Vitgenštajnove „jezičke igre“

Vitgenštajn je vaspitan u katoličkom duhu, iako je njegova porodica uglavnom bila jevrejskog porekla. Njegov deda Herman Kristijan Vitgenštajn preobratio se iz judaizma u protestantizam, a Hermanova supruga Fani prihvatila je istu konfesiju neposredno pre venčanja. Međutim, Ludvikovi deda i baba po majci, Jakob i Marija Kalmus, bili su katolici, tako da su njegovi roditelji, iako različitih hrišćanskih veroispovesti, odlučili da da svu decu krste prema katoličkom obredu. Vitgenštajn je kasnije pričao Arvidu Sjegrenu da je pod uticajem svoje sestre Margarete izgubio svoju detinju veru; štaviše, počeo je da oseća prezir i netrpeljivost prema hrišćanstvu. Kada ga je Rasel upoznao, bio je iznenađen što je sreo nekoga ko je u kritikovanju hriščanstva stroži od njega. Međutim neobične okolnosti u Vitgenštajnovom životu i doživljaji koji su za njega imali religiozno značenje navešće ga da još jednom promeni svoj odnos prema hrišćanskoj veri.

Kada je imao dvadeset i jednu godinu, Vitgenštajn je jednom prilikom u pozorištu prvi put pomislio da bi mogao da bude religiozan. Komad mu se nije dopao, ali je na njega snažan utisak ostavilo to što glavni junak, koji je pretpeo brojne nevolje, dolazi do saznanja da, ma šta da se dogodi, ništa više ne može da ga povredi: on je, na neki način apsolutno zašzićen. Dve decenije kasnije, u „Predavanju o etici“, Vitgenštajn će istaći da je osećaj apsolutne zaštićenosti jedan od izvora religije i morala, a o veri će, tokom ostatka života, razmišljati kao o „utočištu pred najtežom nevoljom“.

U Prvom svetskom ratu, u austrougarskim rovovima i kasnije u zarobljeništvu u Monte Kasinu, Vitgenštajn je čitao Tolstojevo Jevanđelje; ovo delo mu je, prema njegovim rečima, olakšalo spoljašnji život i sačuvalo njegovo unutrašnje biće; među drugim vojnicima postao je poznat kao „čovek sa jevanđeljima“. Dok je bio ratni zarobljenik, Vitgenštajn je bio obavezan da svakodnevno prisustvuje katoličkoj službi i to iskustvo mu je prijalo.

Posle rata, Vitgenštajn se odrekao celokupne nasleđene imovine u korist svojih sestara. Želeo je da postane sveštenik, ali je od toga odustao jer se od njega zahtevalo da završi četvorogodišnje studije teologije; umesto toga, jedno vreme je radio kao baštovan u Klostenburgu. Zatim se odlučio za poziv učitelja kako bi mogao da „čita jevanđelja sa decom“; međutim , nameštenje u seoskoj školi u Tratenbahu donelo mu je jedino nova razočarenja, tako da je, na nagovor Frenka Remzija, odlučio da se vrati u Kembridž i ponovo se posveti filozofiji.

Iako je održao samo jedan kurs o religioznom verovanju, Vitgenštajn je preko dvadeset godina sa Drurijem vodio razgovore o pitanjima vere; veliki deo njegovih privatnih beležaka posvećen je religiji. Jednom prilikom rekao je Djuriju:“Nisam rekigiozan ali ne mogu da ne razmatram svaki problem sa religiozne tačke gledišta.“ Malkolm smatra da Vitgenštajn u ovoj izjavi ukazuje na filozofske probleme; to što im pristupa sa religiozne tačke gledišta ne znači da on filozofske probleme poistovećuje sa religioznim, „već da, umesto toga, postoji sličnost, ili sličnosti, između njegovog shvatanja filozofije i nečeg što je karakteristično za religiozno mišljenje“. Malkolm izdvaja četiri, međusobno povezane, analogije između filozofije, kako je razume Vitgenštajn, i religije.

