Andrej Tarkovski

Prijatelj sa karakterističnim -?¿- me je pitao o tome da li iko, danas, snima filmove kao Tarkovski…

…. teško da neko može da napravi film u duhu Tarkovskoga. Mislim da niko i ne pokušava tako nešto. Bio je tako specifičan, izgradio je neku svoju estetiku koja je neponovljiva i koja je funkcionisala samo kod njega. Ona kuća gori i izgori za 8 minuta (onoliko koliko svetlost putuje sa Sunca do Zemlje) u jednom jedinom kadru a početni kadar u istom filmu traje preko 10 minuta… Gorčakov nosi sveću u Nostalgiji u kadru od 9 minuta…a sve to ne deluje dosadno. Naprotiv, pažnja gledaoca se time povećava. Sjajno je razvio tu opciju „produženog kadra“ kojom se služio, recimo, Kurosava. Minimalizam u svojim filmovima duguje Bresonu, a Žrtva ima nečeg zajedničkog, ne samo zbog snimatelja, mesta radnje i jezika kojim se govori, sa Bergmanom.

Od samog početka Tarkovski je razvio neobjašnjivu sposobnost snimanja osnovnih prirodnih elemenata – vatre (Ogledalo – i tu izgori jedna kuća -. Žrtvovanje) , vode, (Solaris, Stalker, Nostalgija, Rubljov), vetra, (Ogledalo)…zatim scena levitacije (Solaris, Žrtvovanje, Ogledalo)….bio je majstor tog laganog pomicanja kamere oko i ka predmetu koje time postaje kao živo biće (Žrtvovanje, Nostalgija). Zatim upotrebu usporavanja brzine kamere (scena sa dve žene u Ogledalu)…gradacije osećanja koje dovodi do klimaksa (nešto kao sekvence i klimaks u arhitekturi)…to je čitav onaj segment o livenju zvona u Rubljovu – da li će isto zazvoniti, pa onda nošenje sveće a da se ona ne ugasi u Nostalgiji. Isto tako telekineza u Stalkeru, zastrašujuće osećanje prisustva „nečega“ u Stalkeru…itd..itd..

Sjajan je Tarkovski, stvarno sjajan…moglo bi se o njemu zaista mnogo pisati. Toliko je bio senzitivan da ja koji ne verujem u takve priče, verujem u njegovu kada je u seansi prizivanja duhova u Moskvi, prizvao (ili „prizvao“ kako god) Pasternakov duh koji mu je prorekao i pogodio da će snimiti samo sedam, ali zato vrhunskih filmova. Radeći Žrtvovanje snimio je kadar sa sobom kako leži na odru, u prvoj verziji scenarija glavni junak ima kancer…a u njegovim dnevnicima – takozvanom Martirologu, može se pročitati kako je sanjao san u kojem je video tačno mesto odakle je njegov kancer krenuo. Ne znajući da je bolestan, snimio je poslednji kadar u Žrtvovanju potpuno identičan prvom svom snimljenom kadru u Ivanovom detinjstvu (koji je film priča za sebe, zaista neverovatno da se u SSSR-u početkom šezdesetih snimi takav ratni?¿ film).

Elem, njegov veliki poštovalac i prijatelj bio je Aleksandar Sokurov koji ima nečeg od interesovanja Tarkovskoga u svojim filmovima (Ruska barka je film od devedesetak minuta u jednom jedinom kadru, ali to nije kopiranje Tarkovskoga nego je, više, uspeo tehnički uspeh prikazivanja istorije Rusije šetnjom kroz Ermitaž u kontinualnom kadru). Dosta takve atmosfere ima i Teo Angelopulos u svojim filmovima…a ono što sam primetio je i decentno poštovanje Tarkovskoga u ova dva filma Andreja Zvjaginceva – Povratak i Izgnanstvo.

