Vitgenštajnova kritika Frojda

„Podvrgnuti se psihoanalizi unekoliko je slično kao jesti sa drveta saznanja. Saznanje, koje na taj način stičemo, suočava nas sa novim etičkim problemima; a ništa ne doprinosi njihovom rešavanju“

Vitgenštajn u 3900 reči

Ludvig Vitgenštajn je imao ambivalentan odnos prema Frojdu: sa jedne strane, sebe je nazivao Frojdovim učenikom i sledbenikom, sa druge strane, neprestano je upozoravao na štetan uticaj psihoanalize. To se jasno vidi i iz jednog Vitgenštajnovog pisma Normanu Malkolmu:

„I ja sam, takođe, bio veoma impresioniran kada sam prvi put čitao Frojda. On je izuzetan. – Kod njega, naravno, ima puno sumnjivog razmišljanja, a njegov šarm i privlačnost predmeta koji razmatra toliko su veliki da lako možeš da se prevariš. On uvek ističe koliko je jak duševni otpor, koliko su snažne predrasude protiv psihoanalize. Ali nikada ne kaže da ta ideja za ljude poseduje ogroman šarm, kao uostalom i za samog Frojda. Možda postoje snažne predrasude protiv razotkrivanja nečeg nedoličnog, ali ponekad je to beskrajno privlačnije nego što je odbojno. Osim ako ne razmišljaš vrlo jasno, psihoanaliza je opasna i nepoštena praksa i nema kraja njenim lošim posledicama, a za uzvrat je učinila malo dobrog.“

Privlačnost psihoanalize teško je odoleti zbog Frojdove domišljatosti u konstruisanju „fantastičnih pseudoobjašnjenja; „Frojd piše odlično i zadovoljstvo ga je čitati“, ali upravo zato čitalac „mora da poseduje vrlo snažnu, istančanu i upornu kritičnost“ kako ne bi bio zaveden. Vitgenštajn je za Frojda govorio da je lukav i vešt, ali je smatrao da on nije bio ni mudar ni genijalan, jer nije dovoljno poznavao sebe niti razumeo pravo značenje svojih rezultata. Frojd je verovao da je došao do revolucionarnih naučnih otkrića, a umesto toga on je, prema Vitgenštajnovim rečima, stvorio novu mitologiju. Uvođenjem nesvesnog u objašnjavanje ljudskog ponašanja i psihičkog života „nisu otkriveni nikakvi novi regioni duše“ kao što je mislio Frojd, nego je, smatra Vitgenštajn, izgrađen nov pojmovni okvir. Mitološki aspekt psihoanalize sastoji se upravo u tome što je ova konceptualna revizija pokrivena i predstavljena kao empirijska hipoteza:“Ono što Frojd kaže o podsvesnom zvuči kao nauka, ali u stvari je samo sredstvo reprezentacije“.

U „Plavoj knjizi“ Vitgenštajn piše:

„Ideja da postoje nesvesne misli izazvala je revolt kod velikog broja ljudi. Drugi su opet rekli da oni nisu u pravu kada pretpostavljaju da postoje jedino svesne misli i da je psihoanaliza otkrila nesvesne misli. Oni koji se protive nesvesnim mislima nisu uočili da se ne protive novootkrivenim psihološkim reakcijama, već načinu na koje su one opisane“

Vitgenštajn ističe da se reč „nesvesno“ u svakodnevnom jeziku obično upotrebljava kao pridev i označava sadržaje koji nisu prisutni u svesti. Frojd je prvo poimeničio ovaj pridev, a zatim je pretpostavio da tako dobijena imenica predstavlja ime nove i neistražene oblasti, nastanjene entitetima koji ne samo da nisu prisutni u svesti već to i ne mogu da budu usled potiskivanja; tek primenom metoda psihoanalize nesvesne misli i želje transformišu se u svesne.

