Sumrak bogova – Lukino Viskonti

1,1,2,3,5,8,13,21,34,55…niz brojeva koji se naziva Fibonacijevim nizom. Tajna je u tome Å¡to je je svaki broj zbir prethodna dva broja i Å¡to se njihovim deljenjem dobija približni odnos zlatnog preseka od 1,6.

Uvek su me te tajne proporcija u arhitekturi i muzici prevashodno odvodile na one prostore gde su bitisali mnogi od Pitagore preko Vitruvija do renesansnih majstora. A nekako iz tog renesansnog miljea vuče korene i čovek koji je personifikacija Stare Evrope, intelektualac, aristokrata, esteta, homoseksualac, pesnik, komunista i filmski reditelj koji je autor filma o kojem je sada reč a to je Lukino Viskonti.

Ima pravo jedan moj prijatelj., jer Sumrak bogova jeste opera. Dok Nikita Mihalkov u Sibirskom berberinu to naglašava korišćenjem Mocartove muzike i zavesama koje otvaraju i zatvaraju film, Viskonti to čini samom strukturom i tretmanom priče. A sama priča je o usponu , preživljavanju i propadanju jedne porodice , zbilja je okrutna i mračna.

Sumrak bogova je minuciozna analiza fenomena Zla u jednom datom istorijskom trenutku. U ovom slučaju u okviru jedne porodice u trenucima kada je Hitler već došao na vlast.

Film je analiza fenomena zla prikrivenog i ukorenjenog u čoveku kao pojedincu i samom društvu, kao i njegove reperkusije na iste, analiza manipulacije ljudima, njihovim težnjama i osećanjima kao i beskrupulozne i imanentne ničeovske ljudske težnje ka moći i destrukciji.

Zato i nije čudno da poenta priče nije u Frederikovom usponu i padu, krahu Sofijinih manipulacija, prividnom i marionetskom Martinovom usponu već u Jirgenovoj ličnosti kojoj Ašenbah poručuje da u njemu raste istinska i nepatvorena mržnja koja je neophodna za više ciljeve.

Da,da… ovo je mračan film koji ne ostavlja ni zračak nade.

Sve ono što predstavlja i trunku ljudskosti i životnosti biva nemilosrdno uništeno. Tamne strane ljudske prirode uvek nadjačaju iako same unapred bivaju osudjene na propast.

Kao film u filmu, kao centralni segment, stoji Viskontijeva vizija „noći dugih noževa“, onog trenutka kada je je Hitler eliminisao Remove SA odrede koje su ga i dovele na vlast. U proračunu Å¡ta mu je potrebno za dalje bitisanje, vojska ili SA odredi žrtva su bili ovi drugi. I kao Å¡to u Bartolomejskoj noći, kada katolici na užas kraljice Margo, masakriraju protestante, tako i ovde u jednoj jedinoj noći, posle homoseksualnih orgija arijevskih mladića, pripadnika smeÄ‘ih koÅ¡ulja, uz zlokobni zvuk pristižućih SS odreda bivamo prisutni interpretaciji dogaÄ‘aja koji će, leverkinovski, odrediti dalje bitisanje Nemačke i sveta.

Å ta reći o glumi u ovome filmu tamnih tonova, smeÅ¡tenih unutar korleonovsko-salinovskih zidina „boje mesa“ koje kriju tajne transvetizma, pedofilije, ubistava i incesta? Helmut Berger, kao Viskontijev ljubavnik, po prvi put na filmu, je dovoljno dobar za marlenditrihtovskodekadentnufiguru marionetskog naslednika imperije. Bergmanova Ingrid Tulin je superiorna kao udovica koja beskrupoloznim manipulacijama dovodi svog ljubavnika i sebe na vrh.

Verujući da je „sve dozvoljeno“ zaboravlja sudbinu Ivana Karamazova, njegovog suočenja sa Ä‘avolom i zavrÅ¡ava silovana od sopstvenog sina i sa cijankalijem u ustima.

Gluma Dirka Bogarta je primer nadmoćnosti engleske Å¡kole glume u odnosu na sve osim na pojedince kao Å¡to su Brando, MenjÅ¡ikov i Olivije. Svedenim gestovima, mimikom lica, pokretom usana, pogledom, formira lik Frederika Brikmana čiji se uspon zavrÅ¡ava daleko od udarca dlanom o sto kao Patrijarha porodice, negde u sobama sa zidovima „boje mesa“ u atmosferi nacističke žurke i sa kapsulom otrova u ruci.

Iznad svih u ovoj okrutnoj operi je Helmut Grim u ulozi EÅ¡enbeka, ceremonijal majstora svih zbivanja. To je onaj tip iz Kabarea sa kojim su spavali i Lajza Mineli i Majkl Jork. Fascinantna kreacija SS oficira, koji jedini zna kuda vodi čitava igra i čije su usputne žrtve minorne u kreiranju nove generacije „izabranih“.

Sumrak bogova pripada takozvanoj „dekadentnoj“ triologiji zajedno sa potonjim filmovima Smrt u Veneciji i Ludvig. Prethodili su mu neorealistički klasici kao Å¡to su Zemlja drhti i Senso, klasična melodrama Roko i njegova braća, istorijska drama Gepard, ekranizacija Kamijevog Stranca sa Mastrojanijem kao Mersoom a sledila je viskontijevska koda Nevinog u Zatvorenom porodičnom krugu.

Zajedno sa Pazolinijem i Antonionijem Lukino Viskonti je predstavljao poslednjeg klasičnog evropskog intelektualca i takvih danas viÅ¡e nema…

[vsw id=“qywfTjNBejk“ source=“youtube“ width=“485″ height=“402″ autoplay=“no“]

Boban Savković