Svaka slika je i logička slika

Centralni problem Traktata nije sam svet; Vitgenštajna više zanima mogućnost njegovog odslikavanja. Zato je pojam slike jedan od ključnih pojmova teksta.

Slika se u Traktatu suprostavlja činjenici (stanju stvari, stvarnosti) kao neÅ¡to Å¡to Å¡to činjenicu odslikava (predstavlja, prikazuje): „Mi pravimo sebi slike činjenica.“(2.1) „Slika predstavlja stanje stvari u logičkom prostoru, postojenje i nepostojanje stanja stvari.“ (2.11) „Slika je model stvarnosti.“ (2.12)

Sa druge strane, slika nije samo neÅ¡to Å¡to činjenicu odslikava: „Slika je činjenica.“ (2.141)

Suprostavljanje slike i činjenice ima, dakle, relativan karakter. Slika je i sama činjenica i to jedna posebna vrsta činjenice.

Å ta je ono Å¡to neku činjenicu čini slikom? „Da bi bila slika, činjenica mora imati neÅ¡to zajedničko sa odslikanim.“ (2.16) To neÅ¡to zajedničko slici i odslikanom jeste njena forma „odslikavanja.

Kao stanje stvari i slika je nešto složeno i struktuirano. Elementima stanja stvari, predmetima, odgovaraju elementi slike. Međusobni odnos elemenata slike čine njenu strukturu a mogućnosti te strukture njenu formu odslikavanja. To što se elementi slike međusobno odnose na određeni način pokazuje da se tako međusobno odnose stvari u stanju stvari.

U odnosu odslikavanja nalaze se dakle dve činjenice ( ili stanja stvari) sa identičnom strukturom. Pitanje o kriterijumu po kojoj se jedna od dve činjenica u odslikavajućem odnosu može karakterisati kao slika a druga kao odslikano Vitgenštajn direktno ne postavlja. Prema stavu koji kaže da „mi pravimo sebi slike činjenica“ (2.1) moglo bi se pretpostaviti da je slika ona od dve činjenice u odslikavajućem odnosu koju smo mi napravili.

To uopšte ne znači da je svaka slika nužno misaona ili jezička slika. Činjenicu da se dva predmeta (u običnom smislu te reči) nalaze u nekom odnosu, možemo prikazati tako da dva druga predmeta dovedemo u neki drugi odnos. Tako činjenicu da je putnički automobil smrvljen u sudaru sa kamionom možemo prikazati tako da kutiju šibica koja zastupa kamion stavimo iznad kutije šibica koja zastupa putnički auto.

Moglo bi se činiti da ovoj interpretaciji ptotivreči Vitgenštajnova tvrdnja da slika može odslikati stvarnost samo ako ima s ovom zajedničku „logičku formu, to jest formu stvarnosti“ (2.18).

Prema ovome proizilazi da je logička forma karakteristika svake slike. A po komentaru 2.181 „ako je forma odslikavanja logička forma“ onda se slika zove logička slika“.

Izgleda da Vitgenštajn mora izvesti zaključak da je svaka slika – logička slika. On ga i izvodi, samo dodaje jedno „i“.

On, naime, kaže da je „svaka slika i logička slika“ (2.182). To drugim rečima znači da ima slika koje nisu samo logičke. Slika, na primer, može biti takoÄ‘e prostorna.

Svaka slika, ne samo logička, ima po Vitgenštajnu neki smisao. Njen je smisao ono što ona prikazuje, a u slaganju ili neslaganju njenog smisla sa stvarnošću sastoji se njena istinitost ili lažnost (2.221 i 2.222)

Treba dakle razlikovati smisaonost i istinitost. Slika može biti smisaona, a ne biti istinita. Kako je to moguće? Nije li pojam lažne slike logički protivurečan?

Lažna slika baš zato što je lažna ne bi smela odslikavati nikakvo postojeće stanje stvari. Međutim, ako nešto ne odslikava, po čemu je uopšte slika? Vitgenštajnov odgovor bio bi verovatno da lažna slika prikazuje jedno nepostojeće, ali moguće stanje stvari. Nasuprot lažnoj slici, istinita slika prikazuje stanje stvari koje je ne samo moguće nego i stvarno.

Iz shvatanja da je slika istinita ili lažna prema tome da li se njen smisao slaže ili ne slaže sa stvarnošću VitgenÅ¡tajn logički izvlači zaključak da se iz same slike ne može otkriti da li je istinita ili lažna, da „nema a priori, istinite slike“, da se istinitost ili lažnost slike može otkriti samo ako je uporedimo sa stvarnošću (2.221 – 2.223)

Gajo Petrović

Slika je činjenica