Low – David Bowie

E, pa malo je albuma tako značajnih za pop muziku kao sto je to slučaj sa albumom Low. Najpre, Low je strašno važan i za samog Bowie-a. 1976. Bowie je bio ako ne najveća a ono svakako jedna od najvećih zvezda tog vremena. Status zvezde glam – rocka je stekao još albumom The Rise and Fall of Ziggy Stardust and Spiders from Mars, međutim za razliku od svih ostalih zvezda glam – rocka uspelo mu je da ne bude zvezda padalica i da se ne ugasi sa pravcem. Uspešno transformisavši glam u plastični soul otarasio se onog dotatka “glam” i ostao prava zvezda koja sarađuje sa Džon Lenonom (Fame), ima milionske tiraže i predstavlja sponu “crne” i “bele” plesne muzike tog vremena. Te 1976. snima film, o istom trošku u holivudskom RCA studiju snima i objavljuje jedan od svojih najjačih albuma, Station to Station, a turneja kojom ga promoviše ocenjena je kao (njegova) najbolja do tada. Znači, bio je na vrhuncu karijere, sve što bi dotakao pretvaralo se u zlato i činilo se da ne može da napravi pogrešan korak.

Zato je njegov odlazak u Berlin shvaćen bukvalno kao odlazak u izgnanstvo. Odlasku jeste prethodio incident na Victoria Station na kojem je gomilu raspomamljenih fanova pozdravio sa “Zig hail” oko kojeg se digla velika prašina, ali to nije bio ne samo razlog nego ni povod. Njegova priča liči na onu Claptonovu s kraja Cream faze – iako je za fanove pa i za kritiku bio na korak od božanstva, sopstvena muzika mu je bila dosadna i jednostavno nije mogao dalje. Clapton je čuo Music from the big pink The Banda i poželeo da radi takvu, “jednostavnu i lepu muziku, nikakve duge solaže…”. No, to će mu poći za rukom da uradi tek mnogo kasnije. Bowie je, opet, čuo album Radio-Aktivitat od Kraftwerka koji je na njega proizveo sličan efekat – zaključio je da je ne samo njegova, već uopšte pop muzika i engleska i američka ispražnjena, dosadna i da je jedino mesto gde postoje sveža krv i nove ideje Nemačka.

Ha..ha..možete zamisliti da bosovi kuće RCA nisu bili baš oduševljeni tim potezom. OK, zvezde imaju pravo da budu blesave, da su nafurane na kokain, da prave skandale – na kraju krajeva sve to pospešuje prodaju. Ali, neophodan uslov je da pri tom snimaju i ploče koje se prodaju. Odlazak u nekakav Berlin gde se uglavnom vrzmaju špijuni a ne muzičari i vucaranje sa otkačenim tipovima i propalitetima kakvi su Brian Eno i Iggy Pop u svakom slučaju nije vodilo ka snimanju ploče koja će se dobro prodavati. Kao veliki mrzitelj muzičke industrije zlurado zamišljam šok koji su doživele gazde RCA dobivši u ruke rezultat “vucaranja” – ploču čija je jedna strana u najmanju ruku eksperimentalna a druga sastavljena od samih sporih instrumentala. Ne znam kako mu je to prošlo – znam recimo da je Claptonov Another Ticket morao da bude kompletno ponovo sniman, ali Bouviju je prošlo. Od omota do poslednje brazde. Ono, nije da nisu bili u pravu – ovim albumom Bowie je definitivno izgubio američko trziste (na koje se neće vratiti sve do Let’s Dance) ali i ne samo američko. Low je bio snažan filter na kojem su ostali svi oni koji nisu bili spremni da pažljivo slušaju njegove ploče. Sad, i sami znate koliko ima ljudi spremnih da pažljivo slušaju bilo čije ploče…

Ali dobro, dosta priče. Da vidimo šta je to ovde tako intrigantno, tako revolucionarno i čemu cela halabuka.

