Elem, priča počinje ovako:
Obećanje je obećanje.I sinoć kada vreme za to nije, pogotovo u jednom od srbijanskih prestonih bioskopa (opskurnom svedoku raznih „čuvenih“ zasedanja socijaldemokratskih, radničkih i inih partija) na spoljnjoj temperaturi od -5, a unutrašnjoj tek malo višoj (sto je bitno ta dalji razvoj priče), legenda zemunskih ulica, mladih domaćica i korisnik lesterovskih garaža g.Leopold Blum zvani Herr i ja, uz njegovo tipično zakašnjenje (prouzrovanog beogradskim prevozom i kupovinom i konzumiranjem kesice Smokija tj. njenog sadržaja ) zauzeli smo svoja mesta za projekciju proslogodišnjeg vencijanskog pobednika, filma Povratak Andreja Zvjaginceva. Uf, ovo je bila, barem po dužini, recenica dostojna Markesa i Džojsa . Nisam skinuo jaknu, Herr je skinuo kaput (ovo je već bilo beketovski).
Na tragu nekih starijih ruskih autora gradi se čudna i relativno mistična priča o susretu dva sina i njihovog 12 godina odsutnog oca koji se iznenada i niotkuda pojavljuje. Ne postavlja se pitanje razloga njegovog odsustva što nas isprva čudi a kasnije shvatamo da to uopšte nije ni važno. Vrlo je malo reči. Kreće se na put, na put učenja životnih lekcija, građenja i kulminiranja osećanja povređenosti, odbojnosti, trpljenja, osvete, prevazilaženja slabosti, dilema, žrtvovanja….Na postavljena pitanja nema eksplicitnih odgovora, gradi se tenzija u kadrovima punih praznog prostora (prazni trgovi, ulice, restorani, pusti putevi….). Odnosi između tri ljudska bića kulminiraju na ostrvu (praznom pretpostavljate:)) gde su dovedeni misterioznim telefonskim kontaktima oca. Fotografija je izvrsna, scene su ponekad pomalo duže no što bi trebalo (taj efekat produženog kadra su, izgleda, umeli da upotrebe samo Kurosava i Tarkovski) a što je naročito smetalo Herru. No, s obzirom na skinuti kaput nije mu zameriti. Sa druge strane postoje par izvanrednih švenkova kamere koje odavno nisam video (recimo od Profesije reporter Antonionija i Žrtvovanja Tarkovskoga). Recimo pri samom kraju, kamera sa visine prati odlazeći automobil, spušta se, ide udesno, fokusira put i obalu, udaljava se, penje levo nagore i završava kadar na još većoj visini desno.Mmmm,izvrsno…
Scene na ostrvu, čamcu, u napuštenoj kući, svetioniku, obali dovode do razrešenja i klimaksa kojih u stvari i nema. Nema nedelje. I to je klimaks filma. Ako se pitate zašto sam naveo da nema nedelje odgovor je da sam u jednom trenutku pomislio, s obzirom da su dešavanja podeljena najavom dana (nešto kao u Isijavanju) a i karaktera samih događaja, na sličnost sa jevanđeljima i opisu poslednjih Hristosovih dana na zemlji (mada je Herr primetio da bi to bila jeftina patetika). Sada, posle prospavane noći, mislim da ima osnova za takva razmišljanja. A pogotovu ako imamo u vidu nekoliko scena građenih po slikama biblijskih tema renesansnih i kasnijih majstora, stalnom prisustvu riba-duša, predavanjima, temom izdaje, neverovanja …Takođe film je doziran određenim brojem filmskih citata kao što su scena ognja (Stalker, Ogledalo), ručka (Sedmi pečat), spavaće sobe (Žrtvovanje), malopre opisane scene sa hodom kamere (Profesija reporter). Herr je čak video i Kusutiričine motive. Film se završava neuobičajeno, ređanjem izvrsnih crno belih fotografija o svim događajima u filmu. Na nijednoj nema oca. Osim na poslednjoj gde su svi zajedno iz najranijeg detinjstva.
Kao što Prust pronalazi svoje Vreme tako i Sinovi pronalaze Oca.
Na tragu jedne od stalnih ruskih tema (Tarkovski,Sokurov) – odnosu roditelja i dece, Andrej Zvjagincev svojim prvim filmom uspeva da bude dovoljno daleko i dovoljno blizu navedenim autorima a da opet ostane samosvojan.
Odličan film.
Smrznuti Herr (posledica skinutog kaputa) i Ulis ukocenih kolena (posledica nesto dužih nogu, uskih sedišta i pomalo požutele krštenice) su zatim otklizali glavnom prestonom ulicom do espresa i kapućina u snekijevskom (čitaj u trendu) live jazz baru.
I da parafraziram Arsena:
….još malo šetnje do Slavije i 83-jke i gotovo…
Boban Savković