Паладио, први глобални архитекта

Архитекта Андреа Паладио (Падова, 1508–Вићенца,1580) може се сматрати и првим  „глобалним” архитектом, не само због онога што је пројектовао, него и зато што је  на свом „путовању” кроз векове „обишао”  континенте, распршивши паладиовске елементе из чинквечента све до данашњих дана. Његова уметност изазвала је вишевековну револуцију која је дубоко утицала на начин градње широм Европе, нарочито у Енглеској.

Паладиовска „епидемија” осетила се у Османлијском царству и Русији, али и у далекој Индији и Аустралији, да би, прешавши Атлантик, стигла да  обележи и америчку архитектуру, како на југу тако и на северу, све до најпознатије грађевине: Беле куће у Вашингтону. Он  је једини архитекта чијем је имену историја уметности додала суфикс „изам”, да би дефинисала универзални уметничко-грађевински стил), паладијанизам.

Прошле јесени, прослава Паладиовог 500. рођендана отпочела је у палати Барбаран (коју је пројектовао Паладио) у Вићенци, отварањем велике изложбе, која се потом „преселила” у Краљевску академију уметности у Лондону.Изложба је сада стигла у Шпанију, у Барселону.

Поред Микеланђелових и Рафаелових нацрта, посетиоце очекује 78 изворних Паладиових цртежа, 40 слика (међу којима Тицијанови, Веронезеови, Тинторетови портрети Паладиових пријатеља и непријатеља), књиге, манускрипти, мапе, скулптуре и 40 макета.

Млади Паладио (крштено име Андреа ди Пиетро дала Гондола), млинарев син, започео је каријеру као каменорезац, о чему на изложби сведочи Басанов портрет. Док  студира и у више наврата борави у Риму,тада почиње његова  четири деценије дуга активност. Прво „осваја” Вићенцу, потом и Венецију.

Иако је у својој дугој каријери пројектовао бројне јавне грађевине, приватне палате и цркве (као и позориште у Вићенци, Театро Олимпико, последње, недовршено ремек-дело), Паладио се није никада обогатио. Тек када је напунио 40 година, град Вићенца му је доделио фиксну, али веома скромну плату, која је била једнака заради једног зидара. Мада је чувени архитекта „продавао” генијалне идеје, оне су се мало плаћале. На листи његових пословних неуспеха налазе се и два безуспешна покушаја да путем јавног конкурса добије место „главног архитекте” у Венецији.  Можда је баш због тога, поред архитектуре, отпочео паралелно да се бави издаваштвом и писањем. Тако, као у својим грађевинама, у познатом делу „Четири књиге о архитектури” (1570), он не само што разрађује синтезу богатог архитектонског наслеђа ренесансе, већ је повезује са грчком и римском архитектуром,захваљујући изванредном разумевању античких метода  .

Паладиов класицизам базирао се на потрази за идеалном хармонијом, уз поштовање прецизне функционалности. Избегавши извештаченост,  Паладио се храбро упустио у обрађивање „опасних” класичних елемената: тзв. „колосалних”, али економичних стубова (замењујући мермер и камен јефтинијим материјалима– печеном глином, украсним гипсом и дрветом), пронаоса, тимпанона, степеништа…

Венеција и њене палате стигле су на изложбу преко низа Каналетових слика,ведута и каприца.Издвајамо Паладиов  оригинални цртежкоји открива да садашњи изглед фасаде венецијанске цркве Сан Ђорђо Мађоре није идентичан са његовим пројектом. Архитекта је замислио решење, ново за Венецију тог доба, са истуреним тремом и шест џиновских стубова. Идеја за пронаос (предворје под стубовима), који је подсећао на антички храм, није прихваћена. Фасада је након Паладиове смрти реализована у измењеној форми.

Међу новинама на изложби издвајају се  и  „обојене” грађевине:  готово парадоксално, уместо „белог” Паладија „неокласичара”, унутрашњост цркве Сан Ђорђо Мађоре (као и вила Малконтента), откривају, поред белих, стубове интензивно црвене боје, који су „избељени” доцније, средином XVII века.

Све  Паладиове виле расуте по Венету потврђују његову идеју реализације  грађевина у којима су естетика и функционалност у потпуности усаглашене. О томе најуверљивији доказ пружа утопистички замишљена,  савршена вила-храм,Ротонда (саграђена 1550.у предграђу Вићенце). Ова универзална икона Паладиових вила, његова „Ђоконда” међу грађевинама, са своја  четири истоветна, енигматична улаза представља огледало врхунског реда и хармоније.

Изложба открива и Паладиову људску природу, истовремено практичног и образованог човека, хуманисту, у сталном  контакту са интелектуалцима своје епохе. Тако портрет, који је насликао Ел Греко, представља Паладија интелектуалца, у црном оделу (типично за архитекте и свештенике), али не са шестаром и лењиром, већ са књигом. У овом ремек-делу, набијеном психолошким и експресивним интензитетом (за Ел Грека, Паладио је био „највећи архитекта тог времена”), аутор је највероватније желео да подвуче либералну, а не „механичку”, улогу архитектуре.

За разлику од неких савремених архитеката, овај стваралац из доба позне ренесансе производио  је аутентичну архитектуру за стварне људе: персонализоване куће (поред палата и вила, на изложби су присутни Паладиови цртежи четири двоспратне стамбене зграде „серијског типа”, са малим двориштима и бунарима) и изванредне ентеријере.

Снежана Симић