Razum i osećajnost

Spajanjem suprostavljenih načela: razuma i osećajnosti, duha i prirode, unutrašnjeg i spoljnjeg, junak ovog romana uspeva da dođe u posed važnih saznanja o suštini života. Tako socijalizovan on postaje sposoban da se spusti u dolinu: u tragičnu stvarnost rata.

Uverljivost ironično osmišljene inverzije u romanu Tomasa Mana Čarobni breg, u kome glavni junak odlazi u svet mrtvih koji je postavljen „gore“, u alpskom švajcarskom sanatorijumu, ne bi bilo da romansijer nije posegao za određenim mitskim znanjima i simbolikom. U strukturi romana on ih je aktivirao na poseban način, utoliko što im nije pristupio bez ironično-humornog preosmišljavanja. U tom je sadržana određena modernost njegovog stvaralačkog postupka ali i, za osvetljavanje kroki portreta Mana romansijera, veoma važno relacioniranje sa tradicijom. Posebno sa tradicijom romana o vaspitanju za koji je već rečeno da je on, u piščevom razumevanju, doživljavan kao tipična nemačka pojava. A pominjanje romana o vaspitanju mana je uvek približavalo Geteu. Uostalom, kad god je pisao povodom Getea, Tomas Man je, po pravilu, pisao o ovoj vrsti romana. Zbog toga su određene „kritičarske analogije“ između Čarobnog brega i Geteovih dela Putovanje Vilhelma Majstera i Faust, sasvim česte i opravdane. Jednu od ključnih scena u romanu u kojoj se Hans Kastorp, najzad, približava madam Šoša, u atmosferi karnevalskog slavlja kritičari i istoričari književnosti imenuju kao „Valpurgina noć“.

Analogije

Samo izvođenje kritičarskih analogija između Geteovih i ovog dela Tomasa Mana ukazuje i na još jednu komponentu pripovednog sveta dočaranog u romanu Čarobni breg – to je oslanjanje na mitske predloške. Od samog naslova romana koji upućuje na „mitološku paralelu“ – legendu o sedmogodišnjem boravku minezengera iz trinaestog veka Tanhojzera u Venerinom ropstvu, u čarobnoj pećini na planini Herzelburg, do drugih srodnih činjenica koje su uključene u stvaralački postupak. Okolnost da se ovom legendom poslužio i Rihard vagner u operi Tajnojzer upravo ukazuje na činjenicu da je Tomas Man crpeo iz istog vrela sa koga su zahvatala i ova dva velika stvaraoca. A poznato je da je od vagnera Man preuzeo tehniku lajtmotiva. Na njoj je izgrađen Čarobni breg, i to u onom segmentu u kome je variranje motivske jedinice bolesti postalo važna strukturna činjenica u razvoju romaneskne radnje.

Pojedinačna tumačenja ovog romana Tomasa Mana činjena u ključu razlistavanja ritualno-mitoloških slojeva koji su u njega ugrađeni, išla su i za tim da konstatuju kako se ovaj pisac oslanjao na radove Dž. Frejzera i to najpre na njegovo kapitalno delo Zlatna grana. Ulazak u svet mrtvih, takva tumačenja, opisivala su kao svojevrsnu inicijaciju junaka Kastorpa, i to kao važnu činjenicu u procesu njegovog vaspitavanja. Tako je E.M. Meletinski zapisao: „ Dolazak Hansa Kastorpa u planine „gore“ ekvivalent je običnom spuštanju „dole“, u podzemlje. Uostalom, i u mitovima se nailazi na predstavu o carstvu smrti na nebu, na planini i sl. Setembrini veli Hansu: „Vi samo gostujete ovde, kao Odisej u carstvu seni“. „Carstvo mrtvih“ je u izvesnom smislu i sam „čarobni breg“, utoliko pre što u starim mitologijama boginja ljubavi (plodnosti“ vrlo često ima i demonsko, htonsko obeležje“.

Svevreme

U razvijanju teme odnosa ljubavi i smrti u romanu „Čarobni breg“, Tomas Man se stvaralački oslonio na filosofske i, šire, umetničke predloške svojih prethodnika i savremenika. Najpre na dela Šopenhauera i Vagnera, a potom i Ničeovom dionizijsko tumačenje smrti. Imajući takve postavke za idejno polazište Man je junaka svog romana, koji je i medij i moderator vaspitnih uticaja kojima je izložen, doveo u blizinu pretpostavki koje mu je izricao jedan od vaspitača, racionalista i humanista Setembrini. Oslanjajući se na njegovo tumačenje da je „smrt samo trenutak života i ništa više“ Kastorp je, paradoksalno ali tačno, tek u u blizini smrti saznao šta je život. Boravak glavnog junaka u blizini smrti osnažio je tako osnove za mitološko tumačenje romana. A na takvu mogućnost posebno je uticala koncepcija vremena u romanu. Ona, jednim delom, čitaoca može da podseti na mitski koncipirano, izdvojeno, svevreme. Odnosno psihološki, subjektivno doživljeno vreme, jer se drama vaspitanja, najviše, i odigrava u umu i duhu vaspitanika Hansa Kastorpa. On je ogledalo uticaja i nastojanja, ali ne ogledalo koje samo prima odraze i uticaje. Uticaji njegovih „vaspitača“ u njegovoj svesti bivaju podvrgnuti mehanizmu dijalektičke provere, odnosno intelektualno-skeptičnog poređenja i sameravanja. I upravo zbog toga, odbacajući svaki radikalizam, Kastorp se, u onoj epizodi koji tumači geteovski nazivaju „Valpurgina noć“, i prepušta omamljujućem vođstvu čula.

Zbog toga je u ovom romanu razvoj unutarnje radnje u drugi plan potisnuo razvijeno, realistično spoljnje pripovedanje. Vaspitanje duha junaka, uz obilje mitskih aluzija i ironijskih otklona, u ovom romanu tako je uključeno u priču o istoriji razvoja jednog duha, ali i jedne nesvakidašnje ali reprezentativne strasti.

Mileta Aćimović – Ivkov