Povratak – Andrej Zvjagincev

Elem, priča počinje ovako:

Obećanje je obećanje.I sinoć kada vreme za to nije, pogotovo u jednom od srbijanskih prestonih bioskopa (opskurnom svedoku raznih „čuvenih“ zasedanja socijaldemokratskih, radničkih i inih partija) na spoljnjoj temperaturi od -5, a  unutraÅ¡njoj tek malo viÅ¡oj (sto je bitno ta dalji razvoj priče), legenda zemunskih ulica, mladih domaćica i korisnik lesterovskih garaža g.Leopold Blum zvani Herr i ja, uz njegovo tipično zakaÅ¡njenje (prouzrovanog beogradskim prevozom i kupovinom i konzumiranjem kesice Smokija tj. njenog sadržaja ) zauzeli smo svoja mesta za projekciju proslogodiÅ¡njeg vencijanskog pobednika, filma Povratak  Andreja Zvjaginceva. Uf, ovo je bila, barem po dužini, recenica dostojna Markesa i Džojsa . Nisam skinuo jaknu, Herr je skinuo kaput (ovo je već bilo beketovski).

Na tragu nekih starijih ruskih autora gradi se čudna i relativno mistična priča o susretu dva sina i njihovog 12 godina odsutnog oca koji se iznenada i niotkuda pojavljuje. Ne postavlja se pitanje razloga njegovog odsustva Å¡to nas isprva čudi a kasnije shvatamo da to uopÅ¡te nije ni važno. Vrlo je malo reči. Kreće se na put, na put učenja životnih lekcija, graÄ‘enja i kulminiranja osećanja povreÄ‘enosti, odbojnosti, trpljenja, osvete, prevazilaženja slabosti, dilema, žrtvovanja….Na postavljena pitanja nema eksplicitnih odgovora, gradi se tenzija u kadrovima punih praznog prostora (prazni trgovi, ulice, restorani, pusti putevi….). Odnosi izmeÄ‘u tri ljudska bića kulminiraju na ostrvu (praznom pretpostavljate:)) gde su dovedeni misterioznim telefonskim kontaktima oca. Fotografija je izvrsna, scene su ponekad pomalo duže no Å¡to bi trebalo (taj efekat produženog kadra su, izgleda, umeli da upotrebe samo Kurosava i Tarkovski) a Å¡to je naročito smetalo Herru. No, s obzirom na skinuti kaput nije mu zameriti. Sa druge strane postoje par izvanrednih Å¡venkova kamere koje odavno nisam video (recimo od Profesije reporter Antonionija i Žrtvovanja Tarkovskoga). Recimo pri samom kraju, kamera sa visine prati odlazeći automobil, spuÅ¡ta se, ide udesno, fokusira put i obalu, udaljava se, penje levo nagore i zavrÅ¡ava kadar na joÅ¡ većoj visini desno.Mmmm,izvrsno…

Scene na ostrvu, čamcu, u napuÅ¡tenoj kući, svetioniku, obali dovode do razreÅ¡enja i klimaksa kojih u stvari i nema. Nema nedelje. I to je klimaks filma. Ako se pitate zaÅ¡to sam naveo da nema nedelje odgovor je da sam u jednom trenutku pomislio, s obzirom da su deÅ¡avanja podeljena najavom dana (neÅ¡to kao u Isijavanju) a i karaktera samih dogaÄ‘aja, na sličnost sa jevanÄ‘eljima i opisu poslednjih Hristosovih dana na zemlji (mada je Herr primetio da bi to bila jeftina patetika). Sada, posle prospavane noći, mislim da ima osnova za takva razmiÅ¡ljanja. A pogotovu ako imamo u vidu nekoliko scena graÄ‘enih po slikama biblijskih tema renesansnih i kasnijih majstora, stalnom prisustvu riba-duÅ¡a, predavanjima, temom izdaje, neverovanja …TakoÄ‘e film je doziran odreÄ‘enim brojem filmskih citata kao Å¡to su scena ognja (Stalker, Ogledalo), ručka (Sedmi pečat), spavaće sobe (Žrtvovanje), malopre opisane scene sa hodom kamere (Profesija reporter). Herr je čak video i Kusutiričine motive. Film se zavrÅ¡ava neuobičajeno, reÄ‘anjem izvrsnih crno belih fotografija o svim dogaÄ‘ajima u filmu. Na nijednoj nema oca. Osim na poslednjoj gde su svi zajedno iz najranijeg detinjstva.

Kao Å¡to Prust pronalazi svoje Vreme tako i Sinovi pronalaze Oca.

Na tragu jedne od stalnih ruskih tema (Tarkovski,Sokurov) – odnosu roditelja i dece, Andrej Zvjagincev svojim prvim filmom uspeva da bude dovoljno daleko i dovoljno blizu navedenim autorima a da opet ostane samosvojan.

Odličan film.

Smrznuti Herr (posledica skinutog kaputa) i Ulis ukocenih kolena (posledica nesto dužih nogu, uskih sedišta i pomalo požutele krštenice) su zatim otklizali glavnom prestonom ulicom do espresa i kapućina u snekijevskom (čitaj u trendu) live jazz baru.

I da parafraziram Arsena:
….joÅ¡ malo Å¡etnje do Slavije i 83-jke i gotovo…

Boban Savković