Prva analogija, sastoji se u tome što se u filozofiji, kao i u religiji, izvesne stvari prihvataju bez objašnjenja. Vernik ne traži razloge za Božija dela; on prihvata i najtežu nesreću, upravo zato što je doživljava kao izraz Božije volje. Sa druge strane, Vitgenštajn je često upozoravao da u filozofiji nema veće opasnosti od pokušaja da se sve objasni: proces objašnjavanja jednom mora da se završi, i tada je neophodno prepoznati ovaj zavšetak i konstatovati da određena praksa, do koje se stiže na kraju lanca objašnjenja, pripada našem obliku života; neke stvari činimo jednostavno tako kako ih činimo i nema smisla obrazlagati zašto. Objašnjenja su sastavni deo jezičkih igara, ali ne mogu se tražiti objašnjenja za samo postojanje samih igara; one su autonomne institucije ponašanja. Iako Vitgenštajn nikada nije nazvao religiju jezičkom igrom niti oblikom života, Malkolm je to učinio na više mesta; u delu Misao i saznanje on piše:

„Religija je oblik života; ona je jezik neodvojiv od delanja – ono što Vitgenštajn naziva „jezičkom igrom“. Nauka je druga jezička igra. Nijednoj nije potrebno bilo kakvo opravdanje, prvoj ništa više nego drugoj“

Mnogi paragrafi iz Vitgenštajnove zaostavštine potkrepljuju Malkolmovu i nterpretaciju: u „Primedbama o Frejzerovoj Zlatnoj grani“, na prime, Vitgenštajn ističe da se religiozno verovanje može razumeti jedino kao sastavni deo specifičnih religioznih rituala. Frejzerova zasliga je u tome što je ukazao na činjenicu da je čovek „ceremonijalna životinja“; međutim, on je pokušao da objasni religioznu praksu pojedinih etničkih zajednica kao primitivni i nedovoljno razvijeni oblik nauke, a to je, po Vitgenštajnovom mišljenju, dvostruka greška: prva se sastoji u tome što je Frejzer ponudio objašnjenje tamo gde treba „samo da da opis i kaže: takav je ljudski život, budući da „ nikakvo mišljenje ne utemeljuje religiozni simbol“; njegova druga greška je što je religiozna verovanja protumačio kao pogrešne naučne hipoteze:

„Besmisleno je što Frejzer predstavlja te ljude kao da oni imaju potpuno pogrešne (čak sumanute) ideje o prirodnom toku, dok oni imaju samo neobičnu interpretaciju fenomena. To jest, kada bi oni zapisali svoje znanje o prirodi, ono se ne bi fundamentalno razlikovalo od našeg. Jedino je njihova magija drugačija“

Drugim rečima, religija je samosvojna forma reprezentacije, koja se u mnogim aspektima razlikuje od naučne reprezentacije sveta; za Vitgenštajna „religiozno verovanje može biti jedino (nešto kao) strasno opredeljenje za izvestan koordinantni sisteM“. Oni koji, kao Frejzer, religiozna verovanja smatraju iracionalnim, procenjuju religiju standardima karakterističnim za drugu jezičku igru – nauku; oni su pobrkali pojmovne okvire. Kao što primećuje Hans-Johan Glok, za religiju se, iz Vitgenštajnove pozicije, ne može reći da je racionalna ni da je iracionalna, već može jedino da je preracionalna. Takvo stanovište u filozofiji religije danas se naziva „vitgenštajnovskim fideizmom“.

Druga analogija između filozofije i religije odnosi se na karakteristično iskustvo čuđenja što uopšte nešto postoji. Vernik prihvata postojanje sveta kao čudo Božije kreacije; analogno tome, filozof, koji je, kao Vitgenštajn, posvećen analizi jezika, može jedino da se iščuđava što postoji jezik: čudo postojanja jezika, štaviše, predstavlja odgovarajući jezički izraz čuda da postoji svet. Vitgenštajn je, u takozvanoj ranoj fazi, verovao da se nijedno od ovih čuda ne može izraziti u jeziku, ali da se ona pokazuju pomoću smislenog govora o stvarima u svetu. Osećaj začuđenosti pred celinom svega postojećeg, pored ranije pomenutog osećaja apsolutne zaštićenosti, drugi je važan izvor religije i etike; prema učenju izloženom u Tractatusu, religija i etika jednako su neizrecive budući da su vrednosti i smisao sveta ne nalaze u svetu: „Kakav je svet, potpuno je indiferentno za ono Više. Bog se ne objavljuje u svetu“. U vreme kada je držao predavanje o religioznom verovanju, Vitgenštajn je već promenio svoje stavove: pošto rečenice o religioznim verovanjima predstavljaju neodvojivi deo religiozne prakse određene zajednice, one nisu besmislene; uloga koju imaju u religioznim ritualima i životu članova te zajednice određuje njihov smisao.

