Džems Džojs je rođen 1882. godine u Irskoj. Napustio je Irsku u prvoj deceniji XX veka, veći deo svog života živeo kao izgnanik u kontinentalnoj Evropi, i umro 1941. godine u Švajcarskoj. Uliks je pisan ozmeđu 1911. i 1921. godine u Trstu, Cirihu i Parizu. Godine 1918. odlomci romana počinju da se pojavljuju u takozvanoj Maloj Reviji.

Uliks je obimna knjiga, sastavljena od preko dve stotine šezdeset hiljada reči i vokabularom od oko trideset hiljada reči. Dablinsko okruženje je izgrađeno delimično na osnovu podataka koje je izgnanik sačuvao u sećanju, ali veći deo je preuzet iz Thomson Dublin Directory (Tomas dablinski imenik), koga profesori književnosti, pre predavanja Uliksa, potajno prelistaju, da bi zatim svoje studente zapanjili poznavanjem Džojsa. Koristio je, takođe, kroz celu knjigu, primerak dablinskih novina Evening Telegraph od četvrtka, 16 juna 1904. koje se koštale pola penija i donosile, između ostalog, vesti o konjskoj trci „Zlatni kup Askota“ (u kojoj je pobedio autsajder Trovevej), užasnoj američkoj katastrofi (požaru na turističkom parobrodu General Slocum) i auto-trci za „Gordon Benet kup“ u Hasmburgu, u Nemačkoj.

Uliks je opis jednog jedinog dana, četvrtka 16. juna 1904. godine, u odvojenim i isprepletanim životima jednog broja likova koji šetaju, jašu, sede, razgovaraju, sanjaju, piju i prolaze kroz niz manjih i većih fizioloških i filozofskih radnji tokom tog jednog dana u Dablinu, i ranih jutarnjih sati sledećeg dana. Zašto je Džojs odabrao baš ovaj određeni datum – 16. jun 1904. godine? U jednom, inače prilično jadnom, premda dobronamernom delu, Čudesni putnik: Džems Džojsov „Uliks“ iz 1943., gospodin Ričard Kejn obaveštava nas da je to bio dan kada je Džojs upoznao buduću ženu Noru Barnakl. Toliko ljudskoj znatiželji.

Uliks je načinjen od brojnih prizora sazdanih u vezi sa tri glavna lika. Među ova tri glavna lika dominira Leopold Blum, sitni biznismen u marketingu – reklamni anketar, da budemo precizni. Nekada je radio u firmi „Wisdom Hely“ kao prodavac kancelarijskog materijala i bio prilično uspešan trgovački putnik, specijalizovan za upijajuću hartiju, ali sada on radi sam, tragajući za mušeterijama preko oglasa, i ne ide mu baš najbolje. Iz razloga koje ću uskoro pomenuti, Džojs ga je obdario mađarsko-jevrejskim poreklom. Druga dva lika su Stiven Dedalus, koga je Džojs predstavio u svome Portretu umetnika u mladosti (1916), i Merion Blum, Moli Blum, Blumova žena. Ako je Blum središnja figura u ovom triptihu, Stiven i Marion su bočne: knjiga počinje sa Stivenom a završava se sa Marion. Prezime Stivena Dedalusa je ime mitskog graditelja lavirinta u Knososu, kraljevskoj prestonici drevnog Krita, i tvorca drugih čuvenih izuma, poput krila za sebe i sina mu, Ikara. Stiven Dedalus, star dvadeset dve godine, mladi je dablinski nastavnik, student i pesnik, koji je u svojim školskim danima bio podvrgnut disciplini jezuitskog obrazovanja i sada je žestoko protiv toga, ali, u suštini, ostaje metafizička priroda. On je mladi čovek, u priličnoj meri sklon teoretisanju, dogmata čak i kada je pijan, slobodni mislilac zatvoren u samoga sebe, briljantni tvorac iznenadnih aforističkih izreka, fizički krhak i neokupan, poput sveca, (poslednji put se okupao u oktobru a sada je juni), gorak i loman momak. Nikada do kraja i potpuno jasno vizuelno predstavljen čitaocu, on je pre projekcija autorovog uma nego blisko novo biće stvoreno umetničkom imaginacijom. Kritičari su često skloni da identifikuju Stivena sa mladim Džojsom, ali to nikada nije u celosti baš tako. Hari Levin je dobro rekao: „Džojs je izgubio svoju veru, ali je zadržao kategorije.„ Isto važi i za Stivena.

