Dark side of the moon

Dark side of the moon

dark_side

Razlog za priču o ovom albumu nije taj što drži apsolutni rekord po broju nedelja provedenih na Billboardovoj top listi albuma (741) što u kontinuitetu, što uz kasnije povratke na istu. Niti ni taj što je (u žestokoj konkurenciji) zvanično izabran za najbolji album sedamdesetih. Kad smo već kod toga, danas postoje bar dva albuma koje ljudi pre navedu kao odgovor na pitanje koji je Pink Floyd album najbolji – „Wish You Were Here“ i „The Wall“ (za mene je to „Medlle“). Ne, najvažniji razlog je ipak taj što je to za mene strahovita ploča. Ali ima još nešto. Mislio sam da bi bilo baš zanimljivo pričati o njoj posle tolikih godina, godina u kojima je bila najpre cenjena i hvaljena, toliko da je postala obožavana, pa onda najpre stidljivo pa potom i žestoko kritikovana i negirana, i ne samo ona nego i Floydi kao bend. Od pionira acid – rocka i revolucionara sa početka karijere prekvalifikovani su u poštovane ali i pomalo dosadne tehno rokere pa i u „ubice muzike“ sa svojim „veštačkim i sintetizovanim“ zvukom. Srećom, već dugo godina se niko njima i ne bavi, pa možda uspemo da objektivno sagledamo značaj, ali pre svega kvalitet albuma – objektivno koliko je to moguće, naravno, jer ja sam itekako na njihovoj strani.

Kako je počelo… Da vidimo, to je jedna od prvih ploča koju sam čuo i kupio. Imao sam mislim 13 godina, u kolekciji sam imao dve LP ploče (Demis Rusos „Forever and ever“  i „Kad bi bio bijelo dugme“), dosta singlova Sweet-a, Slade-a („Mama weer all crazee now“) i uvek malo, premalo para. Bio je neki topao letnji dan, kada sam ušao u prodavnicu „Jugoelektra“ u mom gradu, bojažljivo prešao tih nekoliko metara po daščanom, petrolejisanom podu i prstom pokazao na jedan crni omot na rafu……

Čudan je to omot (Hipgnosis) – nijedne slike ni sličice benda. Crnilo sa prizmom i prelamanjem svetlosti kroz istu…ličio je na neki udžbenik iz fizike za osnovnu školu, ali u paru s tim ulivao i strahopoštovanje. Omot se rasklapao, a unutra je zelenom bojom iscrtan EKG dijagram. Okolo su bili raspoređeni tekstovi i razne informacije. Prilikom zatvaranja omota sve su boje ponovo prelazile u jedan, beli zrak svetlosti. Tada me je to, kažem, asociralo na udžbenik fizike…a danas mislim da shvatam poruku – naizgled monoton zrak svetla razotkriven je kao kompleksna ličnost i upravo zelena, boja života, pleše u ritmu srca. Sa završetkom ploce, maska je ponovo stavljena i lik kojeg smo tako dobro upoznali ponovo je utopljen u gomilu i neprepoznatljiv.

dsotm_inner300

Ploču otvara upravo kucanje srca. Tu je i tik-takanje sata, zvuk registar kase, neki tip koji govori:  “I’ve always been mad, I know I’ve been mad,…”, uvrnut smeh, krici – dakle sve sami efekti. A efekti nisu muzika. Floydi su majstori studija, a pored savršene produkcije poznati su i po gomili efekata koje koriste i zbog kojih su ponekad kritikovani, ali bez njih Floydi ne bi mogli. I posto sam izbegao, jesam li?  dugačak uvod, valja nam napraviti malu digresiju, pa da krenemo…

