Mada je u tematsku osnovu romana „Čarobni breg“ (1929) postavljena priča o bliskom istorijskom vremenu, predstavljena stvarnost u njemu ima više simboličan karakter. Razlog za takav stvaralački odnos prema tzv. Istorijskoj stvarnosti sadržan je, najpre, u činjenici da se Tomas Man, kao romansijer, prema njenim činjenicama nije odnosio mimetički. Bez obzira na naglašenu uverljivost nekih od likova, kao i majstorski opisane, realistički uverljive neke od scena, ovaj roman mogao bi se nazvati i nesižejnim, tako da je vrednost oblikovanog napora njegovog tvorca, više pohranjena u simboličkoj snazi. U intelektualnom i duhovnom gestu. U naporu da se, jezikom i stilom nerealističke književnosti, prikaže celo jedno doba na izmaku.

Junaci

U sanatorijumu za plućne bolesti u Davosu našlo se, simbolično, celokupno evropsko društvo onoga vremena. Neobični junaci romana: madam Šoša, Holanđanin Peperkorn, Nafta, Setembrini, doktor Berens i Krokovski, Hans kastorp – glavni junak, zapravo, simbolički reprezentuju društvene i intelektualne prilike koje su Evropu uvele u prvi veliki rat, a čiji recidivi, van stranica ovog romana, traju i danas. „Čarobni breg“ tako reprezentuje tako „celu zapadnjačku političku – moralnu dijalektiku“. Kao što internacionalno obznanjuje i piščeve moralne i političke obzore – njegovu odanost idealima građanskog, evropskog društva, potom i sluh za oblike, tada, savremenog života. Sa takvim pretpostavkama on je, samosvesno i gorljivo, često ustajao u odbranu dostojanstva, slobode, demokratskih i građanskih društvenih i civilizacijskih vrednosti.  Vidno je to u noveli „Mario i mađioničar“ (1930) u kojoj se Man kao pisac znatno angažovao, a posebno u veoma značenjski otvorenom, kuražnom „Nemačkom govoru“ iz iste godine, u kome je predvideo kuda će rastući nacionalizam odvesti njegovu domovinu.

Pored ambicije da na jasan i umetnički funkcionalan način u tekst romana unese one elemente koji se posredno, ali razumljivo odnose na aktuelna društveno politička dešavanja, Tomas Man je u „Čarobnom bregu“ ocrtao portret čitavog jednog doba na zalasku. Odnosno, veoma sugestivno, u završnim scenama romana pokazao je da katastrofa rata, pre svega, umanjuje i briše humane vrednosti, kao i da je njome zahvaćen osetljivi, delikatni pojedinac prva i najlakša žrtva. A u sanatorijumu u Davosu, pisac je okupio upravo takve. Čitav evropski duhovni horizont zahvaćen je ovom opsežnom romanesknom vivisekcijom.

Savest

Sve to ukazuje na činjenicu da  Tomas Man nije bio nimalo udaljen od krupnih promena koje su se dešavale u njegovom dobu. On nije iskazivao jasne političke ambicije, ali jeste jasnu političku svest. Po tome kako je pristupao mnogim otvorenim temama svog vremena, posebno onim koje su dolazile iz sfere političkih kretanja: afirmacija Nacionalsocijalističke partije, razvoj fašizma – može se zaključiti da je Tomas Man želeo da se aktivno uključi u savremena idejna previranja. Sličan po tome Lavu Tolstoju i on je ispisivao brojne stranice tekstova koji nisu bili eminentno fikcionalni, pa ni književni. Veliku radnu energiju koja je bila usmeravana izrazitom disciplinom, on je trošio i na tekstove čisto političkih istupa. Međutim, u srećnim trenucima uspevao je da bude savest doba, koliko i da ide ispred njega. Roman „Čarobni breg“ upravo je svedok takvih nastojanja. U njemu su istorija i politika pozadina dešavanja. Do visoko postavljenog planinskog sanatorijuma samo dopiru vesti iz spoljnjeg sveta. Usredsređivani na vlastitu bolest, junaci romana život provode udaljeni, posvećeni kontemplaciji i pošteđeni promena kojima je evropsko društvo, na početku dvadesetog veka, bilo uveliko zahvaćeno.

Da nije moguće biti isključen iz globalne situacije koju podstiču epohalni lomovi, pokazao je u ovom romanu Tomas Man. Izoštravajući, vremenom, sopstvene pretpostavke o umetnosti, istoriji, filozofiji pa i politici, Hans Kastorp, glavni junak, u završnim deonicama romana juri u središte ratnog meteža. U snegu i blatu on dostiže najviše saznanje – da je ljubav dovoljan zalog smisla i harmonije u životu. Toliko moćan da prevazilazi i ratnu kataklizmu. Međutim, to odsudno saznanje nije moglo da preusmeri tok istorije i nastupajuće događaje, te junak nestaje u metežu u koji je pohrlio.

I mada se njegovo vaspitanje duha, jer pisac je ovo delo napisao u tradiciji romana o vaspitanju, završilo i navrhunilo u situaciji u kojoj dalji život nije izvestan, izvesno je i trajno postalo snažno uverenje o vrednosti duhovnog i emotivnog potencijala u životu. Okolnost da je ono iskazano u sasvim ironično osmišljenom kontekstu, upravo kazuje o smernicama, o snazi i intonaciji piščevog intelektualnog stava i stvaralačkog gesta.

Aksiomsko saznanje do kojeg je, u završnici, došao glavni junak romana, nije mu tada bilo od naročite, praktične koristi.

Bivajući okrenut krupnim promenama koje su se dešavale u društvenoj i političkoj sferi, Tomas Man je u romanu „Čarobni breg“, dao simboličku, ali veoma uverljivu sliku jednog doba. Odnosno, pokazao je da nije nimalo ravnodušan prema tekućoj stvarnosti, kao ni prema prelomnim događajima svoje epohe.

Mileta Aćimović – Ivkov

  Književnost, Tomas Man