Херман Хесе и лавиринт идентитета

     

 

Није наш циљ да постанемо као други. Потребно је да се међусобно разликујемо, да научимо да видимо другачије људе од себе и да их поштујемо због тога што су.

Њемачки писац, добитник Нобелове награде за књижевност, пјесник и сликар Херман Хесе рођен је 2. јула 1877. године као друго дијете Јохана и Марије Хесе ( рођене Гундерт ) у њемачком граду Калву.

Од малих ногу показивао је нарочиту склоност ка писаној ријечи. Дјед са мајчине стране, Херман Гундерт, био је доктор филозофије, говорио је течно неколико језика, те посједовао огромну библиотеку испуњену дјелима врхунске свјетске књижевности, којој је Хесе имао приступ већ по поласку у основну школу. Поезија и књижевност заузимале су значајно мјесто у Хесеовој породици: мајка је писала поезију, а отац је био познат по својим приповијеткама. Међутим, први прави узор у писању Хесеу је био полубрат Тео, па је у дјечачким данима Хесе показивао таленат за писање поезије, а од 1889. године већ је знао да жели бити писац.

Хесе је најприје похађао Латинску школу у Гопингену, а затим теологију у протестантском манастиру у Маулброну. Преводио је класичну грчку поезију на њемачки језик, писао есеје и неко вријеме био одличан ученик. Како су већ на почетку школовања код Хесеа били видљиви одређени знаци депресије, не чуди што је убрзо дошао до изражаја његов меланхолично-депресивни бунтовнички карактер, запао је у озбиљну личну кризу и напустио школу.

Након тога често је мијењао школе, а однос са родитељима био је све тежи. Чак је покушао и самоубиство због чега је неко вријеме провео у менталној установи у Ремсталу. Један школски испит положио је 1893. године, али је наставио бунтовничко понашање и прекинуо даље школовање. Мијењао је послове у разним фабрикама, али највећи циљ у животу био му је да постане писац. Стога и ултиматум – или писац или ништа.

 

1895. године запослио се у књижари у Тибингену, гдје је организовао, паковао и архивирао књиге. Након радног времена, остајао је да их чита: проучавао је теолошке списе и грчку митологију, док је са нарочитом пажњом читао Гетеа, Ничеа и Шилера, а на читалачком списку често су му били и романтичари попут Новалиса, Хелдерлина, Клеменса Брентана, Фрајхера и Лудвига Тика. Умјетнички и духвно се доста развијао, те остваривао контакте са бројним интелектуалцима тог доба.

Прве романтичне пјесме објавио је у једном књижевном часопису 1896. године, које су 1899. сабране у поетску збирку. У љето исте године објављена је и збирка прозе „Један сат после поноћи“, а 1901. године – након пута у  Италију – прилика за објављивање у часописима било је све више, тако да је од 1903. године Хесе већ могао и да живи од писања. У то вријеме је за свој књижевни рад добијао и све више позитивних критика, те је постајао све популарнији у Њемачкој, а похвале су стигле и од Сигмунда Фројда.

Роман из 1904. године „Петер Каменцинд“  је прво важно Хесеово књижевно постигнуће. У њему је тематизовао конфликт између природе и духа, који ће касније заузети важан мотив и у његовим другим дјелима.

Осим тога, овим романом – који га је спасао анонимности – Хесе је одшкринуо и врата својеврсне личне исповједаонице.

Наиме, сваки потоњи Хесеов роман може се добрим дијелом читати и као пишчева аутобиографија, што се издваја као главна карактеристика његовог књижевног опуса. У сваком написаном роману налазе се и дјелићи пишчевог идентитета и личних искустава. Читалац, пратећи живот ликова у Хесеовим романима, као да прати сам Хесеов животни пут, при чему сваки нови роман представља нови траг, нову животну ст(р)аницу, златну нит која води ка спознаји и разумијевању како самог романа тако и Хесеове интригантне и вишеслојне личности.

Доказ овој тврдњи – осим у романима – лежи и у једној Хесеовој изјави:

„Једини начин како могу почети је чином исповиједања.“, рекао је једном приликом о свом писању.

Своје искуство из школских дана Хесе је фиктивно преточено у наредни роман „Под точковима“ 1906.

Бистар и талентован дјечак, главни лик, Ханс Гибенрат добио је мноштво Хесеових дјечачких особина: емотивно разорен притиском да се упише у школу сличну оној коју је Хесе уписао у Маулброну. Учећи толико интензивно, дјечак успијева да положи пријемни испит, али губи сваку вољу за животом. Апатија и очај га до те мјере обузимају да – поред тога што као и сам Хесе напушта школу – на крају највјероватније извршава самоубиство скочивши у ријеку. Хесе, додуше, јесте избјегао Хансову крајњу судбину: смрт, међутим  покушај самоубиства свакако је дио пишчевог личног идентитета.

