Vitgenštajnov preokret

Otkačila sam na Ludviga W.
zbog njegove teorije sveta
i filozofskih briga
i pogleda koje sadrže
Plava i Smeđa knjiga
i zato što je pisao malo,
a objavljivao još manje
bio totalno nepredvidiv,
izazivao veliko dranje
kao onda kada je na skupu
engleskih filozofa napravio sranje
i umesto o logičkoj formi
govorio o beskonačnosti u matematici
jer po njemu činjenica, smisao
i model stvarnosti nalaze se u slici
uopšte, Ludvig Vitgenštajn uticajem
koji je izvršio bio je u prilici
da se smatra ocem dve značajne
filozofske škole dvadesetog veka
mada je po von Wrightu živeo
na granici duševne bolesti, bez leka
ipak je nalazio svrhu filozofije
u logičkom razjašnjavanju misli
od toga nije odustao
ni kada su ga u Donjoj Austriji pritisli
seljaci iz Trattenbacha,
gde je par godina kao učitelj radio
valjda je zato otišao kod monaha
jer mu se ljudsko zlo zgadilo
toliko da je Raslu pisao iz sela
„da su ljudi u Tratttenbachu zli”
ne kapirajući da je stvoren za velika dela
a filozof ga je iz Kembridža tešio
pišući mu „da su svi ljudi zli”
posle je živeo kao vrtlarski pomoćnik
blizu Beča, u jednom samostanu
gde mu je opet pukao film
pa je skroz gurnuo filozofiju u stranu
a studirao je kod Bertranda Rasela
u Kembridžu i svirao klarinet
bavio se eksperimentalnom psihologijom
i pomišljao da bude dirigent
ali je sve ostavio i otišao u Norvešku
i živeo na nekakvoj farmi
činjenica je, sve do rata,
ništa nije moglo da ga podjarmi
u Engleskoj je eksperimentisao sa jedrilicama
studirao aeronautiku u Mančesteru
i skroz bez plana
otkačio na čistu matematiku,
a onda u Jeni na Fregeova dela
zato je i otišao kod Rasla u Kembridž,
da ga pita, istina je cela:
„Molim Vas, hoćete li mi reći
da li jesam ili nisam totalni idiot?
Ako sam totalni idiot, postaću aeronaut,
a ako nisam postaću filozof.”
Rasel mu tada savetuje
da aeronaut ne treba da postane
na šta on odlazi na sever,
živi u kolibi, posmatra vrane
i piše Logičko filozofsku raspravu,
ili je to u zarobljeništvu bilo
pojma nemam, ali znam
da mu je u to vreme
i nasledstvo palo u krilo
Vitgenštajn ga je brzo podelio,
deo je dao za literature unapređenje
i tako postao dobrotvor Traklu i Rilkeu,
sledeći svoje opredelenje
pa se bacio na vajarstvo i arhitekturu
i gradio za sestru nekakvu palatu
smešno, a bio je dobrovoljac
u prvom svetskom ratu
i stalno vodio dnevnik
i pripremao logičku raspravu
o objašnjavanju prirode stvari
imajući ideju zdravu
da se o filozofskim problemima
ne može smisaono govoriti
a o čemu se ne može govoriti,
kaže, o tome se mora ćutati
pa je ćutao deset godina
i mnogi su mislili da će prolupati
jer, činjenica je, troje mu je braće
život samoubistvom završilo
a i njegov je bio takav
da je pravo čudo
da ga nešto nije skršilo
počev od 1889. kada se rodio
u porodici jevrejskog porekla
otac mu je bio krupni industrijalac,
producent gvožđa i čelika
a Vitgenštajna je opsedalo
kako mi pravimo sebi činjenice slika
kontao je da se struktura činjenice
sastoji od struktura stanja stvari
uspeo je od filozofije i aktivnost
pokazivanja neizrecivog da napravi
za života je objavio jednu knjigu,
jedan članak i jedno pismo samo
iako mu lutanje kroz oblasti
ni najmanje nije bilo strano
time je sebe učinio sopstvenom metom
Ludvig Vitgenštajn, filozof s klarinetom
što je sebe povremeno držao za idiota
ipak je proživeo pravo čudo od života.

Vesna Knežević – Ćosić

 

Estetika, psihologija i religija su, prema ovom misliocu, tri različite vrste jezičkih igara za koje ne važi princip uzročnosti. Ni jedna od ove tri oblasti nije nauka i ne sadrži uzročno objašnjenje.

Ove beleške sa Vitgenštajnovih predavanja i njegovih razgovora sa studentima objavljene su onako kako su zabeležene. One su odraz Vitgenštajnovih razmišljanja o životu, religiji, psihologiji i umetnosti, a pripadaju prelaznoj fazi njegovog misaonog razvitka. Pre nego što je započeo svoja predavanja iz estetike, Ludvig Vitgenštajn je već napisao prvu verziju svojih „Filozofskih istraživanja“.

