Mrtvi – Džems Džojs

Čvrsto je spavala.

Naslonjen na lakat, Gabrijel je nekoliko trenutaka bez ozlojeđenosti gledao u njenu zamršenu kosu i poluotvorena usta i slušao njeno duboko disanje. Znači da je u životu imala tu romantičnu ljubav: jedan čovek je umro zarad ljubavi prema njoj. Jedva da ga je sada bolela pomislio kakvu je bednu ulogu on, njen muž igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da on i ona nikada nisu živeli zajedno kao muž i žena. Njegove radoznale oči dugo su počivale na njenom licu i njenoj kosi; i, dok je razmišljao kakva je ona tada bila, u to vreme njene prve devojačke lepote, neko čudno, prijateljsko sažaljenje prema njoj prože njegovu dušu. On čak ni sebi nije hteo da kaže da njeno lice više nije bilo ono lice zbog koga je Majkl Fjuri prkosio smrti.

Možda mu nije ispričala čitavu priču. On pogledom pređe na stolicu preko koje je ona prebacila nešto svoje odeće. Pantljika njene podsuknje dodirivala je pod. Jedna čizma je stajala uspravno dok joj je meki gornji deo bio presavijen; ona druga je ležala postrance. Čudno se pobuni svojih osećanja od pre jednog sata, odakle su ona proistekla? Iz večere njegove tetke, iz njegovog budalastog govora, iz pića i igranja, iz veselja prilikom opraštanja u predvorju, iz zadovoljstva u dugoj šetnji duž reke po snegu. Jadna tetka Džulija! I ona će, takođe, uskoro postati senka uz senku Patrika Morkana i njegovog konja. Primetio je na njenom licu taj izmučeni izgled za trenutak dok je pevala „Doterana za venčanje“. Uskoro će, možda, sedeti u istom salonu, odeven u crno, i držati svoj svileni šešir na kolenima. Roletne će biti spuštene, a tetka Kejt će sedeti pored njega, ušmrkujući se i kroz plač pričati kako je Džulija umrla. On će u glavi tražiti neke reči koje bi joj mogle pružiti utehu, a nalaziće samo neke jadne i beskorisne. Da, da: to će se vrlo brzo dogoditi.

Vazduh u sobi mu prostudeni ramena. Obazrivo se isprući ispod čaršava i leže pored svoje žene. Jedno po jedno, svi su postajali senke. Bolje je hrabro preći u taj drugi svet, u punom sjaju neke strasti, nego izbledeti i uvenuti žalosno sa godinama. Pomisli kako je ona koja je ležala pored njega tolike godine u svom srcu držala sakrivenu sliku očiju svog ljubavnika u trenutku kada joj je rekao da ne želi da živi.

Bujica suza ispuni Gabrijelove oči. On takvih osećanja nije imao ni prema jednoj ženi, ali je znao da je takvo osećanje sigurno bila ljubav. Suze su se sve više skupljale u njegovim očima i u polutami je zamišljao da vidi priliku mladića kako stoji ispod vlažnog drveta. I druge prilike su bile tu. Njegova duša se približavala toj oblasti u kojoj borave ogromne vojske mrtvih. Bio je svestan, ali nije mogao da shvati, njihovo čudno i lepršavo postojanje. Njegova sopstvena ličnost je bledela i pretvarala se u siv neopipljiv svet, koji su ovi mrtvi nekada podizali i u njemu živeli, raspršivao se i iščezavao.

Nekoliko lakih udara u okno nagnaše ga da se okrene prozoru. Sneg je ponovo počeo da pada. Sanjivo je posmatrao pahuljice, srebrne i tamne, kako iskosa veju naspram svetlosti svetiljke. Došlo je vreme da se krene na put na zapad. Da, novine su bile u pravu: sneg je padao u čitavoj Irskoj. Padao je u svim delovima tamne središnje ravnice, po golim brdima, padao meko po močvari Alen i, tamo dalje na zapadu, meko padao po tamnim buntovnim talasima Šenona. Padao je, takođe, po svim delovima usamljenog groblja na brdu gde je Majkl Fjuri ležao sahranjen. Ležao je u velikim nanosima na iskrivljenim krstovima i nadgrobnim spomenicima, na šiljcima malih vrata, na golom trnju. Njegova duša lagano je gubila svest dok je slušao kako sneg tiho pada kroz svemir, i polako pada, kao dolazak njihovog poslednjeg časa, na sve žive i mrtve.

Džems Džojs – „Mrtvi“