Neću ništa novo otkriti kada kažem da je u “Portretu umetnika u mladosti” Stiven Dedalus alter ego samog pisca i da tada mladi Dablinac, pokazuje svoje umetničko sazrevanje kroz proces oslobađanja od stega porodice, nacije i vere. Mucavi i sputani Dedalus, a u stvari Džojs, do kraja romana izrasta u slobodnog, osvešćenog i darovitog pisca, koji stupa u neodoljivu avanturu života posvećenog umetnosti, oran da menja svet.

Međutim u «Uliksu», tog 16. juna 1904. godine u Dablinu, upoznajemo dva Džejmsa Džojsa, bar dva, ako ne i više. Stiven Dedalus je i dalje tu, on je mladi Džojs i to nije sporno. Leopold Blum – nevoljeni suprug, neuspešni otac, beznačajni reklamni agent– bez sumnje je također Džojs, sredovečni Džojs.

Šta se to desilo sa mladim, energičnim Dedalusom, genijalnim piscem sa kraja prvog Džojsovog romana, koji je uz tutnjavu fanfara najavljivao svoj pohod na svet? Preobrazio se u sredovečnog Leopolda Bluma koji se, neprihvaćen od okoline, davi u žabokrečini dablinske svakodnevice.

Isto se desilo i samom piscu – shvatio je da umetnci ne menjaju svet i svoju tugu zbog te surove istine utapa u piću. Mladog Dedalusa, iz «Portreta umetnika u maldosti», pisac je doveu u «Uliksa» da bi bio kontrapunkt Blumu i da bi istakao veličinu svog poraza. Trivijalnost svakodnevnice Blum nadomešta jedinstvenošću svog unutrašnjeg života, a Džojs svojim pisanjem. I jedan i drugi su bogovi i tvorci tih svojih svetova. I to je izlaz koji nudi sredovečni Džojs.

A ko je gospodin Irviker čija su snoviđenja između sna i jave samo u jednoj gluvoj dablinskoj noći, Džojsa mučila punih sedamnaest godina? Upravo toliko mu je trebalo da napiše svoju poslednju knjigu «Fineganovo bdenje». Naravno, opet Džojs, ovog puta ostareli Džojs. Lajtmotiv haotičnog puta kroz podsvest gospodina Irvikera je njegov ambivalentno višeslojni odnos prema vlastitoj ćerci. Zavirujući iza neprozirne koprene, Džojs je užasnut zaključio da tamnom stranom čovekove svesti gospodare nagoni. Kad sve maske padnu čovek je ipak samo životinja. Zaključio je da pisac ne samo da ne može promeniti svet, već ni sebe samog. Izlaza nema.

Ne treba zaboraviti ni piće. Na listi svetski poznatih pisaca alkoholičra, Džojs je na drugom mestu, odmah iza Hemingveja, a čuveni po piću i poeziji, Edgar Alan Po i Čarls Bukovski, daleko zaostaju.

Kao mlad pisac po dablinskim pabovima je pio i pisao. Dobro je podnosio piće, zato njegov Stiven Dedalus iz «Portreta umetnika u maladosti», zrači entuzijazmom i energijom. Sa «Uliksom» je već išlo teže, pijani Džojs piše nerazumljivo i nepovezano. Ali gle čuda, kritičari upravo «Uliksa» dižu u nebesa. I šta da radi nesrećni Džojs? Umesto da ostavi piće zbog ciroze jetre, žrtvuje se za književnost i do kraja života pije još više i piše «Fineganovo bdenje». Kad je završio svoje poslednje, za čitaoce potpuno nerazumljivo višetomno delo, od pića poremećeni genije, izjavljuje da je za razliku od «Uliksa» romana toka svesti, «Fineganovo bdenje» roman toka podsvesti i da ga kao takvog ne mogu razumeti savremenici. To će, kaže Džojs, uspeti kritičarima i čitaocima tek u narednim vekovima. Kritičari, njegovi savremenici to ne prihvataju i veličaju «Bdenje» do besvesti, iako ne razumeju ni jedan pasus. Ugledni književni kritičari su jedinstveni u stavu da su svi pisci evropske postmoderne iščilili ispod Džojsovog šinjela. Ja bih pre rekao iz Džojsovog mamurluka, Džojs nije nosio šinjel – najveći deo svog života proveo je pijući i pišući po tavernama u toploj Italiji.

Čitavog života Džojs je pisao samo jednu knjigu, o sebi samom i u njoj je opisao svoje najdublje metamorfoze. Stiven Dedalus je mladi Džojs koji želi da menja svet. Lepold Blum je sredovečni Džojs, koji razočaran stvarnim svetom i svojim životom beži u fiktivni svet kome je on sam demiurg. Gospodin Irviker je ostareli Džojs, sad već napola poremećeni genije, koji kopa po svojoj podsvesti.

V.Stojković

  Džojs, Književnost