Главне кривце за Хансову смрт Хесе види у учитељима и тадашњем образовном систему у цјелини, који занемарује развој индивидуалности и личности ученика, а фокусиран је на пуко меморисање података и стицање знања у том смислу, које касније од младића ствара покорног грађанина сломљеног духа, механички роботизованог и уклопљеног у систем.

С те стране, на роман се такође може гледати као на врло оштру критику цјелокупног тадашњег образовног система.

„Ректор је истински уживао што може да усмјерава дјечака у коме је разбудио и развијао частољубље, да посматра његов раст. Нека нико не каже да учитељи немају срца, да су окорјели и бездушни ситничари! Нипошто, јер је у учитеља душа пуна радости и поноса кад код неког дјечака после дугих безуспјешних подстицаја дође до провале даровитости кад се окане дрвене сабље, праћке, стријеле и лука као и осталих дјетињастих играрија, кад почне да тежи за напретком и кад озбиљан рад припростог дјечака буцмастих образа претвара у готово аскетски лик па му лице постаје зрело и продуховљено, поглед дубљи и сигурнији, рука смирена, бијела и постојана. Његова је дужност и од стране државе му повјерен задатак да обузда и искоријени сирове снаге и природне пожуде дјечака, да умјесто њих усади тихе, умјерене и од стране државе признате идеале. Многи данашњи задовољни грађани и ревносни чиновници постали би без таквих настојања школе разуларени, бурни новотари, или бескорисне сањалице! У сваком од њих се некад крило нешто дивље,, неумјерено и некултурно што је требало сломити, у свакоме је тињао опасан пламен који је требало угасити. Човјек како га природа ствара представља нешто непрорачунљиво непрозирно и непријатељско. Он је ријека која је потекла проваливши из непознатог брда, прашума без пута и реда. И као што се прашума мора прориједити, прокрчити и силом ограничити, тако мора и школа да сломи, да побиједи и силом ограничи природног човјека: њен је задатак да од њега према начелима одобреним од стране власти створи корисног члана друштва и у њему разбуди својства која ће потом бити усавршена и крунисана дисциплином касарне.“

Сличан отпор, бунт и презир према школи и школском систему искристалисао се – зна се – и у младом Хесеу током школовања, због чега је и напустио школу, а није искључено да су му се сличне мисли мотале по глави и при сопственом покушају самоубиства. Овај мотив самоубиства – било да је оно извршено или не – такође је чест у Хесеовим романима. Касније у „Степском вуку“ Хесе објашњава да самоубица није само онај ко је тај чин извршио:

„Звати самоубицама само оне који себи одузму живот је погрешно.“

Хесе је инспирацију црпио и од филозофа попут Платона, Кјеркегара, Спинозе, Шопенхауера, Ничеа, Јунга, из кинеске филозофије, а дивљење према индијској филозофији – настало Хесеовим путовањем у Индију – изражено је у роману „Сидарта“.

Објављен 1922. године, роман чија је радња смјештена у Индији у 5. вијеку прије нове ере, поново у средиште пажње доноси надареног, осјетљивог младића Сидарту – сина браманског свјештеника – који одбацује своју породицу, њену религију и одлази на пут спознавања сопствене истине, баш као што је то био случај и са Хесеом када је дошао у Индију. Без обзира што на свом путу Сидарта пролази дијапазон од аскетског монаштва до презасићености чулним ужицима, он остаје празан и несрећан спознавши да се истина не може наћи на једном мјесту, да живот тече као ријека поред које се у једном тренутку заокупљен мислима нашао:

„И кад би Сидарта пажљиво слушао ријеку, њену пјесму од хиљаду гласова кад не би слушао тужбалицу и смијех, кад своју душу не би везивао за било који од тих гласова и улазио у њу са својим Ја, већ чуо све, цјелину, чуо јединство – онда се грандиозна пјесма од хиљаду гласова састојала од једне ријечи, а та је гласила Ом, савршенство.“ 

Централна порука романа, као и спознаја и истина до које је сам Хесе у Индији дошао јесте да се било шта суштинско и важно не може спознати нити искусити посредством учитеља или гуруа. Такође, било која врста религије није ништа друго до препрека на путу ка просвјетљењу. Тако – слично Ничеу који је писао Бог је мртав! – Хесе у „Сидарти“ пише:

„Ако сретнете Буду на путу, убијте га.“

Међутим, чини се да централно мјесто Хесеовог, како приватног тако и професионалног живота, заузима проблематика идентитета, психоанализе и самоспознаје.

Још у младости трагао је за властитим идентитетом, да би се касније у својим романима често враћао темама личне потраге и самоанализе.

