Uliks – Džems Džojs

Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesnaestog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.

Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku.

Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov meÄ‘usobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objaÅ¡njavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim povrÅ¡nim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muÅ¡kog Å¡ovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. „Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i poraÄ‘a se jednom godiÅ¡nje“, tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i neÅ¡to viÅ¡e. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadaÅ¡nja ubeÄ‘enja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacleje kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako neÅ¡to. Sigurno je, meÄ‘utim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom Å¡to pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak.

Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnjeUliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus uPotretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.

No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojaÄ‘en stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaÅ¡ mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvreÄ‘en i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, „ako ga nije zaboravila“. Do sastanka je konačno doÅ¡lo 16. juna. Å esnaesti jun 1904. godine, kaže tadaÅ¡nja Å¡tampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivÅ¡i vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik uÅ¡ao u svet odraslih, a Å¡esnaesti jun u istoriju. „Ti si me učinila čovekom“, priznaće joj on znatno kasnije. Å esnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.

Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo Å¡kole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time Å¡to je, Å¡est meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otiÅ¡la u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponaÅ¡anju. Pomalo ga je i zbunilo to Å¡to ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: „Ne možeÅ¡ ni da zamisliÅ¡ kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka.“ Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.

Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadaÅ¡nje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, meÄ‘utim, bilo to Å¡to je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao joÅ¡ samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiÅ¡e jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveÅ¡tava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: „… da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako Å¡to će pretvarati nasuÅ¡nu svakodnevicu u neÅ¡to Å¡to poseduje vlastiti trajni umetnički život.“

Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Zoran Paunović

 

Jedan od naših najuglednijih i najnagrađivanijih književnih prevodilaca Zoran Paunović preveo je petnaestak romana. A kako sam navodi najdraži mu je „Uliks“.

„Najdraži mi je jer je bio najizazovniji, a baÅ¡ zbog toga bi, pretpostavljam, trebalo da ga u neku ruku smatram i najmrskijim, poÅ¡to posle njega joÅ¡ uvek ne uspevam da pronaÄ‘em neÅ¡to čime bih ponovo „podigao lestvicu“ – Å¡to nikako ne znači da sam siguran da sam s Uliksom uspeo da je preskočim. Ali bilo je lepo gledati je tako visoko.“

Preveli ste Džojsovog „Uliksa“ za jednog a potom ste prevod „peglali“za drugog izdavača. Rekli ste da to nije knjiga za jedno čitanje ali ni za jedno prevođenje...

- Iskoristio sam priliku da za drugog izdavača neke stvari, recimo, popravim. Nema toga mnogo, ali nije beznačajno. Evo, odaću jednu malu tajnu. Džojs je u svom manijačkom nastojanju da svakom slovcu u Uliksu podari i neki skriveni smisao, odlučio da svaki od tri dela knjige (prvi čine tri poglavlja, drugi narednih dvanaest, a treći zavrÅ¡na tri poglavlja) počne inicijalom jednog od troje glavnih junaka. Prvi počinje sa „S“ – Stiven, drugi sa „M“ – Moli, i treći sa „P“ – Poldi, od Leopold. U radu na prvom izdanju, u jednoj od nebrojenih redaktura teksta, malo sam se zaneo pa sam na početku trećeg dela pronaÅ¡ao bolji red reči i izgubio početno „P“. Sad sam ga vratio. Nije to neÅ¡to Å¡to će mnogo čitalaca primetiti, ali meni je bilo važno. Kao i neke druge slične „sitnice“.

Iako je evidentno da je „Uliks“ svojevrstan pandan Homerovoj „Odiseji“ on, kako ste i sami rekli, nije samo to. Šta je još?

- Uliks je pre svega savremeni mit: mit o trivijalnom – jedini koji je moguć u nejunačkom svetu lišenom svake uzvišenosti. Umesto da se rasplače ili razljuti nad činjenicom da je Leopold Blum jedini Odisej kojim se može podičiti kukavni dvadeseti vek, Džojs poručuje: mit je mrtav, živeo mit. Završno „da“ Blumove neverne Penelope nije rezignirano mirenje s užasom praznine, već instinktivno, radosno prihvatanje života takvog kakav je. Džejms Džojs, pisac bez doma u životu i književnosti, napisao je bezdomnu knjigu (zato na njenom kraju piše Trst-Cirih-Pariz, 1914-1921) o junacima koji uzalud traže svoj dom, i njome stao na čelo duge povorke raseljenih lica koja je obeležila književnost minulog veka. Mnogi od njih – poput Nabokova ili Kiša – nikada nisu krili da su „izašli iz Džojsovog šinjela“.

Kako tumačite činjenicu da je prvi ovdašnji primerak „Uliksa“ ugledao svetlo dana baš na Džojsov rođendan?

– Nije to bilo slučajno – izdavač je želeo da obraduje Džojsa, i bio je to ne prvi, već nulti primerak, ručni rad. Å tampanje prvog tiraža okončano je tek nekoliko dana kasnije. No uprkos tome, gest izdavača nosio je u sebi finu simboliku: Džojsov roÄ‘endan postao je, po mnogima, i datum raÄ‘anja moderne književnosti.

Ne čini li vam se kao da je Džojsova vizija sveta oličena u sentenci ‘živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iz života stvarati život’ namenjena prevashodno današnjem čoveku?

– Džojs je tu, po mom miÅ¡ljenju, odredio pre svega svoj put u životu – odbacivanje svih oblika kolektivne svesti i potpuni individualizam, koji neće zazirati ni od stvaralačkog samožrtvovanja s jedne, niti od bilo kog vida učestvovanja u životu s druge strane. ÄŒak ni od onoga Å¡to se, po različitim kriterijumima, definiÅ¡e kao „greh“. Takav neverovatan spoj asketizma i hedonizma dostupan je samo onima koji su istinski jaki, i istinski sigurni u sebe. Trajno nastojanje da se dosegne tako neÅ¡to verovatno jeste jedan od plemenitijih načina da se proživi život. Stoga ta čuvena Džojsova sentenca nije recept, ili uputstvo za upotrebu života – već izazov.

Džojs je i kroz svog junaka, Leopolda Bluma, odao svojevrsnu počast trivijalnostima i promovisalo antiherojstvo. Smatrate li da je trivijalnosti neophodna ili smrt ili umetnost da bi dobila smisao, možda i lepotu?

– PlaÅ¡im se da termin „trivijalno“ danas viÅ¡e i nema onaj smisao koji je imao u Džojsovo vreme, kada je sećanje na uzviÅ¡enost joÅ¡ uvek bilo živo, znatno življe no danas, kada možda viÅ¡e i ne postoji neÅ¡to Å¡to bi bilo antiteza sveprisutne trivijalnosti. U nekom danas napisanom Uliksu, taj maleni i jadni Leopold Blum bio bi herojski antipod nekom savremenom Odiseju. Smrt, ili patnja, mogu – i to tek nakratko – trivijalnosti podariti privid nekog viÅ¡eg smisla. Pravi smisao, i lepotu, može joj dati jedino umetnost. A i to sve reÄ‘e. Zato nam – premda to svakako nije jedini razlog – danas toliko znači taj Uliks.