Darkside Background

Niko od članova benda ne može se nazvati virtouzom. Waters je prosečan basista, odličan tekstopisac i dobar kompozitor, Mason i Wright prosečni sešn muzičari a Gilmour je, kao muzičar, možda i najbolji u datom okruženju, ali postoje i bolji gitaristi od njega. Jeste razvio prepoznatljiv stil koji fanovi (tu i sebe računam) vole….njegov solo, u svim verzijama od studijske do koncertnih u „Comfortably numb“ je nešto najbolje što sam čuo…. ali je objektivno gledano hladan kao špricer i proračunat pri tom. Uvek je znao kada koji ton ne treba odsvirati.  Kada sam se već upleo u kritikovanje Pink Floyda i time na sebe navukao očekivani prezir (neobjektivnih) poštovalaca, zaglibiću do kraja: Smatram da Floydi često nisu želeli i hteli (umeli?) da naprave dopadljivu a kamoli melodičnu pesmu – na primer čitavi albumi „Ummagumma“, „Atom Heart Mother“, „More“, „Obscured by Clouds“, „Final Cut“… Ako u šoku niste zatvorili tekst pomislivši  “konačno je sišao s uma jadan” i još uvek ovo čitate, možete hladne glave postaviti pitanje – ako su već tako loši, kako to da su onda jedan od najvećih bendova svih vremena, kako to da imaju takve strahovite albume, šta je to na njima ako nisu pesme, i zašto na kraju krajeva ti „kritičaru“ jedan, imaš svaki njihov album i na ploči i na cd-u?

Elem, odgovor je jednostavan – svaki uspeh sastoji se od 90% rada, 9% talenta i 1% sreće. Floydi su vredniji od svakog mrava i procenat rada nagurali su na blizu 100% pri tom u potpunosti iskoristivši onih par procenata talenta. A imali su sreće da je ispočetka s njima bio i jedan genije – Syd Barret.

Pink_Floyd_Dark_side_of_the_moon_album_pic_picture_foto_photo_photograph_photographie_fotografia_album_waters_gilmour_wright_mason2

A sad ozbiljno – atmosfera je ključna rec kad govorimo o Pink Floyd, možda i pre revolucionarnosti, karakteristične za Barret-ovski period. Njihova muzika ima jednu teško opisivu atmosferu koja je opet toliko karakteristična da ih ne možete pomesati ni sa kim drugim. Koliko je snažna govori i činjenica da su post-Waters albumi „Momentary Lapse of Reason“ i „Division Bell“ sastavljeni od po jedne i po pesme i te atmosfere i opet su solidni. Ova atmosfera, potpuna preciznost i razrađenost ideje (kao posledica pomenutog teškog rada u studiju) ali i gomila efekata, ne samo da uspešno maskiraju pomenute mane ovog benda, vec ih čine i potpuno nevažnim – Evo vam stvar br. 2 sa albuma o kome govorimo – „On the run“. Kakva je to pesma? To uopšte i nije pesma, ali smeta li vam to? Dobro, drago mi je da se shvatamo…

Ok, back to Dark Side of the Moon. Posle minut i kusur uvoda nazvanog (a) „Speak to Me“ za koje je izgleda bio zadužen Nick Mason, kreće i svirka naslovljena sa (b) „Breathe in the Air“ ispod koje su potpisana ostala trojica. Ako slučajno ima neko ko je do sada živeo pod staklenim zvonom pa nikad nije čuo Floyde, ovo je dovoljno da čuje i oseti pomenutu atmosferu. Samo, budite oprezni….

Meni je ta atmosfera sasvim u redu. Sta više, nalazim da je pesma odlična kao uvod, da opušta i da lepo uvodi u sledeću, „ On the run“. Za nju rekoh gore da to i nije pesma. Ali nema veze, šta god da je. Ne znam kojim se instrumentima proizvode svi oni zvuci ali zvuči sjajno…i ako je posmatrate u konceptu bega od stvarnosti ili ako se samo opustite i slušate kako zvuk juri po sobi. I ni dan danas ne zvuči prevaziđeno, što je još jedan plus.

20060621220318Fotos Nils 1386

A onda, kucanje satova, pa kakofonija zvonjave (nema to na mnogo ploča jel da?..) i stižemo do (po meni) i najbolje pesme na albumu – „Time“. Time je, pa kako da kažem, prototip rock pesme. Ima sve što treba da ima i to je jedan od onih retkih izuzetaka, opet, pomenutih gore. Ako hoćemo da cepamo dlaku, tekst je malo banalan, ali manimo se dlake….ostaje:

„And you run and you run to catch up with the sun, but its sinking
And racing around to come up behind you again
The sun is the same in the relative way, but youre older
Shorter of breath and one day closer to death“

Poslušajmo, zatim, „Great Gig In the Sky“, koji je možda i najsvetlija tačka njihove karijere i sigurno najbolji “gig” koji ćete naći na nekom studijskom albumu. To je nešto neopisivo, ako to niste čuli, ne vredi opisivati….Clare Torry svojim vokalom stvara magiju… I to je kraj strane. Šta, zar već?

