Izgnanstvo – Andrej Zvjagincev

….Hej, gospodine, našao sam vam film koji ste mesecima tražili…..Ta rečenica uličnog prodavca filmova me je prekinula negde na Bulevaru. Hmmmm, izgleda da mi je suđeno da filmove Zvjaginceva gledam u ekstremnim vremenskim prilikama . Dok je za Povratak carevala hladnoća (videti tekst na temi o tom filmu) Izgnanstvo sam gledao na beogradskih 37 vani i dosta nižoj u stanu u senovitoj Svetozara Markovića ulici. Nije bilo Herr-a i kesica Smokija, …takva su vremena…

Elem,

Tema Izgnanstva je teška….i preteška. Gubitak komunikacije između ljudi i posledica toga na mnoge ljudske živote. Ovo je priča biblijskih razmera o odnosu muškarca i žene, roditelja i dece, dva brata i neminovnim posledicama onoga što svesno i nesvesno činimo u životu.

Aleks i Vera sa dvoje dece posle dvanaest godina dolaze u napuštenu očevu kuću na selu. „Trudna sam…dete nije tvoje“ Od tog trenutka, počinje, a pre će biti samo da se nastavlja priča o posledicama svih naših odluka, sada pogrešnih, sutra ispravnih i obratno, svih naših htenja, sublimacija svega onoga što nas je načinilo onakvim kakvim jesmo.

Dva sata filma bivamo vođeni jednom pravcu, potpuno uvereni u verodostojnost onoga što gledamo, barem shvatajući ako već ne opravdavamo motivaciju niza postupaka. „Ne želim više da rađam smrt“… i delikatnim dramaturškim obrtom postajemo svesni relativnosti svega viđenog koje sada moramo da sagledamo u sasvim drugačijem kontekstu. Kao što su u Povratku  deca pronašla oca, njegovim žrtvovanjem, tako i ovde, muž , katarzično, pronalazi ženu, tek posle njene žrtve.

Fotografija je, stvarno je malo to reći, savršena. Ne pamtim, recimo od Kjubrikovog Beri Lindona, fotografiju u nekom filmu, koja, lišena bilo kakve kompjuterske pomoći, može ovako silno potctati priču, nositi je, i pretvoriti je u izuzetno neverbalno iskustvo.

Dok je u Povratku većinom bio neobrijan i u crnoj rolci, sjajni Lavronenko je ovde, većinom u crnim pantalonama i beloj košulji, naravno glatko izbrijan. Na neki način igra istu ulogu, gorkog čoveka otuđenog prevashodno od samog sebe, a onda i od drugih, koji voli druge videći u njima sebe ali , ipak grčevito izbegavajući izbor napuštanja porodice koji je načinio njegov brat (fenomenalni Aleksandar Balujev) „Ubij je ili joj oprosti“ kaže u jednom trenutku njegov brat…“U oba slučaja postupićeš ispravno“. Lavronenko ne čini ništa od te dve mogućnosti. U prvom kadru filma (omažu zadnjim scenama žrtve Tarkovskog) u kadru gde je pust put, jedno drvo i automobil, u desnom uglu je zaorana i posejana zemlja. U istovetnom kadru na kraju filma, završavajući  Izgnanstvo koje traje celi njegov život, u tom desnom uglu je požnjeveno polje.

Postoje dva kadra koja direktno idu u anale filma…U prvom, kada zenitalno postavljena kamera snima nekoliko pari dečijih ruku koje sklapaju slagalicu Da Vinčijevog Pokazanja a onda se usred spleta razigranih ruku pojavi i prošeta mačka i drugi, stalkerovski koncipirani dugi kadar gde kamera prati vodu koja ističe iz česme, pronalazi neki svoj tok kroz zemlju, travu…i završava u malenom jezerceru gde se na trenutak pojavljujeodblesak kuće pre nego što počne pljusak ..mmm…divno!!!

Puno je detalja istovetnih kao u Povratku. Pusti putevi i krajolici, proređene šume, stari zidovi i nameštaj napuštene kuće su ovde, takođe, scena za kretanje, misli i postupke antički koncipiranih junaka. Kadrovi unutrašnjosti automobila dok je napolju pljusak, telefonske govornice i razgovori, otac koji deli ručak, stare fotografije…..izgleda da svi reditelji snimaju jedan te isti film koristeći se sličnim mehanizmima. Kod pravih umetnika to nije zamorni kliše…To je slučaj i sa Izgnanstvom. Ovo je odličan film, baziran na najfinijem poimanju i evropskom shvatanju funkcije istog. Ujedno je i dokaz, da drugi film jednog reditelja, može biti uspešan kao i enormno slavljeni prvenac. Izgnanstvo nema tako snažan i direktan emocionalni utisak kao Povratak ali nije ni pravljen sa tom namerom. Njegovo dejstvo je odloženo ali nikako nedostajuće…. Ovakvi filmovi , oslonjeni na dostignuća Tarkovskog, Antonionija, Sokurova, Kišlovskog danas su prava retkost.

Upravo zato, ali ne samo i zbog toga, ih i volim.

Boban Savković