Kako je Umetnik preko Ulisa stigao do Fineganovog bdenja

Portret umetnika u mladosti, taj čudni i čudesni  Bildungs-roman, označio je 1916. godine početak nove epohe u istoriji evropskog romana. „Roman odrastanja“ u kome pisac prati umetničko sazrevanje svog alter ega, Stivena Dedalusa, kroz proces oslobađanja od stega porodice, nacije i vere, izrastao je u Džojsov veliki umetnički i životni manifest. Bio je to i trenutak pravog rađanja Džemsa Džojsa kao jednog od najvećih inovatora u oblasti romaneskne forme.

Prevrat na  planu književne tehnike Džojs je u ovom delu ostvario pre svega time što je mudro izbegao zamku eksperimentisanja po svaku cenu. „Tehnika toka svesti“, u to vreme već pomodna novina kojom su mnogi osrednji pisci prikrivali nedostatak talenta i ideja, u ovom romanu nije sama sebi svrha, već je na briljantan način kombinovana sa tradicionalnim književnim postupcima. No svakako najveću i najznačajniju zalogu za budućnost Džojsove, ali i vaskolike svetske umetnosti reči, predstavlja genijalno korišćenje izražajnih mogućnosti jezika.

Engleski jezik u Portretu umetnika u mladosti nije puko sredstvo za prenošenje, ili, u najboljem slučaju, ilustrovanje i dekorisanje pišćevih ideja i stavova; Džojsov engleski bukvalno živi i odrasta zajedno sa glavnim junakom – od mucavog detinjeg tepanja na početku do moćne tutnjave fanfara koje na kraju romana objavljuju stupanje mlađanog, tek osvešćenog umetnika u neizvesnu, ali neodoljivu avanturu života posvećenog umetnosti.

Roman „Uliks“ (Ulysses, 1922) pisan u Cirihu, Trstu i Parizu u periodu od 1914 do 1921. Godine, predstavljao je ne samo dostojan nastavak, već, pokazalo se, i krunu te avanture. Delo koje je još jednom razgnevilo plitkoumne moraliste i zbunilo dubokoumne kritičare, temelj i putokaz potonjim stvaraocima, od Virdžinije Vulf preko Vladimira Nabokova, do čitave generacije postmodernista, Uliks je biblioteka i enciklopedija života Dablina, Irske, Evrope i života uopšte. Krajnje svedena i jednostavna fabula obuhvata život – sazdan mahom od trivijalnih sitnica – tri glavna junaka u toku jednog jedinog dana, 16. Juna 1904. Godine (dana Džojsovog prvog sastanka sa Norom). No razgovori, šetnje i razmišljanja Stivena Dedalusa, leopolda Bluma i njegove supruge Moli nisu, dakako, ono najznačajnije u ovome romanu. Ispod površinskog sloja radnje – u kome često prepoznajemo ne samo atmosferu već i ambijente, pa i pojedine likove iz Dablinaca – krije se nesagledivo obilje nivoa kazivanja i značenja. Najznačajniji i najraskošniji među njima nesumnjivo je onaj sloj značenja koji je ostvaren kroz preplitanje, paralelizme i kontraste sa homerovom Odisejom. Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta.

„Razaranje mita“ odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način; svaka od blumovih mahom trivijalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i i time Džojs na vanredno upečatljiv način pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja. Zanos i uzvišenost završavaju u postelji u kojoj Moli, Blumova Penelopa, čekajući muževljev povratak, razmišlja o svojim ljubavnicima. Zbog toga njeno „da“ na kraju čuvenog monologa kojim se roman završava ne zvuči kao afirmacija ili radosno prihvatanje života onakvog kakvog jeste, već pre kao rezignirano mirenje sa užasom praznine. Ni to, naravno, nije sve, pošto mitološki, legendarni i ostali motivi u romanu ne vode poreklo samo iz helenskog i savremenog sveta, već iz više različitih svetova, kultura i civilizacija. Njihovo kombinovanje, u nemerljivo širokim asocijativnim prostorima, ostvaruje se na različite načine u svesti svakog čitaoca i pri svakom novom čitanju. Zbog tog nema mnogo smisla često isticana ocena da Uliks još uvek nije na pravi način i „do kraja“ pročitan. Bespredmetno je očekivati tako nešto pošto ne postohe, i ne mogu postojati, dva identična čitanja ovog romana.