E, sad onaj pogled iz drugog ugla – ova strana je svakako daleko više kao celina nego kao suma delova. Jer, zapravo na celoj strani imamo samo jednu pesmu, „Breathe“ + „Time“ razdvojenu gomilom efekata, a Gig je, u stvari, solo tačka pomenute gđice Torry. Kad razmislite, neverovatno je od čega je napravljena ova smesa…

Drugu stranu otvara zvuk kase koji prelazi u brutalnu bas liniju i cela stvar se razvija u najsočniji Pink Floyd funky – „ Money“ – koji mozete zamisliti. Tekst, pa hajde, recimo da ima smisla – nisam ljubitelj ni Watersove ni bilo čije “avaj svet je otuđen” gnjavaže. Novac je izvor svekolikog zla? Haha, ne, ti ceš da mi kažeš… Fade out je dugačak, garniran opet kojekakvom pričom i prelazi u onu opuštenu atmosferu i laganu „Us and Them“ Richarda Wrighta. Ja ovaj album zaista doživljavam kao celinu, pa mi izmakne kvalitet pojedinih pesama kao što je ova. Ili odsustvo kvaliteta – „Any Colour You Like“ je divan primer. Ne bi vam palo na pamet da je loša dok slušate album, odlično se uklapa, prirodno leži posle prethodne, ali ako je pustite iznenada bez konteksta vidite da se u stvari radi o prosečnom sešnu koji sličnima ne bi mogao ni vodu da nosi. Zato je nemojte pustati iznenada i van konteksta. Nastavite da blaženo orbitirate oko meseca, onda zvuči savršeno…

4c20273b8200cea47bcf

Ponovo razaznajemo zvuk srca, izgleda da je kraj blizu. Nagoveštava ga moja omiljena Watersova balada „Brain Damage“ sa  “the lunatic is in my head (smeh)… There’s someone in my head, but it’s not me… I’ll see you on the dark side of the moon”. I, za kraj, imamo pomračenje – „Eclipse“. Ponovo prosečan sešn – sam za sebe, ali na kraju avanture zvane Tamna strana meseca sjajno je legao.

I eto, to je album za koji mnogi smatraju da je najbolji na svetu ikada. Kako sam ga predstavio, teško da biste rekli da ga i ja brojim ako ne u najbolje a ono sigurno u prvih pet. Stvarno, krenuo sam u nameri da pišem same superlative, ali sad sam ga prvi put analizirao na „papiru“ i prilično se i sam iznenadio od kako se malo elemenata dalo napraviti remek delo. Ipak ga imajte, to je jedna od onih ploča bez koje je bilo kakva kolekcija nepotpuna. Ako i ne volite Floyde, teško je, barem, ne poštovati ovu ploču jer Floydi nikad nisu zvučali čvršće i ubedljivije.

800px-DarkSideOfTheMoon1973

Zanimljivo je dodati i to da se ovaj album dugo spremao – skoro ceo se mogao na koncertima čuti više od godinu dana pre no sto je zvanično objavljen. Pa je onda i logično da je svaki ton i svaki zvuk na svom mestu i da cak i prosečni sešnovi zvuče silno. Rad u studiju prevazišao je sve do tada viđeno (posebno u smislu troškova) i na kraju je vladala potpuna konfuzija – Floydi su bili iscrpljeni, bez ideje i bez snage da projekat završe. Doveden je Chris Thomas koji je uz Alana Parsonsa uspeo da posao nekako privede kraju. Rezultat imate pred sobom – prvi kvadrofonski mix koji te davne 1973. i nije imao mnogo smisla. Čitao sam da SACD otisnut u zlatu ima “onaj pravi” 5.1 mix. Ne znam, ja još uvek imam samo dva zvučnika i još uvek samo dva ušesa…i…i….“there is no dark side of the moon really, matter of fact is all dark“

Boban Savković

You must be logged in to post a comment Login