Udovica Tomasa Mana, Katia, svojedobno se prisetila kako se njen muž, jednom prilikom, na plaži zagledao u jednog prelepog dečaka i kako je bio toliko fasciniran njegovom ljepotom da nije mogao prestati da ga gleda. No, Katia je tom prilikom izjavila da Tomas Man nije pratio dečaka. On je to u svojoj priči prepustio Gustavu von Ašenbahu, također piscu, čije putovanje u Veneciju zapravo počinje u Minhenu.

Na izložbi predstavljenoj u Minhenu se, preko pisama, fotografija i ostalih dokumenata povlače paralele između Tomasa Mana i glavnog protoganoste njegove priče. Man i Ašenbah su imali slične životne sudbine. I Tomas Man, koji je od 1894. godine živio u Minhenu, našao se 1911., kao i Ašenbah, u stvaralačkoj krizi i to upravo kada je počeo da piše „Smrt u Veneciji“. Tada je kompletan kulturni pejsaž bio na prekretnici. Kako je rekao šef „Literarne kuće“ u Minhenu Rajnard Vitman, „ tada je počelo da se kristalizira nešto novo“. Izložba, koja je otvorena do 6. januara 2013., najpre je predstavljena u „Kući Budenbrokovih“ u Libeku, u rodnom gradu Tomasa Mana. Sam pisac je svojevremeno izneo veoma interesantne veze između grada laguna u Italiji i njegovog rodnog Libeka: „To je kao da bi se ste u orijentalnoj fantaziji zapravo preveli grad Libek“, pisao je Tomas Man o Veneciji u svom pismu iz 1916. godine.

1971. godine „Smrt u Veneciji“ je na filmsko platno prebacio italijanski reditelj Lukino Viskonti. U njegovom filmu, po noveli Tomasa Mana, kompozitor i dirigent Gustav von Ašenabah parabrodom stiže u Veneciju. Početna scena, u kojoj kamera sledi glavnog junaka jedne knjige, traje više od šest minuta praćena delovima 3. i  5. simfonije Gustava Malera…

Venecija, početkom 20. veka, grad kojem je suđena propast, simbolična je kulisa za priču Tomasa Mana o Gustavu von Ašenbahu, u filmu posustalom dirigentu i već duže vremena udovcu, koji se u tada kolerom zaraženoj Veneciji „zaljubi“ u mladog i prelepog Tađa.

„Promenio sam Ašenbaha, koji je u knjizi pisac, u kompozitora u filmu. Mislim da je to bila i ideja Tomasa Mana. Mi smo mnogo o tome istraživali – i govorilo se o Gustavu Maleru i, imao sam ideju da se u filmu neprestano čuje muzika Gustava Malera…“ rekao je jednom Viskonti.

Dekadentna Venecija 1912., morbidni šarm, belosvetska buržoazija, luksuzni hotel na Lidu, ulični muzikanti, koji i – pored zabrane – žele da dobiju koju šaku lira, i zabave bogate goste, ili da ih na kraju ismeju…

Tomas Man opisuje asketski život Gustava von Ašenbaha, koji u svojoj usamljenosti i posvećenosti na kraju nailazi na 14-godišnjeg Tađa, kao inkaranaciju savršene lepote. Svoju fasciniranost njim on opravdava filozofskim argumentima u kojima ponavlja platonski dijalog Sokrata i Fedra, po kojem je lepota „jedina forma duhovnog, koju možemo da prihvatimo našim čulima… “

Ašenbah uverava sebe da je njegov interes za dečaka estetske naravi. Na kraju postaje opsednut njime i umire na plaži na Lidu gledajući ga – dok mu niz lice padaju kapi tek sveže ofarbane kose i šminke…

Gustav von Ašenbach umire 1912. Godinu dana ranije umro je Gustav Maler. „Smrt u Veneciji“ – novela Tomasa Mana i film Lukina Viskontija ostaju dela majstora.

[vsw id=“jEVVXMPUTiA“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Senad Tanović

DW