Moli, Marion Blum, Blumova žena, Irkinja je po očevoj liniji i španska Jevrejka po majčinoj. Ona je koncertna pevačica. Ako je Stiven prefinjena duša a Leopold osrednje prefinjen, Moli Blum je definitivno prosta, čak veoma vulgarna. Ali, sva tri lika imaju svoje umetničke strane. U Stivenovom slučaju to artistično u njemu suviše je dobro da bi bilo istinito: u „stvarnom“ životu nikada nećemo sresti nekoga ko se makar približio tako nekoj savršenoj artističkoj kontroli nad svojim uobičajenim, svakodnevnim jezikom. Blum, osrednje prefinjena duša, manje je umetnik od Stivena, ali je uistinu mnogo više umetnik od Stivena nego što to kritičari uviđaju: njegov misaoni tok, zapravo, povremeno teče vrlo slično Stivenovom, što ću kasnije podrobnije objasniti. Napokon, Moli Blum, uprkos svojoj banalnosti, uprkos konvencionalnosti svojih ideja, uprkos svoje vulgarnosti, sposobna je za bogate emocionalne reakcije na sve te površne životne sitnice, što ćemo i videti u poslednjem delu njenog izuzetnog monologa kojim se knjiga, inače, završava.

Pre razmatranja teme i stila knjige, rekli bismo još nekoliko reči o glavnom liku Leopoldu Blumu. Kada Prust portretiše Svana, on ga predstavlja kao osobu sa jedinstvenim individualnim karakteristikama. Svan nije ni književni niti racionalni tip, mada je, sticajem okolnosti, sin jevrejskog berzanskog posrednika. U komponovanju Blumovog lika, Džojsova namera bila je, po svoj prilici, da među endemske Irce smesti nekoga ko je, nalik njemu, Džojsu, takođe izhnanik, crna ovca u zajednici. Zato Džojs razvija racionalni plan, opredeljujući se za tip autsajdera, lutajućeg Jevrejina, tip izgnanika. Kasnije ću, ipak, objasniti da je Džojs katkad grub u načinu na koji sabira i naglašava takozvana rasna obeležja.

Među onima koji su onoliko pisali o Uliksu mnogo ih je koji su ili jadne ili izopačene duše. Oni su skloni razmišljanju da je Blum jedna veoma obična osoba, a očigledno je Džojs imao nameru da ga tako oslika. Očito je, međutim, da je, kada je reč o njegovoj seksualnosti, Blum, ako ne baš na ivici poremećenosti, onda barem dobar klinički slučaj ekstremne seksualne preopterećenosti i izopačenosti, uz čitav niz zanimljivih komplikacija. Njegov slučaj je u celosti heteroseksualan, nimalo homoseksualan, kao kod većine Prustovih daama i gospode (homo je grčka reč za isto a ne latinski naziv za čoveka, kako to neki studenti misle). Ali, unutar širokih Blumovih polja ljubavi prema suprotnom polu, on se zadovoljava delima i sanjaranjima koja su definitivno nenormalna, u zoološkom, evolutivnom smislu. Neću vam dosađivati sa spiskom njegovih čudnih želja, ali ću reći ovo: u Blumovom umu, i u Džojsovoj knjizi, tema seksa neprestano se meša i prepliće sa temom klozeta. Sam Bog zna da nemam nikakvih primedbi na takozvanu iskrenost u romanima. Naprotiv, premalo je ima, a ono što je u zamenu za nju došlo previše je konvencionalno i banalno, budući da se time najviše služe tzv. žestoki pisci, ljubavnici i miljenici književnih salona, ljubimci klupskih žena. No, imam primedbu na sledeće: Blum bi trebalo da bude sasvim običan građanin. E, pa, nije istina da se um tzv. običnog građanina neprestano vrti okjo tzv. fizioloških stvari. Imam primedbe na to neprestano ponavljanje, ne na odvratnost. Sve te izuzetne specifične patološke pojave deluju kao veštačke i nepotrebne u ovom kontekstu. Onim gadljivim među vama preporučujem da tu posebnu Džojsovu preokupaciju ipak nepristrasno razmotre.

