ПаладиовÑка „епидемија†оÑетила Ñе у ОÑманлијÑком царÑтву и РуÑији, али и у далекој Индији и ÐуÑтралији, да би, прешавши Ðтлантик, Ñтигла да  обележи и америчку архитектуру, како на југу тако и на Ñеверу, Ñве до најпознатије грађевине: Беле куће у Вашингтону. Он  је једини архитекта чијем је имену иÑторија уметноÑти додала ÑÑƒÑ„Ð¸ÐºÑ â€žÐ¸Ð·Ð°Ð¼â€, да би дефиниÑала универзални уметничко-грађевинÑки Ñтил), паладијанизам.
Прошле јеÑени, проÑлава Паладиовог 500. рођендана отпочела је у палати Барбаран (коју је пројектовао Паладио) у Вићенци, отварањем велике изложбе, која Ñе потом „преÑелила†у КраљевÑку академију уметноÑти у Лондону.Изложба је Ñада Ñтигла у Шпанију, у БарÑелону.
Млади Паладио (крштено име Ðндреа ди Пиетро дала Гондола), млинарев Ñин, започео је каријеру као каменорезац, о чему на изложби Ñведочи БаÑанов портрет. Док  Ñтудира и у више наврата борави у Риму,тада почиње његова  четири деценије дуга активноÑÑ‚. Прво „оÑваја†Вићенцу, потом и Венецију.
Иако је у Ñвојој дугој каријери пројектовао бројне јавне грађевине, приватне палате и цркве (као и позориште у Вићенци, Театро Олимпико, поÑледње, недовршено ремек-дело), Паладио Ñе није никада обогатио. Тек када је напунио 40 година, град Вићенца му је доделио фикÑну, али веома Ñкромну плату, која је била једнака заради једног зидара. Мада је чувени архитекта „продавао†генијалне идеје, оне Ñу Ñе мало плаћале. Ðа лиÑти његових поÑловних неуÑпеха налазе Ñе и два безуÑпешна покушаја да путем јавног конкурÑа добије меÑто „главног архитекте†у Венецији.  Можда је баш због тога, поред архитектуре, отпочео паралелно да Ñе бави издаваштвом и пиÑањем. Тако, као у Ñвојим грађевинама, у познатом делу „Четири књиге о архитектури†(1570), он не Ñамо што разрађује Ñинтезу богатог архитектонÑког наÑлеђа ренеÑанÑе, већ је повезује Ñа грчком и римÑком архитектуром,захваљујући изванредном разумевању античких метода .
Паладиов клаÑицизам базирао Ñе на потрази за идеалном хармонијом, уз поштовање прецизне функционалноÑти. Избегавши извештаченоÑÑ‚,  Паладио Ñе храбро упуÑтио у обрађивање „опаÑнихâ€Â клаÑичних елемената: тзв. „колоÑалнихâ€, али економичних Ñтубова (замењујући мермер и камен јефтинијим материјалима– печеном глином, украÑним гипÑом и дрветом), пронаоÑа, тимпанона, Ñтепеништа…
Венеција и њене палате Ñтигле Ñу на изложбу преко низа Каналетових Ñлика,ведута и каприца.Издвајамо Паладиов  оригинални цртежкоји открива да Ñадашњи изглед фаÑаде венецијанÑке цркве Сан Ђорђо Мађоре није идентичан Ñа његовим пројектом. Ðрхитекта је замиÑлио решење, ново за Венецију тог доба, Ñа иÑтуреним тремом и шеÑÑ‚ џиновÑких Ñтубова. Идеја за Ð¿Ñ€Ð¾Ð½Ð°Ð¾Ñ (предворје под Ñтубовима), који је подÑећао на антички храм, није прихваћена. ФаÑада је након Паладиове Ñмрти реализована у измењеној форми.
Међу новинама на изложби издвајају Ñе  и  „обојене†грађевине:  готово парадокÑално, умеÑто „белог†Паладија „неоклаÑичараâ€, унутрашњоÑÑ‚ цркве Сан Ђорђо Мађоре (као и вила Малконтента), откривају, поред белих, Ñтубове интензивно црвене боје, који Ñу „избељени†доцније, Ñредином XVII века.
Изложба открива и Паладиову људÑку природу, иÑтовремено практичног и образованог човека, хуманиÑту, у Ñталном  контакту Ñа интелектуалцима Ñвоје епохе. Тако портрет, који је наÑликао Ел Греко, предÑтавља Паладија интелектуалца, у црном оделу (типично за архитекте и Ñвештенике), али не Ñа шеÑтаром и лењиром, већ Ñа књигом. У овом ремек-делу, набијеном пÑихолошким и екÑпреÑивним интензитетом (за Ел Грека, Паладио је био „највећи архитекта тог временаâ€), аутор је највероватније желео да подвуче либералну, а не „механичкуâ€, улогу архитектуре.
За разлику од неких Ñавремених архитеката, овај Ñтваралац из доба позне ренеÑанÑе производио  је аутентичну архитектуру за Ñтварне људе: перÑонализоване куће (поред палата и вила, на изложби Ñу приÑутни Паладиови цртежи четири двоÑпратне Ñтамбене зграде „ÑеријÑког типаâ€, Ñа малим двориштима и бунарима) и изванредне ентеријере.
Снежана Симић