Malkolm opisuje treću analogiju na sledeći način: Kao što su „religiozno osećanje, mišljenje, praksa, izraz uverenja da sa ljudima nešto temeljno nije u redu“, da su zahvaćeni „moralnom i duhovnom bolešću“, filozofski problemi predstavljaju „bolest mišljenja“, čiji je glavni uzrok „jednostrana dijeta: mišljenja se ishranjujusamo jednom vrstom primera“. Vitgenštajn upotrebljava isti izraz, Krankheit, kada govori o „zaraženosti“ religioznim i filozofskim problemima. Filozof je, smatra Vitgenštajn, u ulozi terapeuta koji „u sebi mora da izleči mnoge bolesti razumevanja, da bi mogao da dospe do pojmova zdravog razuma“. Sa druge strane, religiozni pojedinci ostavili su nam precizne opise svojih patnji; njihovi spisi nisu metaforični, jer se doživljaji koje u njima iznose ne mogu izraziti drugačije niti doslovnije:

Hrišćanstvo nije nikakvo učenje, mislim, nije teorija o tome šta se dogodilo i šta će se dogoditi sa ljudskom dušom, već opis onoga što se stvarno zbiva u ljudskom životu. Jer spoznaja greha zaista se dešava, isto kao i očajanje i iskupljenje uz pomoć vere. Oni koji o tome govore (kao Banjan), jednostavno opisuju ono što im se dogodilo; šta god ko tome hteo da pridoda.

Vitgenštajnova razmišljanja o stradanju i religioznim mukama ukazuju na Kjerkegorov uticaj:“ljudi nisu religiozni u meri u kojoj za sebe veruju da su nesavršeni, već da su bolesni“, piše Vitgenštajn, a „hrišćanska religija je samo za onoga kome je potrebna beskrajna pomoć, dakle samo za onoga ko trpi beskonačno mučenje“. Za Vitgenštajna, kao i za Kjerkegora, religiozno iskustvo je uvek individualno:

Izbor po milosti Tako se sme pisati samo u najstrašnijoj patnji – onda to znači nešto sasvim drugo. Ali zato nikome nije dopušteno da se na to poziva kao na istinu, osim i ako sam to ne izgovara u mukama. –To jednostavno nije teorija. – Ili takođe: ako je to istina, onda nije ona istina za koju se na prvi pogled čini da je izrečena. To nije teorija, već pre vapaj ili krik.

Četvrta analogija odnosu se upravo na „antiteorijski“ karakter filozofije i religije: prema Vitgenštajnovom miščkenju, hrišćanska vera nije nikakva doktrina, a zadatak filozofije je strogo deskriptivan; filozofi ne treba da formulišu teorije o značenju izraza u svakodnevnom jeziku, već da opišu način na koji ih upotrebljavamo. Pošto je religiozno verovanje „strasno opredeljivanje“ za izvestan oblik života i predstavljanja sveta, ono ne počiva na dokazima i nije mu potrebno nikakvo opravdanje:

Religija kaže: Učini to! – Misli tako!, ali to ne može da opravda i dovoljno je da to pokuša pa da postane odbojna; jer za svaki razlog koji pruži, postoji ubedljiv protivrazlog. Pogodnije je reći: „Zar nećeš to da uradiš? – koliko god da je odbojno. –

Dokazi Božije egzistencie ne mogu nikoha uveriti da postoji Boh; njih su, smatra Vitgenštajn, sačinili vernici da bi analizirali svoju veru, koju su stekli na drugi nači: pomoću vaspitanja i usled različitih životnih iskustava, posebno iskustva patnje. Ne samo da se hrišćanstvo ne zasniva na dokazima već ne počiva ni na istorijskim činjenicama, kao što tvrdi otac O’Hara, jer tada bi se ono temeljilo na „preterano slaboj evidenciji“; istorijska autentičnost događaja opisanih u jevanđeljima potpuno je irelevantna za religiju; Vitgenštajn je u pogledu toga nedvosmislen:

