Зеркало

Zaista je jako malo filmova koji mogu da me i približno dirnu i uzbude kao što je to „Ogledalo“ A.A. Tarkovskoga. Uvek sam se pitao šta je tajna tog za mene jedinstvenog filma u dosadašnjoj istoriji kinematografije? Da li je to njegov neponovljivi, čudni i zavodljivi ritam? Ritam nostalgije, rekao bih. Ili su to predivno osmišljena Andrjušina kadriranja ili prefinjeno odabrana muzika J.S.Baha, Đ.B.Pergolezija i H. Persla, u koju su umešani stihovi magične lepote Andrejevog oca?

Da, sve to, ali ipak i nešto više, nešto što tom filmu daje tu neponovljivost, koja uvek razlikuje genije od drugih. Pa u čemu je ta esencija, pitao sam se gledajući dragi film nebrojeno puta? Posle toliko vremena, kada je taj film postao i deo mog iskustva, nerazdvojni deo nečega što se zove Goran Đerić, usuđujem se da kažem da je to- iskrenost. Nije lako današnjim ljudima, kada im neko neosporno veoma nadaren i pametan, otkrije svoju dušu, izvrne je, istrese i još iscedi pred vama u želji da Vam sve ispriča bez uvijanja i laži.

[vsw id=“8CC5Il6xOJo“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Okruženi svim mogućim ogradama, koje pravimo oko sebe, nezainteresovani da svoje iskustvo delimo sa drugima, odjednom shvatamo, kako pogrešnim putem idemo i kako svaki dan takvog života je čisti promašaj, udaljavanje od naše biti i od onoga što jesmo i što bi trebali da budemo. Vidite, tapeta je ogoljena i pojavio se zid, a sve samo iskrenošću osobe sa druge strane. Voleti druge je jako teško, ali kada bi se iskreno trudili, naši životi bi postali mnogo lepši, sretniji, puniji i ispunjeni smislom. Lako je ovo reći, teško je držati se ovih postulata u svakodnevnom životu. To nas pravi tužnima, jer u dubini duše mi jesmo nekako svesni da grešimo…

Zaista neobičan film, magične zavodljivosti, koji čoveka koji oseća ne može da ostavi ravnodušnim….

Film je i priča o božanskoj  strukturi  prirode i čoveka u njoj. I tu, stalna dodirivanja i udaljavanja čoveka od nje prosto pletu jednu divnu, magičnu čipku ljudskog postojanja.

Proživljeno vreme naših života je zaključano u nama i samo čekamo čarobne ključeve da ga opet otključaju. Kada to shvatimo, mi prosto načuljimo uši da čujemo taj dragi zvuk otključavanja brave naše duše. I u tome je ovaj film jedinstven. Brava škljoca li škljoca, a mi se zagrcavamo od čežnje i lepote! Božija jagnjad  odjednom i nisu tako daleko…

Pružio si mi ruku,

I prihvatih je s’obe,

Svu vašeg sveta muku

U mraku i tišini sobe.

Završio se film

Gledan nebrojeno puta,

A još uvek isti zvuk,

Kroz prostranstva glave-

luta.

Pružili ste mi ruku

I prihvatih je s’obe.

Zavoleh vas na prvi pogled

U mraku i tišini sobe.

U Beogradu 25.03.2013.

Goran Đerić