Najbolja pesma The Beatles-a (i rock’n’roll muzike, naravno)

„…od svedenog,  gotovo minimalističkog početka,  pesma kroz sve raskošniju orkestraciju raste do završnog akorda koji zvuči kao apokalipsa i stvaranje sveta u isti mah…“

Za vreme snimanja Narednika Pepera, Lenon je čitao The Daily Mail, jedak glas engleske srednje klase. Bogati naslednik je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a na sledećoj strani bila je priča o potrebi da se zatrpa 4000 rupa…. „I read the news today, oh boy“ – Lenon je pisao A Day in the life sa otvorenim The Daily Mail-om ispred sebe na klaviru.

Ko zna šta pesma znači? Umetnici stvaraju slike a slušaoci zamišljaju. Stara Engleska je nestala, svetla su se promenila..a da to mnogi nisu primetili. « Nobody was really sure if he was from the house of lords”.

Engleska je dobila još jedan rat, i narod se vraća kući. Dve godine kasnije, Lenon je vratio svoje kraljevsko odlikovanje zbog britanske umešanosti u vijetnamski rat.

Dan u životu

Danas sam čitao novine, piše

Jedan se srećnik rešio muka

Tužnih je vesti stvarno sve više

Ja se nasmejah, duša mi grešna

Šta ću, kad fotka bila je smešna

.

Uradio se, pa nije video

Da zeleno je crveno postalo

Gomila stoji, ćuti i blene

Odnekud kao znan im taj momak

Da nije neko iz Gornjeg doma.

.

I film sam jedan gledao danas

Engleska vojska ratuje za nas

Gomila ne mari, brine svoju brigu

A ja, kako ja leđa da okrenem

Kad sam o tome čitao i knjigu.

.

Tako bih voleo da vas pokrenem

.

Otvorim oči i hitro ustanem

Probam sa češljem, pa odustanem

U trku s nogu čaj u grlo sunem

Pogled na sat, ponovo kasnim

Pronađem kaput i šešir grabim

Pravo na bus, vremena nemam

Na sprat odbauljam pa malo dunem

Nešto mi govore, a ja dremam.

.

Danas sam čitao novine, pišu

U Blekburnu četiri hiljade rupa

Rupe velike i rupe male

Sve prebrojali, nema šale

Taman za Albert Hol, da i to spomenem.

.

Tako bih voleo da vas pokrenem

Preveo: Zoran Paunović

To je njegova pesma a Mekarnijev je živahni srednji deo: budilnik jednog običnog čoveka raspršuje Lenonove fantazije. Mekartni izgovara reči prepune uspomena na školske dane.

Ali to podjednako može biti opis i srednjovečnog bankarskog ili bilo kojeg drugog službenika, koji se užurbano češlja ne bi li uredio svoju proređenu kosu. Šoljica, kaput, šešir…nema vremena za razmišljenje dok trči i penje se u autobus i…“and somebody spoke and I went into a dream“.

[youtube]_n3oOICZNX8[/youtube]

Muzika pluta iznad crvenih poštanskih sandučića i čistih, vlažnih ulica ali su reči jasne: usamljene duše sanjaju o ljubavi. Mekartni je taj koji je napisao neodlučne i čežnjive stihove  u kojima  je buntovnost šezdesetih ostala zaključana unutar engleske rezervisanosti : “I’d love to turn you on”.

Na kraju pesme, posle zatišja od više sekundi pojavljuje se uznemirujuća zvučna petlja sa rečima “Never could see any other way” koja se ponavlja više puta i kojom se završava album  ‘Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band’.

Ako je “A Day in the Life” njihova najveća pesma to je zato što su njihove suprotne vizije sjajno usklađene. I to više nikad nisu uspeli.

Boban Savković

…

Stvaranju ploče „Sgt.Pepper’s lonely hearts club band“ četvorica njenih autora od samog početka pristupili su s čvrstim ubeđenjem da su se upustili u rad na svom remek-delu. Kako i ne bi kad su kao polazište imali A Day in the Life, jednu od onih pesama kojima ni vreme ni nebrojene obrade (najčešće, kao u slučaju svih istinski velikih pesama, savršeno nepotrebne) ne mogu ništa, tako da i danas potpuno zasluženo slovi za jedan od najviših dometa muzičke umetnosti dvadesetog veka: od svedenog, gotovo minimalističkog početka, pesma kroz sve raskošniju orkestraciju raste do završnog akorda koji zvuči kao apokalipsa i stvaranje sveta u isti mah.

Tekst je, opet, priča za sebe; značaj ove pesme potvrđen je, pored ostalog, i ogromnom količinom besmislica napisanih o njoj: Pusta zemlja rokenrola (T. S. Eliot umro je svega dve godine ranije, pa je valjda i zato bio u svežem sećanju kritičara kao podesan parametar za poređenje), morbidna himna smrti (ponajpre Polove, naravno, pošto su revnosni slušaoci tih godina na pločama Bitlsa pronalazili toliko neporecivih dokaza da je on mrtav, da se verovatno i sam s vremena na vreme pitao nije li to možda ipak istina), povratak u stvarnost nakon duge psihodelične avanture u svetu Narednika Pepera – ove i mnoge slične maštovite interpretacije možda bi uglavnom bile izbegnute da su njihovi tvorci uzeli u obzir i činjenicu da je A Day in the Life nastala praktično pre početka snimanja Peppera, u trenutku kada još ni sami članovi grupe nisu imali jasnu predstavu o tome kako bi ta ploča trebalo da izgleda.