Bog je naložio da četiri čoveka izveste o životu Bogočoveka, svaki drugačije i protivrečići jedan drugom – ali zar ne možemo da kažemo: važno je da ovaj narativ ima jedino sasvim određenu istorijsku verovatnoću, upravo zato da se to ne bi smatralo suštinskim, odlučujućim. Da se slovu ne bi verovalo više nego što treba i da bi duh zadržao ono što mu pripada. To jest: ono što treba da uočiš ne može preneti ni najbolji, najprecizniji istoričar; stoga je dovoljan i osrednji prikaz, štaviše, on je čak poželjniji. Jer i on može da prenese ono što treba da bude preneto.

Hrišćanstvo ne počiva na istorijskoj istini, već pred nas iznosi istorijski narativ i kaže: a sad veruj!. Ali ne veruj ovoj priči kao što bi verovao u neki istorijski izveštaj – nego: veruj, i u dobru i u zlu, a to možeš postići samo kao rezultat svog celokupnog života. Ovde ti je data jedna obavest! – ne ponašaj se prema njoj kao prema drugim istorijskim izveštajima! Neka ona zauzme sasvim drugačije mesto u tvom životu. – U tome nema ničeg paradoksalnog.

Kada bi hrišćanstvo bilo samo još jedna teorija među drugima, ono ne bi moglo da motiviše vernika da iz osnova promeni svoj život, jer „sve znanje je sivo“, a „život i religija su puni boja“:

Hriščanstvo, verujem, uzmeđu ostalog kaže da su sva ispravna učenja beskorisna. Da moraš da promeniš svoj život, ili smer svoga života. Da je sve znanje hladno; da pomoću njega ne možeš da urediš život, ništa više nego što bi mogao da kuješ gvožđe dok je hladno. Ispravno učenje ne mora da te osvoji, možeš jednostavno da ga slediš kao uputstvo lekara. – Ali ovde mora nešto da te obuzme i da preokrene sve u tebi. – (To jest, tako ja to razumem) Kada se jednom promeniš, onda moraš takav i da ostaneš. U znanju nema strasti. Suprotno tome, Kjerkegor kaže za veru da je strast.

Religiozno verovanje neraskidivo je povezano sa načinom života vernika i njegovim delima; slično tome, Vitgenštajn je u poznoj fazi isticao da se značenje reči ne može razumeti izvan prakse jezičke zajednice.

Neki Vitgenštajnovi studenti i sledbenici su, pod njegovim uticajem, prihvatili katoličanstvo. Druri je, sa druge strane, želeo da postane sveštenik i pre nego što je upoznao Vitgenštajna; Vitgenštajn ga je, međutim, pd toga odgovorio i ubedio da se opredeli za psihijatriju.

Tokom poslednje godine svoga života Vitgenštajn je često vodio razgovore o religioznim temama s ocem Konradom, dominikanskim sveštenikom koji je podučavao Smitiza u vreme njegovog preobraćenja. Vitgenštajn je umro u aprilu 1951. Godine. Njegovi prijatelji su bili u nedoumici kako da ga sahrane; Druri je odlučio da se održi katolički pogreb.

Piter Vinč je kritikovao Malkolmove četiri analogije. On smatra da Vitgenštajn nije mislio isključivo na filozofske probleme kada je rekao Druriju da svaki problem razmatra sa religiozne tačke gledišta. Umesto strogog paralelizma između Vitgenštajnovog poimanja religije i filozofije, koji je ponudio Malkolm, Vinč smatra da je odnos religije i filozofije u Vitgenštajnovom opusu složeniji i manje određen, kao uostalom i sama polazna Vitgenštajnova izjava Druriju. On misli da epizode iz Vitgenštajnovog života i njegove spise treba razumeti kao manifestacije jedinstvene religiozne egzistencije, u kojoj je filozofska aktivnost predstavljala važan deo „rada na samom sebi“.

Andrej Jandrić