Mada je ovaj album poznat po tome sto je podeljen na vokalnu (prva) i instrumentalnu (druga) stranu, ploču ipak otvara jedan instrumental, nazvan Speed of Life.

[vsw id=“xfyIkRexiak“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“yes“]

Brz, agresivan, sav od ritma, sa basom u prvom planu, Speed of Life je i prvi instrumental koji je Bowie, ako ne snimio, a ono objavio. Na ritam sekciju se prosto lepi gomila buke izazvane gitarama i sintisajzerima – nesto što će u budućnosti postati zaštitni znak Brian Enoa. Pored glavne melodije (ili melodija) postoji i čitava šuma detalja, pasaža koji se gube u daljini da bi se ponovo vratili istim intenzitetom i vršili dalji atak na vaše uši. Pri tom besprekorna, ne kristalno čista nego bih cak rekao klinički čista produkcija Tony Viscontija proizvodi dva efekta: prvi je taj da se svaki taj zvuk jasno čuje i možete se zabavljati i tako što ćete ovaj instrumental koji inače traje svega dva i po minuta slušati mnogo puta i često otkrivati nove stvari. I drugo, daje jedan futuristički zvuk (ma šta to vama značilo) koji tako zvuči i danas, bezmalo trideset godina kasnije (baš kao i Kraftwerk, koji će mislim i u sledećem milenijumu zvučati futuristički). A možda ima nesto i u tom studiju, ko zna – i Achtung Baby je zvučao sasvim drugačije od svega dotada. Ali da ne skrećem suviše, mora biti da su to bile lude žurke, ti sešnovi na kojima su Bowie, Eno, Carlos Alomar i Iggy Pop udarali po gitarama i sintisajzerima, pa se posle ludirali propuštajući odsvirane fraze kroz filtere, izobličujući ih i nabacivali ih jednu na drugu u slojevima gradeći taj slojevit i bogat… Hm, zvuk mi je slaba reč.

Breaking Glass koja sledi uvodni instrumental je recimo igrarija… evo kompletnog teksta: “Baby, I’ve been breaking glass in your room again. Listen, don’t look at the carpet, I drew something awful on it. See, you’re such a wonderful person, but you got problems. Oh, oh, oh, I’ll never touch you“. Šta bi to sve trebalo da znači? Sumnjam da i sam Bowie zna. I kad on to izgovori-otpeva, mislite da sledi neki solo ili refren?  Ne, sledi fade out i cela pesma, bolje rečeno vinjeta, traje svega minut i po.

Sledeća stvar, What in a World bi bio jedan od jačih argumenata za tvrdnju da je nepristupačnost i klaustrofobičnost ovog albuma (u svakom slučaju prve strane) u stvari samo površinska, utisak izazvan gomilom zvukova kojima tu, hajde da kažemo, nije mesto. Ako bismo razgrnuli buku, dobili bi itekako prijemčive, melodične, pa i zarazne pesmice. Tj. bile bi takve kad bi se zadržale na jednoj ili dve melodije ili jednom refrenu i kad ne bi bilo toliko promena, što ih čini teškim za prihvatanje iz mesta ali čini da vam je album svakim slušanjem sve bolji … A tu su, da ne zaboravimo, i tekstovi. Sam naslov albuma je Low, jer je autor navodno u nekakvoj depresiji. Po muzici se ne bi reklo, a tekstovi su za moj ukus predaleko od depresije. Čudni da, ali ne i depresivni.

