Žrtvovanje – Andrej Tarkovski

Žrtvovanje, poslednji film Andreja Tarkovskog, nastao je 1985-86 godine kao švedsko-francusko-britanska koprodukcija. Posle Nostalgije, snimljene u Italiji i brojnih nesporazuma vezanih za sudbinu njegovog stvaralaštva u vlastitoj domovini, Tarkovski je odbijao da svoje dobrovoljno izgnanstvo smesti u mogući politički kontekst iz kojeg bi proistekla disidentska uopštavanja. Ili, što je mnogo gore, kvaziestetično učešće u ideološkoj manipulaciji takozvanim demokratskim slobodama zapadnog sveta kojima se u civilizovanoj Evropi trguje kao indulgencijama.

Žrtvovanje je neobično suptilan i slojevit film. Spor, ali ne i anemičan, izuzetne vizuelne lepote, on kao da najviše duguje saradnji Tarkovskog sa Sven Nikvistom koji je, čini se, imao odrešene ruke. Antologijski su prizori paljenja kuće pri kraju filma i prefinjena pomicanja kamerom kad odredjene predmete naizgled dekorativne namene treba pretvoriti u simbol. U tom smislu, cveće, drveće, uopšte biljke, od velike su simboličke važnosti i njihova vizuelna nadgradnja odgovara umetnosti japanskih vrtova. Oni ne samo što nagoveštavaju obnovu, regeneraciju organskog, nego su, u krajnjoj liniji, kao što nam pokazuje i završna scena u kojoj Aleksanderov sin zaliva stablo koje je ovaj zasadio, i put  ka metafizičkoj nadi.

Počev od pet minuta duge špice, od statičkog kadra Leonardove slike Poklonjenje mudraca u čijoj se završnici, u dizanju kamere, otkrivaju razgranate krošnje visokih stabala, pa do strukturalno izuzetno složenih i značenjem nabijenih kadrova, ova nas prisutnost neprekidno opominje na obavljanje za koje je Aleksander ubedjen da je dovedeno u pitanje pretnjom nuklearne kataklizme.

U prvih devedeset minuta filma iznenadjuje neuobičajeno mali broj kadrova čak i za evropsko shvatanje filma (manje od četrdeset). Svakako ne van dinamičnog konteksta Nikvist odlično pretače chiaro scuro fotografiju, praveći u sceni ljubavnog odnosa u noći, između Aleksandera i Marije, kad kamera u jednom lažnom pokusaju švenka zastane i prati ljubavnike koji se u erotskom zanosu izdižu iznad kreveta gde lebde u ekstazi, jedan od najčudesnijih kadrova u istoriji evropskog filma.

Izbor Bahove muzike, te motiva japanske tradicionalne muzike  (koja naročito dolazi do izražaja kad Aleksander oblačeći kimono postaje duhovni protip samuraja, identifikujući se)  u istom su metaforičnom krugu u kojem se idejom žrtvovanja nadomešćuje božansko.

Žrtvovanje počinje osamnaestog juna 1985 a završava se devetnaestog juna, narednog dana. Poetska lepota poslednjih prizora ima nešto od evokativne snage Rubljovljeve vizije, Ivanovih stradanja, Stalkerovih nadanja i nije nimalo hladna kao jedan dobar deo filma usmeravan ka smrti.

Prvi i poslednji kadrovi, koje je Tarkovski snimio su istovetni. Dete koje leži ispod drveta i kamera koja se uzdiže ka krošnji. On i Danilo Kiš umrli su u istim godinama, u istom gradu i od iste bolesti.

Boban Savković