Сам је патио од слабих нерава и честих јаких главобоља, а његова прва супруга – фотограф Марија (Миа) Берноли – касније је и ментално обољела. То су били Хесеови први сусрети са психотерапијом и психоанализом. Касније, 1916. године,  умире му отац, а син Мартин се тешко разболио, те је стицајем болних околности и животних недаћа и сам писац неко вријеме био подвргнут психотерапији.

Тако је током 1917. године Хесе радио на „Демијану“, роману објављеном 1919. под псеудонимом Емил Синклер, у којем је и описан сусрет са психоанализом.

Проблем идентитета, али и појам добра и зла, као и недоумице у односу са другим људима, те тешкоће у доношењу правих одлука, све су то ствари које психоанализом бивају стављене под лупу и расвијетљене, а које се виде већ у уводној реченици романа:

„Та, ја нисам хтио ништа друго, него да покушам да проживим оно што је само од себе жељело да избије из мене. Зашто је то било толико тешко?“

 

Психотерапеутске сеансе у реалном животу Хесе је имао код доктора Џозефа Бернхарда Ланга, а у „Демијану“ доктор Ланг постаје лик – оргуљаш Писторијус – са којим кроз дубоке разговоре и менторски однос главни лик Емил долази до спознаја.

Дуалност људског постојања и психе и чињеница да само у крајностима човјек може истински да проживи сва искуства овоземљског битисања, те контрадикторност да је свака дуалност људске природе напослетку ипак само цјеловитост и двије стране исте медаље, описана је у роману из 1930. године „Нарцис и Злаотусти“.

Ова прича о два пријатеља, који су у исти мах и слични и различити, који својим сличним сензибилитетитма разрешавају сопствене различите дилеме, говори о борби човјека са пролазношћу и његовом потребом да иза себе остави траг. Психолошко понирање у личност, тражење идентитета, интроспекција и задирање у сваки кутак многоструке људске психе, све је то Хесе овде виртуозно изнијансирао.

„Чинило се да сав живот почива на двојству, супротностима; или си жена или мушкарац, или луталица или ћифта, или разуман или осјећајан – никад не можеш истовремено доживјети уздисање и издисање, мушкост и женскост, слободу и поредак, нагон и дух, увијек мораш једно платити губитком другог, и једно је вазда исто онако важно и пожељно као оно друго.“

„Није наш задатак у томе да се приближимо један другом, као што се не састају ни сунце и мјесец, ни море и копно. Нас двојица смо, пријатељу драги, сунце и мјесец, ми смо море и копно. Наш циљ није да се слијемо један са другим, већ да спознамо један другога и да један у другом научимо да видимо и поштујемо оно што тај други јесте: наша супротност и допуна.“

Ипак, чини се да нигдје Хесе није тако маестрално дубоко поринуо у људску психу, у танане слојеве душе, у раслојавање личности, у лавиринте идентитета, у аутобиографско, као што је то урадио у роману „Степски вук“.  Врата Хесеове личне исповједаонице – дјелимично одшкринута почетним романом „Петер Каменцинд“– „Степским вуком“ су широм отворена.

Ово ремек-дјело раслојене психе – психоаналитички дневник и лична Хесеова исповједаоница – настало је 1927. године након Хесеовог развода од друге супруге – пјевачице Рут Венгер – а за пишчев 50. рођендан.

Хесе је проживљавао дубоку психолошко-емотивну кризу средњих година праћену изразитом асоцијалношћу. Поново су га опсједале суицидне мисли, одлазио је на психотерапију, а мучиле су га и мрачне слутње о новом свјетском сукобу, као и дубоко незадовољство грађанским друштвом и техничким напретком. Све то је главом и брадом био главни лик романа: Хари Халер, Степски вук. У самој чињеници да су истих година, као и да имају исте иницијале – Х.Х.- већ се огледа лик творца у лику створеног. Не мора се ићи толико далеко ни да се зна да је чак стан који је Хесе изнајмио од газдарице 1924. године у Базелу, исти онај стан описан у роману у којем живи Хари Халер.

Само је Хесе – подстакнут личном потрагом и искуством – могао да на тако танано суптилан и микроскопски детаљан начин приближи и зумира бескрајну многослојност душе једне комплексне личности каква је била Халерова, односно његова сопствена. Интроспекцију умјесто особе ионако не може урадити нико други до она сама.

