Samuraj ili studija o ljudskoj samoći

Dugo vremena mi je trebalo da saznam, u onom vremenu bez interneta, da prva rečenica u filmu – „ne postoji usamljenije biće na svetu od samuraja, osim, možda, tigra u džungli“ – nije originalna istočnjačka mudrost nego Melvilova rečenica iz izmiÅ¡ljene mu BuÅ¡ido knjige i neÅ¡to slično fatalističkim rečima iz sledećeg filma, da će se dva čoveka, na kraju, uvek sresti u Crvenom krugu.

Da bi se videla sva lepota i uzbudljivost Melvilovog „Samuraja“ – često proglaÅ¡avanim jednim od najznačajnijih evropskih filmova ikada snimljenih – potrebno je da zaboravite sve o njemu napisano i rečeno, uključujući i ovaj tekst.

Prvi put, a biće da sam ga suviÅ¡e rano gledao, vratio sam se iz bioskopa zapitan da li jedna iluzija u nekom objektu gde se skupila grupa ljudi može biti tako očaravarajuća…. a nekada je takvo okupljanje i odlazak u neki drugi svet bila suÅ¡tina filma.

Čovek, koji je uzeo prezime američkog pisca za svoje prezime, ovde demonstrira svoju fascinaciju američkim filmom i istovremeno se bavi njegovom ozbiljnom dekonstrukcijom. Jeste da Džef Kostelo čini suštinu ovog klasičnog film noara kao gangster ali, što je bitnije, Melvil kroz priču o njemu razgrađuje priču o muškosti i moći iste.

Neki gledaoci mogu da pretpostave da Džef počinje film kao celovit čovek, gledajući se u ogledalu…. i da tokom naracije gubi svoju samodostatnost i raspada se na delove. Već neki drugi mogu videti ovaj film manje kao priču o jednom plaćenom ubici, a viÅ¡e kao primer nekih partikularnih filozofija i Džefa Kostela kao egzistencijalističkog čoveka koji ne postoji, osim kroz svoja delovanja – reditelj strpljivo snima scene njegovog hodanja, posmatranja, ćutanja, priprema za posao.

Njegov konačni ritual je njegova priprema za smrt. Sve što mislimo da nas čini ljudima na kraju otpada i čovek ostaje sam sa svojom sudbinom, što je izraz orijentalnih fatalističkih shvatanja u vezi sa samoćom i neizbežnošću smrti.

Sam Melvil je ponudio dva tumačenja – kao studiju Å¡izofrenije i kao alegoriju čoveka (Delon) koji, gonjen sudbinom (inspektor), zavrÅ¡ava u rukama smrti (pijanistkinja Valeri). Sve su ovo validne interpretacije.

Lično mislim da je „Samuraj“ jedna vrsta sna, studija o ljudskoj samoći i portret jednog mentalnog sloma. Radnja filma se odvija uglavnom noću, česti su melvilovski onirični tonovi, beskrajna peÅ¡ačenja, tiÅ¡ina i promiÅ¡ljeno raščlanjivanje scena do jednoznačnosti.

Džefova neosetljivost se može uporediti sa mesečarstvom i mehaničkim hodanjem kroz beskrajne hodnike. Kao u snu, čitave scene se ponavljaju tačno na isti način.

Film počinje scenom gde u prostoru turobne sobe, u polutami, sa dva prozora kao dva oka, jedva vidljivi Džef leži u krevetu i puÅ¡i. U kavezu je ptica – zimovka, njegov jedini prijatelj, ali i takvo okruženje je njegova sigurnost. Tada Melvil horizontalnom upotrebom „vertigo“ kadra sužava i skraćuje sobu do razbijanja, otkrivajući nestabilnost ovog utočiÅ¡ta i Džefove slike o sebi.

Iako je stalno prisiljen da bude u centru grada, on je sigurniji u anonimnim ulicama i napuštenim zgradama, usmeren protiv geometrijske anonimnosti modernog života a njegova okolina je bezdušna i ograničavajuća kao zamka u koju upada. Džef je slika čoveka u represivom, nadgledajućem društvu koje istog proganja upotrebljavajući moralnost kao pretnju. Njegovi jedini kontakti su u pripremi smrti, njegovo postojanje je autodestruktivno i monaški asketsko kao, uostalom, i njegov mantil i fedora šešir.

Postoje dva momenta u filmu kada emocije probijaju iz ledeno lepog Delonovog lica. Prvi, posle jurnjave u metrou, kada, u ukradenom automobilu, njegovo lice odaje unutrašnji stah i drugi, na kraju filma, kada se vraćajući na mesto zločina zagleda u Valerijino lice, njegove oči u deliću sekunde postaju bespomoćne kao u deteta koje traži majku.

I tu jeste ključ filma – beznadežna potraga tragično usamljenog čoveka za kućom i sigurnošću. Jer Džef je zarobljen karakter, u svojoj sobi, svom identitetu, gradu, svojim senkama i hodnicima, u petlji vremena koja ga iznova vraća opet i opet u istu tačku – on je u paklu i njegov jedini izlaz je samoukinuće.

Plaćen da ubije pijanistkinju, on kao moderni samuraj ne može da odbije zadatak; odlazi nenaoružan znajući da ga policija čeka, dokazujući onima koji su ga unajmili da je sposoban za zadatak koji ne želi da izvrši. Time je sačuvao svoj ponos i svoju čast.

Legenda kaže da je Melvil došao kod Delona sa scenarijem. Kada je ovaj čuo o čemu se radi i kako će se zvati film, uveo ga je u svoju spavaću sobu gde je iznad kreveta visio samurajski mač.

Neko priča i o tome da je ptica iz kaveza, Melvilov ljubimac, posle snimanja izazvala požar u kojem je izgoreo njegov studio.

Bilo kako bilo, ostao je ovaj film kao savršen spoj američke filmske estetike i indoevropske filozofske matrice. Ostao je i lik jednog velikog glumca, Alena Delona, marinca u Indokini, portira, nosača, Toma Riplija, Roka Parondija, Falkonerija, gospodina Klajna i Svana, poslodavca Stevice Markovića, aktera velikih afera koji, posle svega, ume da ostari.

Boban Savković