Andrej Tarkovski – Slovo o Apokalipsi

„Nisam baÅ¡ navikao na nastupe kao Å¡to je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali poÅ¡to ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokuÅ¡ati da razmiÅ¡ljam povodom toga Å¡to Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zaÅ¡to se na ovo odlučujem ovde. Sam fakt mog učešća na ovom festivalu ima, po mom miÅ¡ljenju, potpuno apokaliptičan karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. MeÄ‘utim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.

Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se Otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju, ne treba raditi, zato što Apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u Apokalipsi nema simbola. To je slika.

U tom smislu što ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije, iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. Jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava beskonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u ovom lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teško vreme i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo da se prisetimo da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičkih vremena. Rečeno je: „ Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proročanstva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu. ”

Pa ipak, uslovnost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošću da odredimo kad će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može da bude sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je zamisliti da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrplo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog.

Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Robinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest,mi živimo zahvaljujući pristustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima sloboduvolje sposobnost da stvara.

U poslednje vreme, i ne samo poslednje, nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo zapravo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kad mi nesumnjivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo mi stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih, bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instinkta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje.

Ovim se objaÅ¡njava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržiÅ¡te. Ne treba da vam objaÅ¡njavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja stvari, – uostalom, kao Å¡to je poznato, ona se rodila krajem proÅ¡log veka na vaÅ¡aru sa ciljem čiste zarade. Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato Å¡to je to užasno. I ja ne razumem zaÅ¡to se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće.

O savremenoj krizi

[youtube]Mr5cYiRPf3E[/youtube]

Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, savtakozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali sretniji. Naša ličnost, naša, da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom.

Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva javila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti.

Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u druÅ¡tvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono Å¡to nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zaÅ¡to ja smatram naÅ¡u civilizaciju pogreÅ¡nom. Ruski filozof i istoričar Nikolaj BerÄ‘ajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-viÅ¡e harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kada počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada druÅ¡tvo gubi kulturu.

Šta je to Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrivenja svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna.

O našem konformizmu

U Otkrivenju Jovanovom rečeno je: „ Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. ” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačuje se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. Sa druge strane:
„ Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se. ” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je, uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme.

Recimo, Dostojevski. Postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da to nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više i više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun toga što ovaj problem narasta sve šire i šire. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće.

Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost. Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je, na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao ličnosti i društva. Kad priroda spasava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek sam bira svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spasi druge.

Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samoga sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane tek treće lice. I vi, naravno, znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života, nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe. Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe stavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističu upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete.

Nevolja je u tome što su i okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo  misliti da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, za svakog od nas zasebno ono je zaista vrlo blizu, - ali za sve zajedno nikada nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada.I u ovome je smisao Otkrivenja.nNa kraju krajeva,baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe tačka oslonca u bilo kojem stanju duše.

Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: „ I Zvezde nebeske padoÅ¡e na zemlju, kao Å¡to smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo se izmače kao svitak kad se savije, I svaka gora i ostrvo pokrenuÅ¡e se s mesta svojih. ” Nebo se izmaklo savivÅ¡i se kao svitak. Ja nisam čitao niÅ¡ta divnije. A evo joÅ¡ o tome Å¡ta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Å ta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! „ I kada On (to jest, Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tiÅ¡ina na nebu oko pola časa. ” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izliÅ¡ne. Skinut je sedmi pečat, i Å¡ta biva? NiÅ¡ta. Nastupa tiÅ¡ina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo!

Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije ni bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – i način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da promeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni najmanje ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv, usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo. Evo još jedan odlomak iz desete glave.

Povodom vremena takođe je rečeno vrlo lepo: „ I Anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže svoju desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće. ” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada. A ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrivenje. „ A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoriše sedam gromova, i to ne piši. ” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrivenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: „ I znanje umnožava muku. ” ? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu.

Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kad bih znao kako će se zavrÅ¡iti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaÅ¡tićen i istovremeno zaÅ¡tićen. Ovo je učinjeno zato da bi naÅ¡e znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego Å¡to me plaÅ¡i. I sad se ja pitam: Å¡ta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja viÅ¡e ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato Å¡to sam se promenio, nego zato Å¡to mi je bilo rečeno: budući da znam to Å¡to sam saznao, dužan sam da se promenim.

U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam u svoje interese. I najvažnije je da prestajem da budem sebi interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi.

Hoću da zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli,zato što o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao prema postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nikad nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude sretan u procesu svog stvaralaštva.

***

Deo TV intervjua koji je Andrej Tarkovski dao Kseniji Stojanović u Moskvi 1881. godine.

Rubljov

„Najdraža mi je scena sa Tatarima i seoskom ludom snimljena u Andronikovskom manastiru.Najslabija je scena livenja zvona, koja je snimljena u Susdovu kraj manastira Svetog Spasa i Jefimije, zato što je unapred bila sračunata na uspeh.“

Solaris

„Najmanje mi se sviđa od svih mojih filmova. Mislim da nisam uspeo da pobegnem od naučne fantastike,od žanra. Lemov roman govori o susretu čoveka sa nepoznatim. Ja sam želeo da pokažem kako čovek bez obzira na okolnosti uvek ostaje čovek.“

Ogledalo

„Hteo sam da napravim film o istoriji naše porodice ali ne da bih pričao o sebi nego da bih nekako objasnio sebe. Ni Tolstoj nije pisao knjigu „Detinjstvo, dečaštvo, mladost“ da bi pričao o sebi već da bi na sebi prikazao proces formiranja mladog čoveka i njegovo prerastanje iz jedne faze u drugu. Pokazao je odrastanje čoveka i njegov duhovni razvoj i sazrevanje.

Slikajući svoju porodicu ja sam u pozadini prikazao jedan istorijski trenutak, vreme. Nisam želeo da bukvalno pričam o majci već da ispričam priču o njenom duhovnom podvigu,o njenoj dubokoj gradjanskoj ispravnosti. Scena iz tipografije, tu nije samo reč o toj 37-oj godini i strahu koji je vladao, koliko o osećanju građanske odgovornosti. Ljudi koji su živeli pre rata su stalno imali osećanje nekog duga. Ne sećam se da je moja majka nekada kasnila na posao ili uzela bolovanje.“

Stalker

„Trenutno najviše volim ovaj film zato što je realizacija najbliža mojoj prvobitnoj zamisli. Tu sam uradio sve da uništim elemente naučno fantastičnog žanra i čini mi se da sam u tome uspeo.“

O filmu uopšte

„Kada pravim film ne mislim na gledaoce ali ih uvažavam. Najbolji kontakt sa gledaocem ostvaruje se onda kada mu se obraćaš na svom jeziku u nadi da će razumeti tvoju iskrenost. Drugi način opštenja sa gledaocem ne postoji. Ne vredi se dodvoravati gledaocu, praviti se pametniji ili čak gluplji. Gledalac počinje da ti veruje i da se interesuje tek kad oseti iskrenost.“

U okviru Sent Džejmskog festivala u Londonu 1984. godine bila je organizovana retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koji se u to vreme, postavivÅ¡i u teatru Kovent Garden operu „Boris Godunov” Musorgskog, spremao za snimanje „Žrtvovanja”. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu „Stvaranje filma i odgovornost umetnika” i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao „Slovo o Apokalipsi“

Boban Savković