Uliks je sjajna i trajna struktura, ali je malčice precenjen od strane onih kritičara koje više zanimaju ideje, generalije i ljudski aspekti od samog umetničkog dela. Posebno moram da se usprotivim viđenju dosadnih lutanja Leopolda Bluma, i svih onih manjih dogodovština u jednom dablinskom letnjem danu, kao bliske parodije na Odiseju, gde trgovac Blum igra ulogu Odiseja ili Uliksa, čoveka – tvorca brojnih izuma, gde Blumova brakolomna žena predstavlja čednu Penelopu, dok je Stivenu Dedalusu namenjena uloga Telemaha. Očigledno je da postoji veoma zamagljen i uopšten homerovski eho u temi o lutanjima, u Blumovom slučaju, što i naslov romana sugeriše, kao i da postoje brojne klasične aluzije među mnogim aluzijama u knjizi, ali bi bilo potpuno gubljenje vremena tražiti bliske paralele  u svakom liku, u svakom prizoru u knjizi. Nema ništa dosadnije od otegnute i prigušene alegorije zasnovane na umnogome iscrpljenom mitu; i nakon što se roman pojavio u nastavcima, Džojs je naglo izbacio pseudohomerovske naslove svojih poglavlja, videvši valjda šta su knjiški i pseudoknjiški moljci naumili da učine. Jedan gnjavator, čovek po imenu Stjuart Gilbert, obmanut ironičnim spiskom koji je sam Džojs prikupio, otkrio je, čak, u svakom poglavlju dominaciju po jednog određenog organa: uha, oka, stomaka…I ove dosadne gluposti takođe ćemo ignorisati. Svaka umetnost je u određenoj meri simbolična, ali mi moramo kazati: „Stani lopove!“ kritičaru koji smišljeno transformiše prikriveni umetnički simbol u pedanterijsku, bajatu alegoriju – zamislite, tako bi Hiljadu i jedna noć bila pretvorena u Šrajnerovsku masonsku konvenciju.

Šta je, onda, glavna tema knjige?

Vrlo jednostavno:

1. Beznadežna prošlost.

Blumov dečkić je davno umro ali vizija ostaje u njegovoj, Blumovoj, glavi i svesti.

2. Smešna i tragična sadašnjost.

Blum još uvek voli svoju ženu Moli, ali pušta Sudbini da teče svojim tokom. On zna da će posle podne tog junskog dana, u 4 sata i 30 minuta, Bojlan, njen junoša-impresario, koncertni menadžer, posetiti Moli, a ne čini ništa da bi to sprečio. On se iz petnih žila trudi da se skloni sa puta Sudbini ali, zapravo, tokom celog dana postoji mogućnost da naleti na Bojlana.

3. Patetična budućnost.

Blum, takođe, neprestano naleće na drugog mladog čoveka – Stivena Dedalusa. Blum shvata da bi to moglo biti sledeće malo obraćanje pažnje od strane Sudbine. Ako njegova žena mora imati ljubavnika, onda je bolje da to bude osećajni Stiven, umetnička duša, nego vulgarni Bojlan. Stiven bi, zapravo, mogao davati Moli časove, mogao bi joj pomoći u njenom italijanskom izgovoru, koji joj je potreban u profesiji pevačice, mogao bi, ukratko, izvršiti rafiniran uticaj, kako to patetično Blum zamišlja.

To je, dakle, glavna tema: Blum i Sudbina.

Svako poglavlje je pisan različitim stilom ili, bolje rečeno, dominiraju različiti stilovi. Nema posebnog razloga zbog koga bi tako trebalo biti, zbog kojeg bi jedno poglavlje bilo napisano jasno, sledeće kroz žamor toka svesti, a treće kroz prizmu parodije. Posebnog razloga nema ali se o tome može raspravljati, s obzirom da promene tačke gledišta podrazumevaju više različitih znanja, živih pogleda na ovo ili ono. Ako ste ikada pokušali da stojite i savijete glavu tako da gledate unatrag, između kolena, lica okrenuta naopačke, videli ste svet u potpuno drugačijem svetlu. Pokušajte to na plaži: vrlo je smešno gledati naopačke ljude kako hodaju. Izgledaju kao da, pri svakom koraku, odvajaju stopala od lepka gravitacije a ipak ne gube dostojanstvo. Dakle, ovaj način menjanja vidika, menjanja prizme i tačke gledišta može se porediti sa Džojsovom novom književnom tehnikom, vrstom novog zaokreta pomoću koje vidite zeleniju travu, svežiji svet.