Glavna njegova ideja je i ovde da se do značenja u jeziku dolazi analizom upotrebe reči u različitim situacijama. To je u odnosu na tradiciju koja je od Platona, preko Kanta do Huserla insistirala na apriornim značenjima – značajan preokret. Reč je o različitim jezičkim igrama koje se ispituju u području estetike, psihologije ili religije. To su prema Vitgenštajnu svakako tri različite vrste jezičkih igara za koje ne važi princip uzročnosti. Ni jedna od ove tri oblasti nije nauka i ne sadrži uzročno objašnjenje, iako nam se često čini da je tako. Vitgenštajn je čitavog života bio racionalni skeptik koji je sumnjao u sopstvene zaključke.

U predavanjima iz estetike on polazi od predmeta estetike koji mu izgleda veoma obiman i pogrešno shvaćen. Naročito upoteba reči „lepo“ podleže pogrešnom razumevanju ukoliko posmatramo jezičku formu rečenice u kojima se ova reč javlja. Tako nas obuzima određena vrsta konfuzije kod upotrebe reči „lepo“, „dobro“ i u nekim drugim rečenicama i drugim vrstama reči. Jer, reč se nauči kao zamena za izraz lica ili gest.

Za razliku od Mura, Vitgenštajna ne zanima forma reči kada se bavi jezikom nego način na koji se sama reč upotrebljava. U estetskim sudovima, estetski pridevi kao što su, na primer:“lepo“, „fino“,“ljupko“ jedva da igraju neku ulogu. Te reči se prvo koriste kao uzvici a kasnije se veoma retko upotrebljavaju. Pri tom bi naši opisi bili daleko fleksebilniji i raznovrsniji nego ukoliko upotrebljavamo prideve.

U umetnosti uvek se javlja osoba koja prosuđuje. Vitgenštajn postavlja pitanje u čemu se sastoji procenjivanje. On misli da opisati u čemu se ono sastojinije samo teško nego i nemoguće, pošto bismo morali da opišemo i sve ono što ga okružuje. Ono što danas nazivamo odnegovanim ukusom možda nije postojalo u srednjem veku. Vitgenštajn ovde zastupa izvestan kulturni relativizam.

Baveći se psihoanalizom, Vitgenštajn je kritikovao Frojda, ali isto tako pokušao je da odvoji ono što je vredno kod njega od „načina mišljenja“ koji je želeo da ospori. Smatrao je da je ogroman uticaj  psihoanalize u Evropi i Americi štetan. Da bi se učilo od Frojda, potrebno je biti kritičan a psihoanaliza obično ukida ovu kritičnost. Frojdovo tumačenje snova daje jednu vrstu objašnjenja koja je neobično privlačna. Mnoga od ovih objašnjenja u psihoanalizi nisu potkrepljena iskustvom, kao što su to objašnjenja u fizici. Pokazuje se da frojd ima kolosalne predrasude i to predrasude koje će vrlo verovatno zavesti ljude.

Vitgenštajn je i Kopernikovu hipotezu heliocentričnog sistema i Darvinovu teoriju evolucije smatrao za primere naučne mitologije. On ističe da su u okviru nauke česte pojmovne revizije koje se predstavljaju kao empirijska otkrića.

Vitgenštajn je održao samo jedno predavanje o religiji ali je veliki deo svoga života razgovarao o pitanjima vere. Pošto postoje veoma različiti načini razmišljanja, Vitgenštajn navodi razloge zašto ne ulazi u religiozne sporove. U religiji se ne govori o hipotezama, niti o velikoj verovatnoći, niti o znanju. U religioznom diskursu upotrebljavamo izraze na drugačiji način nego što ih upotrebljavamo u nauci iako postoji veliko iskušenje da pomislimo da ih upotrebljavamo na isti način. Čak nije dovoljno da o religioznim događajima govorimo kao o istorijskim događajima, jer ljudi koji veruju ne ispoljavaju sumnju koja se obično ispoljava prema bilo kojim istorijskim iskazima, posebno onim u davnoj prošlosti. Pitanje je šta je ovde kriterijum pouzdanosti. Vera nije pitanje razuma, ona i ne pretenduje da to bude. Nešto što je pogrešan potez u jednoj igri – nije u drugoj.

Ovi razgovori o tri važne regije ljudskog iskustva pokazuju u kojoj meri je Vitgenštajn bio dosledan u svom racionalnom skepticizmu toliko vekova posle Sokrata.

Olga Daković

POLITIKA