Teško je pisati o njegovim filmovima pored sve njihove slojevitosti…čak je Žrtva film za koji nisam siguran na koje sve načine se može gledati (san?¿ prikaz bolesti duše i tela?¿ antiutopija?¿, fantastika?¿, religiozni film?¿) Ovde na ovom sajtu napisao sam tekst o Stalkeru, o jednom mogućem njegovom gledanju koji je analitičkiji. Tekst o Žrtvovanju, o danu posle nuklearne kataklizme, umetničkoj i ljudskoj odgovornosti, o ljudskoj duši….pisan je, više, kao tekst-informacija da bih skrenuo pažnju na to kakvo se sve divno bogatstvo krije u tom i ostalim njegovim filmovima. U ovom današnjem svetu Tarkovski je umetnik koji daleko prevazilazi granice filma…

Boban Savković

odlomci iz dnevnika Andreja Tarkovskog:

12.decembar 1985 godine

Pre nekoliko dana , ležao sam, ali nisam spavao. Odjednom sam video svoja pluća iznutra, tačnije deo pluća i rupu u njima ispunjenu krvlju. Nikada ranije nisam imao takve vizije. Loše mi je. Jak, suvi kašalj i oštri bolovi u plućima. Glavobolja.

13.decembar.

Danas je, stvarno, crni petak. Bio sam kod lekara na klinici. Svi su bili jako ljubazni i pažljivi prema meni, čak previše ljubazni. Napravili su analizu u pauzi svoga rada. Izgleda da se Slava Rastropovič koristio svojim uticajem. Na levom plućnom krilu ima nešto. Lekara je rekao ili zapallenje pluća, što je malo verovatno jer tamna mrlja nije nestala pod dejstvom antibiotika koje sam uzimao. Ili tuberkuloza? Ili tumor? Pitao me je gde bih hteo da se operišem, u najgorem slučaju. Mislim da možda nije potrebna operacija. Samo bih se mučio bez ikakvih rezultata. Pa to su pluća, a ne ženska dojka. Uzeli su uzorak sa tajanstvene otekline na mojoj glavi, koja se pojavila pre mesec dana – sasvim neočekivano i bez vidnog razloga. Ispitivali su me na tuberkulozu. Oko 20. decembra nešto će biti jasnije.

Ali ja sam, nekako, spreman na lošije. Taj moj polusan, kada sam video svoja pluća – tamo je bilo nešto što je pre ličilo na kavernu, a ne na tumor, iako nisam potpuno u to ubeđen. Ne znam kako izgleda tumor. Jednostavno sam imao utisak da je oko rane sve čisto, ničeg zloćudnog. Trebalo je da zaključim u Italiji ugovor o osiguranju života, a sada će to, na žalost, biti jako teško uraditi.

15. decembar.

Čovek živi znajući da ranije ili kasnije mora umreti, ali ne zna kada će to biti. Zbog toga on pomera taj momenat na neodređeno vreme, što mu pomaže da živi. Ali ja to znam i ništa mi neće pomoći da živim dalje. To je jako teško. Najvažnija je Larisa. Kako njoj da kažem? Kako mogu sopstvenim rukama da joj nanesem takav udarac?

16. decembar

Danas sam ceo dan proveo u bolnici. Otvorili su mi oteklinu na glavi i uzeli parče na analizu. Lekar kaže da su rezultati analize loši i da se ta oteklina odupire lečenju, ili, ako je lečenje i moguće, šanse su 80%. Sudeći po svemu, sa mnom su stvari loše. Kako ću razgovarati sa Larom?

21. decembar

Dvadeset trećeg letim za Italiju. Sve stvari nosim sa sobom. Iz dana u dan mi je sve lošije. Boris Leonidovič Pasternak je bio u pravu, govoreći da ću uraditi još četiri filma. Prisećam se spiritualističkih seansi kod Reriha. Samo što je Boris Leonidovič pogrešno brojao. On je znao da ću ja uraditi ukupno sedam filmova, ali je on u taj broj uključio i film Valjak i violina, koji, po meni, ne treba brojati. Ali, u suštini, nije pogrešio!

15. decembar 1986 godine

Hamlet. Ceo dan u krevetu. Ne ustajem. Bolovi u donjem delu trbuha, u leđima. Nervi takođe. Ne mogu da pokrećem noge. Nekakvi čvorovi. Jako sam slab. Neću, valjda, umreti? A Hamlet? Ali sada nemam više snage za bilo šta. Eto u čemu je stvar…..

Andrej Tarkovski je umro 29. decembra 1986 godine u bolnici, u Parizu. Sahranili su ga na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Francuskoj.

[youtube 8Uj9d36pMDk]