Solaris Andreja Tarkovskog očima Akira Kurosave

Prvi put sam se sreo sa Tarkovskim na Mosfilm festivalu, na ručku, prilikom moje prve posete Rusiji. Nizak, mrÅ¡av, delovao je vrlo delikatno, a opet izvanredne inteligencije, i bio je neobično goropadan i osetljiv. Podsećao me je na Toru Takemitsua, ali ne bih znao zaÅ¡to. Izvinio se i rekao:’ Ja joÅ¡ uvek nisam zavrÅ¡io posao’  i nestao. NeÅ¡to kasnije začula se velika eksplozija pa su se sva stakla u hali zatresla. VidevÅ¡i me da sam se malo pomerio ka zidu, direktor Mosfilma sa značajnim osmehom mi reče : ‘Znate, nije to joÅ¡ jedan svetski rat, Tarkovski je upravo lansirao raketu. Ovaj posao sa Tarkovskim , meÄ‘utim, dokaz je velikog rata, za mene’. Tako sam saznao da Tarkovski snima Solaris.

 

Posle ručka, otišao sam da posetim mesto snimanja za Solaris. Imao sam šta da vidim. Uništena raketa ležala je u ćošku svemirske stanice. Sada mi je žao što ga nisam pitao kako je uopšte  lansirao raketu na mestu snimanja. Izgradnja svemirske baze koštala je vrlo mnogo i zaista je izuzetno bila osmišljena, napravljena je bila od čvrstog duraluminijuma koji se presijavao u svim bojama hladne sive boje, prožet skoro nevidljivim, delikatnim zracima crvene, zelene i plave boje sa sijalica koje su bile pažljivo baždarene u opremi ispred. Iznad, sa plafona,  pružale su se dve šine napravljene od duraluminjuma na kojima je bio mali kotur sa kamerom koja se slobodno kretala po unutrašnjosti satelitske stanice.

Tarkovski me je proÅ¡etao po mestu snimanja, razdragano mi objaÅ¡njavajući, kao dečak kome je pružena prilika da pokaže kutiju punu najdražih igračaka. Bondarčuk, koji je doÅ¡ao sa mnom, pitao ga je koliko je koÅ¡talo postavljanje seta za snimanje i bio je zaista zatečen kada mu je Tarkovski odgovorio. Iznos je bio ogroman, oko 600 miliona jena, suma koja je ostavila Bondarčuka, koji je režirao spektakl ‘Rat i mir’ zapanjenog i otvorenih ustiju.

Sada mi je bila jasna rečenica direktora Mosfilma kada je rekao da je ovo ‘veliki rat za mene’. Za tako neÅ¡to ipak je potreban ogroman talenat i napor da bi se tolika suma novca potroÅ¡ila. Gledajući ga u ledja dok me je entuzijastički vodao oko seta, pomislio sam ‘ovo je zaista veliki zalogaj’.

Što se Solarisa tiče, mnogi ljudi su se žalili da je isuviše dug, ali ja ne delim njihovo mišljenje. Naročito im je bilo dugačko objašnjenje prirode u uvodnoj sceni, ali te naslage sećanja i rastajanja sa prirodom na Zemlji potisnulo je lansiranje glavnog junaka u raketi ka satelitskoj stanici u univerzum, i upravo ta teška i mučna scena je iscrpela dušu gledalaca. Taj trenutak velike nostalgije,teskobe i rastajanja od majčice zemlje i neizdržljive tuge za kućom glavnog junaka izgubio bi nepovratno zajedno sa osećanjem beznađa i usamljenosti zarobljenih u satelitskoj stanici, da nije bilo one uvodne scene o prirodi.

Predpremijeru Solarisa sam gledao kasno uveče u projekcionoj sali u Moskvi prvi put.Moje srce je krvarilo u agoniji i neopisivoj žudnji da se vrate na Zemlju što pre. Da, izvanredan napredak nauke nam pruža uživanje, ali gde to vodi čovečanstvo , posle svega? Zastrašujućim, čistim emocijama ovaj film je uspeo da omađija naše duše. Bez njih, naučno fantastični film bio bi beznačajna fantazija. Ove su mi misli prolazile kroz glavu dok sam zurio u ekran.

Tarkovski je bio tada sa mnom. Sedeo je u ćoÅ¡ku studija. Kada se film zavrÅ¡io, ustao je, pogledao me bojazljivo. ‘Odlično’, rekao sam, ‘osetio sam istinski strah’. Tarkovski se stidljivo nasmeÅ¡io, ali zadovoljan. U restoranu filmskog instituta nazdravili smo vodkom, i Tarkovski koji inače ne pije, popio je tada dosta, pa tako malo podnapit i razgaljen doÅ¡ao je do mikrofona odakle je iÅ¡la muzika i počeo da peva temu samuraja iz7 samurajaiz sveg glasa. Pridružio sam mu  se i u tom trenutku, svestan da živim na Zemlji, bio sam srećan. Solaris upravo pruža taj osećaj gledaocima, Å¡to dokazuje da nikako nije joÅ¡ jedan klasičan sc film. Solaris zaista provocira istinski strah i zebnju u naÅ¡im duÅ¡ama. I potpuno je delo od početka do kraja, u svim aspektima, Tarkovskog.

Puno stvari je nepoznato čovečanstvu na ovom svetu: ambis kosmosa u koji čovek mora da gleda, nepoznati posetioci u satelitskoj bazi, vreme koje teče unazad, od smrti do života, neobičan osecaj levitacije, dom koji je u mislima glavnog protagoniste u satelitskoj stanici u vodi. Delovalo je kao da su to znoj i suze izazvane bolnom agonijom koja je izašla iz njegovog tela. I ono što nas je naježilo i uzbudilo je snimak mesta Akasakamitsuke, Tokio, Japan. Sa veštim korišćenjem ogledala, on je skrenuo snopove farova i zadnjih svetala od kola i uz ogledala ih umnožio i pretvorio u slike grada buducnosti. Svaki kadar Solarisa je svedočanstvo zaslepljujućeg, divnog talenta nasleđenog  i utemeljenog u Tarkovskom.
Mnogi smatraju da su njegovi filmovi teški, ali ja ne mislim tako. Njegovi filmovi samo pokazuju izvanredan senzibilitet.

Snimio je film ‘Ogledalo’ posle ‘Solarisa’. ‘Ogledalo’ je priča o sačuvanim sećanjima iz njegovog detinjstva, i mnogima taj film izaziva vrlo uznemirena i teÅ¡ka osećanja. Da, to je tačno ako povrÅ¡no gledamo, deluje da nema racionalnog razvoja radnje u priči. Ali moramo da imamo na umu sledeće: nemoguće je da su nam sećanja iz detinjstva poreÄ‘ana u nekim statićnim, logičnim sekvencama. Upravo taj čudan isprepletan lanac fragmenata naÅ¡ih ranih sećanja, tako razbijenih, mogu i daju poetičnost naÅ¡em detinjstvu. Onog trenutka kada su vas  ubedila u njihovu istinitost, možda i doživite ‘Ogledalo’ kao vrlo lak film za gledanje.

Ali, Tarkovski nikada nije ništa rekao, nikada nije ništa objašnjavao. Njegovo ponašanje me je ubedilo u njegov izvanredan potencijal u njegovom budućem radu. Nema svetle budućnosti za one koji su spremni da objasne sve o svojim filmovima.

Akira Kurosava

tekst je napisan za Asahi shinbun novine 13. maja 1977 godine