Izgnanstvo – Andrej Zvjagincev

….Hej, gospodine, naÅ¡ao sam vam film koji ste mesecima tražili…..Ta rečenica uličnog prodavca filmova me je prekinula negde na Bulevaru. Hmmmm, izgleda da mi je suÄ‘eno da filmove Zvjaginceva gledam u ekstremnim vremenskim prilikama . Dok je za Povratak carevala hladnoća (videti tekst na temi o tom filmu) Izgnanstvo sam gledao na beogradskih 37 vani i dosta nižoj u stanu u senovitoj Svetozara Markovića ulici. Nije bilo Herr-a i kesica Smokija, …takva su vremena…

Elem,

Tema Izgnanstva je teÅ¡ka….i preteÅ¡ka. Gubitak komunikacije izmeÄ‘u ljudi i posledica toga na mnoge ljudske živote. Ovo je priča biblijskih razmera o odnosu muÅ¡karca i žene, roditelja i dece, dva brata i neminovnim posledicama onoga Å¡to svesno i nesvesno činimo u životu.

Aleks i Vera sa dvoje dece posle dvanaest godina dolaze u napuÅ¡tenu očevu kuću na selu. „Trudna sam…dete nije tvoje“ Od tog trenutka, počinje, a pre će biti samo da se nastavlja priča o posledicama svih naÅ¡ih odluka, sada pogreÅ¡nih, sutra ispravnih i obratno, svih naÅ¡ih htenja, sublimacija svega onoga Å¡to nas je načinilo onakvim kakvim jesmo.

Dva sata filma bivamo voÄ‘eni jednom pravcu, potpuno uvereni u verodostojnost onoga Å¡to gledamo, barem shvatajući ako već ne opravdavamo motivaciju niza postupaka. „Ne želim viÅ¡e da raÄ‘am smrt“… i delikatnim dramaturÅ¡kim obrtom postajemo svesni relativnosti svega viÄ‘enog koje sada moramo da sagledamo u sasvim drugačijem kontekstu. Kao Å¡to su u Povratku  deca pronaÅ¡la oca, njegovim žrtvovanjem, tako i ovde, muž , katarzično, pronalazi ženu, tek posle njene žrtve.

Fotografija je, stvarno je malo to reći, savršena. Ne pamtim, recimo od Kjubrikovog Beri Lindona, fotografiju u nekom filmu, koja, lišena bilo kakve kompjuterske pomoći, može ovako silno potctati priču, nositi je, i pretvoriti je u izuzetno neverbalno iskustvo.

Dok je u Povratku većinom bio neobrijan i u crnoj rolci, sjajni Lavronenko je ovde, većinom u crnim pantalonama i beloj koÅ¡ulji, naravno glatko izbrijan. Na neki način igra istu ulogu, gorkog čoveka otuÄ‘enog prevashodno od samog sebe, a onda i od drugih, koji voli druge videći u njima sebe ali , ipak grčevito izbegavajući izbor napuÅ¡tanja porodice koji je načinio njegov brat (fenomenalni Aleksandar Balujev) „Ubij je ili joj oprosti“ kaže u jednom trenutku njegov brat…“U oba slučaja postupićeÅ¡ ispravno“. Lavronenko ne čini niÅ¡ta od te dve mogućnosti. U prvom kadru filma (omažu zadnjim scenama žrtve Tarkovskog) u kadru gde je pust put, jedno drvo i automobil, u desnom uglu je zaorana i posejana zemlja. U istovetnom kadru na kraju filma, zavrÅ¡avajući  Izgnanstvo koje traje celi njegov život, u tom desnom uglu je požnjeveno polje.

Postoje dva kadra koja direktno idu u anale filma…U prvom, kada zenitalno postavljena kamera snima nekoliko pari dečijih ruku koje sklapaju slagalicu Da Vinčijevog Pokazanja a onda se usred spleta razigranih ruku pojavi i proÅ¡eta mačka i drugi, stalkerovski koncipirani dugi kadar gde kamera prati vodu koja ističe iz česme, pronalazi neki svoj tok kroz zemlju, travu…i zavrÅ¡ava u malenom jezerceru gde se na trenutak pojavljujeodblesak kuće pre nego Å¡to počne pljusak ..mmm…divno!!!

Puno je detalja istovetnih kao u Povratku. Pusti putevi i krajolici, proreÄ‘ene Å¡ume, stari zidovi i nameÅ¡taj napuÅ¡tene kuće su ovde, takoÄ‘e, scena za kretanje, misli i postupke antički koncipiranih junaka. Kadrovi unutraÅ¡njosti automobila dok je napolju pljusak, telefonske govornice i razgovori, otac koji deli ručak, stare fotografije…..izgleda da svi reditelji snimaju jedan te isti film koristeći se sličnim mehanizmima. Kod pravih umetnika to nije zamorni kliÅ¡e…To je slučaj i sa Izgnanstvom. Ovo je odličan film, baziran na najfinijem poimanju i evropskom shvatanju funkcije istog. Ujedno je i dokaz, da drugi film jednog reditelja, može biti uspeÅ¡an kao i enormno slavljeni prvenac. Izgnanstvo nema tako snažan i direktan emocionalni utisak kao Povratak ali nije ni pravljen sa tom namerom. Njegovo dejstvo je odloženo ali nikako nedostajuće…. Ovakvi filmovi , oslonjeni na dostignuća Tarkovskog, Antonionija, Sokurova, KiÅ¡lovskog danas su prava retkost.

Upravo zato, ali ne samo i zbog toga, ih i volim.

Boban Savković