Oduševljen Uliksom, Džojsov slavni savremenik T.S. Eliot zaključio je da za pisca tog dela više ne postoji „ništa o ćemu bi mogao da napiše još jednu knjigu“. Samog Džojsa, međutim, nije mučio problem „kuda i kako dalje“ posle Uliksa. Sada već slavan svetski pisac (premda ne i široko prihvaćen od čitalaca), delimično rasterećen materijalnih briga ali mučen sve ozbiljnijim problemima sa očima, poduhvatio se pisanja novog dela. Svoju nesreću uspeo je da preobrazi u svoju prednost; sa postepenim gubitkom vida, naime, Džojs počinje da „progledava“ u jednom dubljem, za obične ljude nedokučivom smislu. Iz takvog poniranja u dubine čovekove psihe, sve do nedohvatnih prostora u kojima se formiraju sami zaćeci jezičkog uobličavanja misli, počeo je 1923. Godine da izranja roman Fineganovo bdenje (Finnegans Wake,1939).

Pošto je u „Uliksu“ iscrpeo sve mogućnosti „ tehnike toka svesti“, Džojs je Fineganovim bdenjem, na kome je radio čitavih sedamnaest godina, krenuo u eksperiment koji bi se mogao nazvati istraživanjem „toka podsvesti“. Dablinski dan i noć iz Uliksa, kao vremenski okvir romana, smenilo je ovde dablinsko gluvo doba noći. Kroz snove i somnabulna razmišljanja gospodina Irvikera, u virtuoznom balansiranju po tankoj liniji između jave i sna, kao vodeni žig koje u ovo anarhično delo unosi toliko potrebno jedinstvo, probijaju se fundamentalne opsesije njegove podsvesti. Po Džojsu, nesumnjivo, tamnom stranom čovekove podsvesti gospodari nagon; lajtmotiv haotičnog putovanja kroz podsvest gospodina Irvikera predstavlja njegov višesmislen, nagonski odnos prema ženi i kćeri. Čitanje ovog romana zapravo je odgonetanje; neologizmi, razbijena sintaksa, fragmentarnost i prebogata asocijativnost čine Fineganovo bdenje delom koje za prosečnog čitaoca predstavlja nesavladiv lavirint, ali i delom koje je, po rečima Entonija Bardžisa, „jedna od najzabavnijih knjiga ikada napisanih“.Knjiga se završava nedovršenom rečenicom – naizgled nezavršenom, pošto njen završetak pronalazimo u prvoj rečenici romana. Time Fineganovo bdenje opisuje pun krug, kao delo koje se uliva samo u sebe. Bez pravog početka, ali i bez kraja, ono ostaje da čeka svoje prave čitaoce – možda sto godina, kako je verovao Džojs, možda i mnogo duže.

„Pun krug“ Fineganovog bdenja najavio je zaokruženje čitavog Džojsovog opusa, a nažalost, pokazalo se, i njegovog životnog puta. Zbog sve ozbiljnije narušenog zdravlja – postao je gotovo potpuno slep – ali možda i zbog toga što je konačno udario u onaj zid koji je T.S.Eliot video pred njim još u vreme neposredno nakon Uliksa, Džojs ubrzo po objavljivanju Fineganovog bdenja, 1939. Godine prestaje da piše. Rastanak sa onim što je za njega predstavljalo osnovni smisao življenja bio je početak kraja. Preostala je samo konačna egzekucija, a Džojs je poslednje dve godine života, uz obilatu pomoć alkohola, proživeo tako kao da je bio rešen da ubrza njen dolazak. Trinaestog januara 1941 godine, Cirih je postao poslednja stanica četiri decenija dugih lutanja genijalnog Ahasvera.

[youtube]JtOQi7xspRc[/youtube]

Zoran Paunović