Likovi se neprestano sreću u svojim lutanjima kroz dablinski dan. Džojs nikada ne gubi kontrolu nad njima. Odista, oni dolaze i odlaze, sreću se i rastavljaju, i ponovo sreću, kao živi delovi pažljive kompozicije u nekoj vrsti spore igre sudbine. Vraćanje brojnih tema je jedna od najupečatljivijih karakteristika knjige. Ove teme su mnogo više naznačene, mnogo smišljenije praćene nego one koje nalazimo kod Tolstoja ili Kafke. Čitav Uliks , kao što ćemo postepeno shvatiti, smišljen primer povratnih tema i sinhronizacija trivijalnih događaja.

Džojs piše u tri glavna stila:

1. Originalni Džojs: direktno, lucidno, logično i lagano. Ovo je kičma prvog poglavlja Prvog dela, i prvog i trećeg poglavlja Drugog dela. Lucidni, logični i lagani pasaži pojavljuju se i u drugim poglavljima.

2. Nepotpun, brz, razbijenih reči, izgovorenih u tzv. toku svesti ili, bolje rečeno, u pragovima svesti. Uzorci se mogu pronaći u većini poglavlja, mada su obično predodređeni samo za glavne likove. Rasprava o ovom postupku naći će se kada bude reč o najčuvenijem primeru, Molinom monologu na kraju, trećeg poglavlja Trećeg dela. Mada, ovde bi se moglo prokomentarisati da on ovakvim prosedeoom samo preuveličava verbalnu stranu misli. Čovek ne razmišlja uvek samo pomoću reči nego i u slikama, dok tok svesti podrazumeva bujicu reči koje se ne mogu zabeležiti. Teško je, međutim, poverovati da Blum neprekidno razgovara sam sa sobom.

3.Parodije na različite neromaneskne forme: naslovi iz novina (Drugi deo, četvrto poglavlje), muzika (osmo poglavlje, Drugi deo), mistička i komedijaška drama (Drugi deo, dvanaesto poglavlje), ispitna pitanja i odgovori u katehističkom maniru (Treći deo, drugo poglavlje). Takođe, parodije književnih stilova i autora: burlesknog naratora u devetom poglavlju Drugog dela; autora iz ženskih časopisa u desetom poglavlju Drugog dela; serije posebnih autora i književnih perioda u jedanaestom poglavlju Drugog dela; elegantni novinar u prvom poglavlju Trećeg dela.

U nekim trenucima, pri promeni stilova ili unutar datog, Džojs intezivira raspoloženje uvođenjem lirske intonacije, sa aliteracijama i napevima, najviše stoga da bi oslikao neku čežnjivu emociju. Poetski stil najčešće ide uz Stivenovu ličnost, ali ima slučajeva i sa Blumom, na primer kada ovaj baca koverat pisma Marte Kliford:

 „Idući ispod željezničkog nadvožnjaka, on je izvadio koverat, brzo ga pocepao u komadiće i rasuo ih po putu. Parčići su odlepršali, zaronili u vlažan vazduh: onda je belo paperje svo potonulo.“ 

Ili, nekoliko rečenica kasnije, pred kraj vizije ogromne poplave prosutog piva:

“…nadolazeći preko muljevitog tla, preko cele zemlje, tromo praveći vrtlog od alkohola, penom nanoseći širokoliste cvetove.“ 

Međutim, Džojs se, u bilo kom trenutku, može okrenuti bilo kojoj vrsti verbalnih trikova, praveći igre reči, transponujući reči, verbalne ehoe, monstruozno udvostučavajući glagole ili imitirajući zvukove. Pri tom, kao i u preteškim lokalnim aluzijama i stranim izrazima, nepotrebna opskurnost proizvodi se detaljima, ne da bi detalji dali potrebnu jasnoću već naprosto da bi bili dati na znanje.

Vladimir Nabokov

  Džojs, Književnost, Uliks, Vladimir Nabokov