[youtube]6IJsAuUgSgc[/youtube]

Ironija je da su šefovi RCA kuće kao najbolji primer kako je album nepristupačan (i što je jos gore nekomercijalan) navodili pesmu Sound and Vision, i to zbog instrumentalnog uvoda koji je duži od ostatka pesme. Pretpostavljam da su se prijatno iznenadili kada je singl sa ovom pesmom postao najveći hit za Bowija u Engleskoj još od reizdanja Space Oddity. Ovaj tekst jeste malo depresivan ali reči padaju u vodu pred prelepom, nostalgičnom Alomarovom gitarom potcrtanom nostalgičnim sintijem. Kad je u fazonu, Bowie lako pravi pesme za sva vremena…

Ipak, ako niste sasvim površni, videćete da ni sledeća pesma Always Crashing in the Same Car ne zaostaje. Stvar postaje jasnija ako znamo da Bowie poistovećuje život sa vožnjom kolima pri čemu se uvek slupa u istim – “I was always looking left and right, oh, but I’m always crashing in the same car”. Ovo je najbolje (najiskrenije) otpevana pesma na albumu što je već kvalitet za sebe, a dodaću još to da muzika fenomenalno potcrtava ukupnu atmosferu, uz svo bogatstvo zvukova i slojeva pomenutih ranije.

Da se ne zaglibimo puno u nostalgiju tu je vesela Be My Wife. Kako vesela – “Sometimes you get so lonely, sometimes you get nowhere”, i preklinjanje “Please be mine, share my life, stay with me, be my wife”? Pa tako – vokal je hladan, sve zvuči vise nego ironično, “probadanje” pesme klavirom da i ne pominjem.

Ako je vokalnu stranu započeo instrumental, zasto da je i na zatvori? Ova oda kraut – rocku ima vise nego simbolican naslov – A New Career in a New Town, šta ćete više?

Ako hoćete više, više ima na drugoj strani gde su se smestila četiri instrumentala. Opšte je prihvaćena činjenica da rađanje Goth – rocka predstavlja Bauhausov singl “Bela Lugosi’s Dead” iz 1979. godine. Ja bih taj momenat (rađanje) ipak pomerio dve godine ranije. Ako Warszawa, instrumental br. 1, nije goth, šta je onda?

[vsw id=“9Gy94N_mcWs“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Teme su, dakle, instrumentalne – zgodne za vlastite predstave i vizije prilikom slušanja. Zvanično, objedinjuje ih depresija istočne Evrope u komunizmu (politički korektno, nema šta). “Warszawa” je očigledna – kada posle ludovanja u Holivudu i beskonačnih kalifornijskih plaža i žurki zalutate u Varšavu, to je strašan šok za sistem. I fizički i mentalno. “Art Decade” (igra reči, kao sa Aladin Sane – misli se Art decayed) je Istočni Berlin odsečen od slobodnog sveta, kulture, umetnosti – jednom reci beznađe. “Weeping Wall” je naravno berlinski zid, a “Subterraneans” su nesretnici koji su se zatekli u istočnom delu grada u trenutku podele, sa sve jazz saksofonom koji nostalgično podseća na slavne dane nekada velikog i srećnog a sad tužno podeljenog grada. Dok slušam drugu stranu albuma Low, ja imam neke svoje slike, ali ne bih sad o tome – vi svakako imate vaše.

[vsw id=“quE7e-1ZDqk“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Mešajući svoj tzv. “plastični soul” sa nemačkim kraut – rockom i elektronikom, Bowie je stvorio nešto novo, nešto što je označilo pojavu new wavea, a iz čega će se direktno proizaći goth i neoromantizam. Pored toga, redefinisao je pojam ekperimentalnog u rock muzici, i postavio novi standard za avangardne albume. Sta ćete više od jedne ploče?

Sto se samog Bowija tiče, Low je (koliko god se naslanjao na Station to Station) ipak potpuni raskid sa prošlošću, a time i statusom zvezde i predstavlja hrabar korak u nešto sasvim novo. Priznaćete, malo je takvih svetlih primera, ne samo u rok muzici nego i inače u životu. A još je manje primera da to bude tako dobro, možda i bolje od onog što mu je prethodilo, i da se status zvezde tako zameni za status kultnog lika. I zato, uz sve kritike da je Bowie kameleon, prevrtljivac, vampir ciji je najveći kvalitet da ume da pronađe pravi vrat u koji će zariti zube…ha.. odnosno komercijalizuje tuđe ideje, ja ga ipak poštujem.

Boban Savković