Vitgenštajn ukazuje da nesvesno, kao fundamentalni termin psihoanalize, ima značenje jedino unutar iskaza psihoanalitičke teorije, a da je značenje ovih iskaza određeno načinom njihove verifikacije. S obzirom da se tvrđenja psihoanalitičara smatraju verifikovanim onda kada ih pacijent koji se podvrgava psihoanalizi prizna kao ispravno objašnjenje svog ponašanja, sledi da reći da je izvesna osoba imala nesvesne misli ili želje kada je postupila na određeni način ne znači ništa drugo nego reći da će ona biti sklona da prihvata naknadnu rekonstrukciju tog događaja koju joj ponudi analitičar.  Prema Vitgenštajnovom mišljenju, svi iskazi o nesvesnom mogu se redukovati na iskaze o ovakvom prepoznavanju post factum; njima se ne tvrdi da su određene „duševne sile“ u pacijentu bile uzročno aktivne u toku samog analiziranog postupka, kao što je verovao Frojd, jer bi, u tom slučaju, istinitost ovih iskaza morala da se proverava na sasvim drugačiji način. Sve što je zaista otkriveno u psihoanalizi jeste jedna nova psihološka reakcija: naime, ljudi su posebno skloni da prihvate izvesnu vrstu objašnjenja; ova činjenica je zatim opisana pomoću neobične terminologije u kojoj se pojavljuju izrazi kao što su „nesvesne misli“, „nesvesne želje“, itd.Naravno, „u tome nema ničeg pogrešnog, pošto je to samo nova terminologija i može se u bilo kojem trenutku ponovo prevesti u običan jezik“, ali problemi nastaju kada novi izrazi počnu da nas zavode prizivajući pogrešne slike i analogije, koje Frojd nekritički preuzima i ugrađuje u svoju teoriju kao naučno potvrđene rezultate. Pored toga, pacijent može biti naveden da prihvati psihoanalitičko obješnjenje usled sugestivne moći analitičara, a ne sadržaja samog objašnjenja; štaviše, u arhitektonskoj praksi ovaj kriterijum ne primenjuje se dosledno, jer bi u skladu sa njim trebalo odbaciti kao neisdtinita sva tvrđenja koja pacijent nije spreman da prihvati; umesto toga, u mnogim slučajevima se pretpostavlja da analitičar raspolaže pravim objašnjenjem iako mu pacijent pruža otpor. To pokazuje da tvrđenja u psihoanalizi, baš kao i tvrđenja u pojedinim filozofskim učenjima kao što su solipsizam ili idealizam, „nijedna činjenica ne može da se opravda niti da opovrgne“, odnosno da psihoanaliza nije nauka.

Slično je i sa Frojdovim tumačenjem snova: Frojdov osnovni stav da je svaki san ispunjenje potisnute želje nije empirijska hipoteza, jer tada bi on već bio opovrgnut brojnim primerima snova u kojima se izražava, na primer, potisnut strah, a ne želja. Uvođenjem distinkcije između manifestnog i latentnog sadržaja sna, pri čemu latentni sadržaj uvek čini potisnuta želja kakav god da je njegov manifestni sadržaj, direktno je uklonjena mogućnost opovrgavanja. Frojd, dakle, nije izgradio naučnu teoriju snova, već je ponudio nov sistem njihove reprezentacije: prilikom tumačenja „u izvesnom smislu snevač iznova sanja svoj san, ali u okruženju u kome su izmenjeni njegovi aspekti“. Teza da je svaki san ispunjenje neke želje ne razotkriva nikakvu suštinu sna, već predstavlja gramatičko pravilo: ona određuje šta treba da važi kao prihvatljivo objašnjenje prihvatanja sna u simbolizmu koji je smislio Frojd. Vitgenštajn smatra da bi bilo jednako plauzibilno pretpostaviti da je sadržaj svakog sna potisnuti strah ali tada bi nastao nov pojmovni okvir, različit od onoga koji se upotrebljava u psihoanalizi.

Međutim, Vitgenštajn najviše zamera Frojdu što nije jasno razlikovao uzroke i razloge:

„Kada se smejemo a ne znamo zašto, Feojd tvrdi da to možemo da otkrijemo pomoću psihoanalize. Ovde uočavam da su uzroci pobrkani sa razlozima. Biti načisto sa time zašto se smeješ nije isto što i biti načisto sa uzrokom. Kada bi to bio slučaj, tada slaganje sa analizom vica, koja je data kao objašnjenje toga zašto se smeješ, ne bi bio način da to otkriješ. Pretpostavlja se da slaganje (analizirane) osobe pokazuje da je analiza bila uspešna. Nema ničeg što bi tome odgovaralo u fizici. Naravno, možemo da navedemo uzroke smeha, ali da li su to zaista uzroci ne pokazuje se u tome što se (analizirana) osoba slaže da jesu. Uzroci se otkrivaju eksperimentalnim putem. Psihoanalitički način utvrđivanja zašto se neko smeje analogan je estetskom istraživanju. Jer (kriterijum) ispravnosti estetske analize mora biti to da se osoba kojoj je ponuđena analiza slaže sa njom. Razlika između razloga i uzroka pokazuje se u sledećem: esencijalni deo istraživanja razloga jeste da se osoba sa tim složi, dok se istraživanja uzroka obavlja eksperimentalno. („Ono sa čimse pacijent slaže ne može biti hipoteza o uzroku njegovog smeha, već jedino da je to i bilo razlog zašto se smejao“) Naravno, osoba koja se slaže da je to razlog nije bila svesna da je to bio razlog (za njeno ponašanje) u to vreme. Ali reći da je to podsvesni razlog samo je način izražavanja.“

Frenk Kjofi ističe da je nerazlikovanje razloga i uzroka nije uzgredni propust u Frojdovoj teoriji, već njeno konstitutivno obeležje. „Stapanje“ ovih različitih pojmova u jedan omogućava Frojdu da uvek bude u pravu: kada se analizom otkriju nesvesni uzroci/razlozi nečijeg ponašanja, slaganje analizirane osobe potvrđuje ispravnost analize, jer je reč o razlozima; međutim, neslaganje analizirane osobe sa predloženom analizom ne opovrgava ispravnost analize, pošto su to istovremeno i uzroci, a analizirana osoba ne mora biti u stanju da prepozna uzroke svog ponašanja. Dakle, nenaučni (i mitološki) karakter psihoanalize proizilazi iz toga što je Frojd revidirao značenje reči „uzrok“, upotrebljavajući je čas u njenom tradicionalnom značenju onoga što kauzalno određuje nečije ponašanje, a čas da njom označi razloge koji racionalizuju to ponašanje i pružaju neku vrstu teološkog objašnjenja.

Iako, prema Vitgenštajnovom mišljenju, psihoanaliza nije nauka, to ne umanjuje njen značaj – stvaranje novih pojmovnih okvira jednako je važno kao i formulisanje novih empirijskih hipoteza. Mur se u svom prikazu Vitgenštajnovih predavanja održanih 1930 – 1933. zabeležio da je on psihoanalizu nazivao „božanstvenom reprezentacijom“. Njegovo shvatanje filozofske analize ima izvesnih sličnosti sa psihoanalizom: kao i psihoanaliza, tako i analiza našeg svakodnevnog jezika predstavlja terapeutski metod; dok nam prva pomaže da se oslobodimo neuroza i anksioznosti, druga nam pokazuje izlaz iz brojnih paradoksa i pseudoproblema koji nas često muče i zbunjuju.

Vitgenštajn je sredinom tridesetih godina dvadesetog veka ozbiljno razmišljao da prestane da se bavi filozofijom i da se sa svojim prijateljem i bivšim studentom Morisom Drurijem posbeti psihijatrijskoj praksi zasnovanoj na psihoanalizi; tu odluku je smatrao prirodnim produžetkom svog filozofskog rada; štaviše verovao je da poseduje poseban talenat za psihoanalizu.

Žan Buveres smatra da je Vitgenštajn pomalo nepravedan i suviše strog u svojoj kritici psihoanalize. On ukazuje da Vitgenštajnova ocena naučnog statusa psihoanalize počiva na pretpostavci da postoji oštra granica između nauke, sa jedne strane, i ostalih nenaučnih aktivnosti, sa druge, koji nije u duhu njegove pozne filozofije. Osim toga, upravo je Vitgenštajn isticao da su i u okviru nauke pojmovne revizije često predstavljene kao empirijska otkrića; Vitgenštajn je Kopernikovu heliocentričnu hipotezu i Darvinovu teoriju evolucije smatrao za primere naučne mitologije: i Kopernik i Darvin su, prema Vitgenštajnovom mišljenju, umesto teorijskih hipoteza stvorili nova sredstva reprezentacije koja su za ljude posedovala neodoljivi šarm.

Andrej Jandrić