„Био једном неко по имену Хари, назван Степску Вук. Ишао је на двије ноге, носио одијело и био човјек, али је у ствари ипак, ето, био степски вук. Научио је много од онога што бистри људи могу да науче и био је прилично разуман човјек. Али ево шта није научио: да буде задовољан собом и својим животом. То није био у стању да научи, јер је по природи био незадовољан човјек. Вјероватно је то проистицало отуда што је у дну своје душе одувијек знао (или мислио да зна) да он у ствари уопште није човјек, већ вук из степе.
…..
Постоји приличан број људи сличних врсти којој је припадао Хари, нарочито их има много међу умјетницима. Сви ти људи имају у себи двије душе, два бића, у њима има божанског и сатанског, има мајчине и очеве крви, способности да буду срећни и да пате, а све то живи једно крај другог и једно у другоме, исто тако непријатељски и заплетено као вук и човјек у Харију. И ти људи, чији је живот веома неспокојан, доживљавају повремено, у својим ријетким срећним часовима, нешто тако снажно и неисказано лијепо, пјена тренутне среће повремено прсне тако високо и бљештаво над морем патњи, да та кратка, засјењујућа срећа зрачећи додирује и очарава и друге.“

„А оно што се у мени догађа у ријетким часовима радости, што је за мене сласт, доживљај, екстаза, и узвишеност, то свијет воли и тражи можда једино у пјесничким дјелима, а у стварном животу сматра лудошћу. И одиста, ако је свијет у праву, ако су та музика по кафанама, те масовне забаве, ти американизивани људи, задовољни тако ситним стварима, у праву – онда сам ја крив, ја сам луд, онда сам одиста, како сам сам себе често називао, Степски Вук, животиња које је залутала у туђ и неразумљив свијет, која виче не налази своју постојбину, ваздух и храну.

Тада у мени гори дивља жеља за снажним осјећањима, за доживљајима, гори срџба према овом уфитиљеном, плитком, нормалном и стерилизованом животу и бјесомучни прохтјев да нешто разбијем у парампарчад!“

 У типичном Хесеовом лику- осјетљивом, замишљеном човјеку, који не успијева да нађе своје мјесто у друштву – увијек ће се на крају искристалисати и запазити и идентитет самог Хесеа.

Било да тај лик живи у Индији у доба Буде као Сидарта, или у Њемачкој у ери џеза као Хари Халер, или у средњем вијеку као Златоусти, без обзира на позадинске кулисе и околности у којима је, његов пут је увијек исти: он бива избачен из окружења још у дјетињству и послан у елитну школу, гдје ће искусити тешке патње. Побуниће се против система и одбити било какву формалну каријеру, комбинујући свој „пад“ са духовним стремљењима.

Заиста, Хесеови романи најбоље се разумију ако се читају као својеврсне сукцесивне верзије духовне аутобиографије, у којима се напослетку и сам читалац идентификује и препозна.

Херман Хесе је 1946. године за роман „Игра стаклених перли“, који је објављен 1943. добио Нобелову награду за књижевност.

У говору поводом Нобелове награде истакао је да је пресудан утицај на његово књижевно стваралаштво имала источњачка филозофија, као и филозофи попут Шопенхауера и Ничеа.

Занимљиво је и то да је 1955. године записао како га зачуђује, чак да му смета популарност „Степског вука“.

„Често ми помало иду на живце студенти који читају и одушевљавају се Степским вуком.“

Током посљедњих година живота писао је кратке приче из сјећања на дјетињство као и пјесме са природом као централним мотивом. Доста времена проводио је и у сликању акварела, у одговарању на писма својих вјерних читалаца, као и у разговору са онима који су долазили у Монтањолу у Швајцарској – чији је држављанин био – да би га упознали и чули.

Умро је у сну, 9. августа 1962. у 85. години живота. Иза  себе је оставио више од 40 књига: романа, пјесама, студија, есеја, расправа, објављених широм свијета у више од 30 милиона примјерака.

Један је од оних који није успио побјећи из лавиринта сопственог идентитета. Побјећи од себе. Толико другачији, а у томе један од свих. Један је од нас.

Приредила:  Барбара Новаковић

Часопис за књижевност, позориште и културу „Сусрети“

БИБЛИОГРАФИЈА:

• Zeller, Bernhard: Hermann Hesse, Rowohlt Taschenbuch Verlag, Reinbek bei Hamburg. 2005.
• Hesse, Hermann: Unterm Rad, 1977.
• Hesse, Hermann: Siddhartha. Eine indische Dichtung. Mit einem Kommentar von Heribert Kuhn. Suhrkamp, Frankfurt am Main 1998.
• Hesse, Hermann: Demian. Text und Kommentar von Heribert Kuhn. Suhrkamp, Frankfurt am Main 2000.
• Hesse, Hermann: Narziß und Goldmund. Erzählung. Mit einem Kommentar von Heribert Kuhn. Suhrkamp, Frankfurt am Main 2003.
• Hesse, Hermann: Der Steppenwolf. Text und Kommentar. Suhrkamp, Frankfurt am Main 2003.