Roman o vaspitanju

Hans Kastorp, mladi junak romana „Čarobni breg“, dolazi u posetu u sanatorijum za tuberkulozne u švajcarskom mestu Davos. Nameravajući da u njemu provede tri sedmice, on od gosta postaje pacijent i u njemu ostaje sedam godina. Za to dugo vreme on, voljom sveznajućeg pripovedača, prolazi kroz mnoge duhovne avanture i iskušenja koja odsudno utiču na formiranje njegovog romanesknog karaktera. Zbog toga je ovaj roman Tomasa Mana realizovan tako da bude i poučno štivo, odnosno roman o vaspitanju (Bildungsroman).

Načela

Tradicija vaspitnog romana u nemačkoj književnosti je jaka. Tome je mnogo doprineo Geteov roman „Avanture Vilhelma Majstera“. Kao što su tome doprineli i, u prošlom veku, neki romani Hermana Hesea. Vapitanje duha junaka, njegove „avantute“, po pravilu su predmet zanimanja pisaca takvih romana. Pa je, otuda, sasvim logično da realističko oblikovanje književnog smisla, u takvim tekstovima, bude dominantno. Međutim, Manov roman „Čarobni breg“razgrađuje formu klasičnog realističnog romana. Najpre, činjenicom da u njemu ciklično razvijene fabule skoro da i nema. Potom u zamašnim piščevim digresijama, često realizovanim u formi piščevog komentara, potom i u opsežnim dijaloškim partijama. Sve to osnažuje vaspitne ambicije junaka Hansa Kastorpa na čijem putu samovaspitanja istupaju sasvim različiti likovi. Funkcija tih likova, u velikoj je meri simbolička, metaforička. Pa, tako Klavdija Šoša, lepa Ruskinja, simbolizuje čulno načelo postojanja, erotsku ljubav, dok su Setembrini i Nafta likovi simboli suprostavljenih ideoloških načela. Setembrini je demokrata, građanski humanista, a Leo Nafta predstavnik jezuitsko-diktatorske koncepcije shvatanja vlasti i društva.

U svojim kraćim, nefikcionalnim tekstovima „Gete i Tolstoj“ i „Zapisi jednog nepolitičara“, pisanih neposredno pre rada na ovom obimnom romanu, Tomas Man je izneo neke od svojih ideoloških, odnosno političkih stavova. Koliko su, na jednoj strani, ti tekstovi anticipirali roman toliko su, na drugoj strani, oni ukazali kako se, koliko i u čemu menjalo Manovo shvatanje društva i politike. A to je shvatanje išlo od političkog konzervativizma do sasvim demokratske, građanske koncepcije, kao što se sa nemačkog, u „Budenbrokovima“, prešlo na evropsko tle, u romanu „Čarobni breg“.

Pritisci

Naime, već po objavljivanju „Čarobnog brega“ 1929. godine, Tomas Man je počeo da biva izložen intezivnim pritiscima fašističke partije i vlasti. Ovaj njegov roman, u zajednici sa tekstovima koji su se zanimali srodnom društvenom, pa i ideološko-političkom tematikom, postao je u trn u oku onima koji su u tadašnjoj Nemačkoj vlastodržački sprovodili nacional-socijalističke antidemokratske ideje. Zbog toga je tada uveliko slavni pisac, morao da napusti rodnu zemlju. Tako je on postao simbol suprostavljanja fašističkoj nemačkoj vlasti, ali istovremeno i intelektualno-stvaralačka veličina. Apsolutni autoritet koji je svojom pojavom i stavom branio vrednosti evropske demokratije, ali i kulturne i civilizacijske tradicije i vrednosti.

Međutim, onaj čitalac ovog romana Tomasa Mana koji u njemu bude očekivao piščeve decidirano iznete stavove o pokrenutim pitanjima, posebno na način da budu disfunkcionano izdvojena iz kompozicionog i stilsko-značenjskog plana romana: da budu čist ideološki govor, ostaće razočarani. U obimnom tekstu romana „Čarobni breg“ pisac je ostavio otvorenim pitanje za koga se, između dva lika (dva suprostavljena načela) Setembrinnija i Nafte opredelio glavni junak. Kao što, u završnoj deonici, takav čitalac neće sasvim izvesno uspeti da sazna šta se to, konačno, desilo sa glavnim junakom romana. Da li je u ratu, u čiji je vihor sa planinskih visova u kojima je smešten sanatorijum za plućne bolesti, posle sedam godina boravka, i on pohrlio – izgubio život ili ga je zadesila drugačija sudbina.

To ukazuje na činjenicu da je pisca više zanimalo osvetljavanje unutarnjeg pozorja (junaka) romana, od slikanja njegove spoljašnosti. Na spoljašnjem se pozorju odigrava malo događaja, a ono što se dešava u unutarnjem biću junaka neobično je važno za konstituisanje romanesknog smisla. Ovaj roman jeste crna fuga smrti, ali njenim posredstvom junak dolazi u posed najsubliminarnijih saznanja o životu i svetu. On jeste udivljen njenom veličanstvenošću, ali stupa na stranu života. U viziji na samom završetku romana, on uviđa da se jedino ljubav može suprostaviti smrti. „U ime dobrote i ljubavi čovek ne sme dopustiti smrti da vlada njegovim mislima“. Poručuje on. I u tome se, u velikoj meri, ostvaruje vaspitna koncepcija ovog romana.

Mileta Aćimović – Ivkov