Znali su samo to da bi morala da bude monumentalna i drugačija od svih dotadašnjih – ne samo zato što je trebalo ponuditi britanski odgovor na Pet Sounds grupe Bič Bojs (premda je ova čudesna ploča odista u njima probudila takmičarski duh), već i zato što je jedino tako imalo smisla posvetiti se novom poduhvatu. Širenju kreativnih horizonata u ovom je slučaju prethodilo širenje unutrašnjih duhovnih prostora i izoštravanje percepcije, uz presudnu pomoć supstance koja se u hemiji naziva dietilamidlizergične kiselina, ali je širom sveta poznata pod poularnim nadimkom LSD.

Ulogu LSD-a u rok muzici s kraja šezdesetih možda ponajbolje ilustruje upravo fantastična transformacija četvorice momaka iz redova liverpulske radničke klase, koji su u jednom trenutku pevali „ona te voli, je, je, je“, da bi nedugo potom ugledali „Lusi na nebu s dijamantima“. Duh Narednika Pepera izašao je iz bočice čistog LSD-a, a pesme na ovoj ploči postale su i pojačalo i ovaploćenje mentalnih procesa podstaknutih konzumiranjem ove čudnovate materije. Naravno, trebalo je i imati nešto u glavi da bi trip imao svoj pravi smisao: mnogi su uspevali samo da zaborave i stihove onih pesama koje su znali i potom se čudili kako to da sa svog mentalnog putovanja nisu doneli natrag baš nikakav suvenir.

Bitlsima je, međutim, makar u vreme nastajanja Peppera, LSD bio istinski katalizator. Ponajbolje se to vidi upravo u pesmi A Day in the Life, koja se bavi pre svega percepcijom, kao jednom od omiljenih tema čitave kontrakulture pedesetih i šezdesetih. Sve je drugačije no što nam se čini da jeste, ideja je koja se i ranije provlačila kroz pesme kao što su Norwegian Wood, Tomorrow Never Knows, ili Strawberry Fields Forever.

 A Day in the Life predstavlja veliki korak dalje čak i u odnosu na ovu poslednju, do tada najizrazitije psihodeličnu Lenonovu tvorevinu: ovoga puta reč je o pesmi koja ne samo da izražava sumnju u pogledu stvarnih mogućnosti ljudske percepcije, već dovodi u pitanje i samu prirodu sveta koji bi svojim nesavršenim čulima trebalo da opazimo a onda, možda, pokušamo da proniknemo u njegovu suštinu.

Zato pesma i počinje od čiste, brutalne realnosti, tačnije od članka kojim je „Dejli mejl“ od 17. januara 1967. godine izvestio svoje čitaoce o jednoj saobraćajnoj nesreći s fatalnim ishodom. Njen nesrećni protagonista bio je mladi milioner po imenu Tara Braun, inače prilično blizak prijatelj Bitlsa, koji je nekoliko nedelja ranije na prometnoj londonskoj raskrsnici punom brzinom projurio ispod crvenog svetla na semaforu, zakucao se u jedan kombi i ostao na mestu mrtav. Lenon o toj smrti govori iz perspektive slučajnih voajera okupljenih na mestu nesreće, ali i onih koji će o tome čitati u novinama, i to uz pojačanu dozu nezdravog uzbuđenja zbog činjenice da je reč o poznatoj ličnosti i pretpostavke da je uzrok tragedije mladićeva sklonost ka halucinogenim stimulansima.

Smrt je na taj način ironično relativizovana: Braun je samo malo produžio svoj očito kvalitetni trip, dok masa koja ga pri tom posmatra ostaje zarobljena u svojoj imitaciji života. „Voleo bih da vas pokrenem“, središnji je stih ove pesme kojim njegov autor jasno kazuje koja mu je od ove dve perspektive bliža. Život je san, na koji mi kao sanjari i te kako možemo da utičemo: ne smemo mu dopustiti da ostane banalan kao novinska vest. To je stav koji preovladava i u preostalim dvema Lenonovim strofama, kao i u srećno uklopljenom Makartnijevom srednjem delu, kratkom kadru jednog besmisleno užurbanog radnog dana, koji dodatno podvlači potrebu „pokretanja“ o kojoj govori refren, iskoraka iz rutine konvencionalnog opažanja i razmišljanja.

Zoran Paunović

A day in the life

I read the news today oh boy
About a lucky man who made the grave
And though the news was rather sad
Well I just had to laugh
I saw the photograph

He blew his mind out in a car
He didn’t notice that the lights had changed
A crowd of people stood and stared
They’d seen his face before
Nobody was really sure
If he was from the House of Lords.

I saw a film today oh boy
The English Army had just won the war
A crowd of people turned away
but I just had to look
Having read the book
I’d love to turn you on

Woke up, fell out of bed,
Dragged a comb across my head
Found my way downstairs and drank a cup,
And looking up I noticed I was late.
Found my coat and grabbed my hat
Made the bus in second splat
Found my way upstairs and had a smoke,
and Somebody spoke and I went into a dream

I read the news today oh boy
Four thousand holes in Blackburn, Lancashire
And though the holes were rather small
They had to count them all
Now they know how many holes it takes to fill the Albert Hall.
I’d love to turn you on