Čarobni breg – Der Zauberberg

„Pomislite, breg je danas ludo čaroban“ – Gete: Faust, Valpurgina noć

Tri nedelje bio je Tomas Man u poseti kod svoje žene u Davosu. Onda je pobegao pre nego što su lekari – koji su otkrili simptome bolesti – uspeli da ga zadrže. Pobegao je iz magnetnog polja tog brega, jedva noseći u sebi klicu neke bolesti, ali zato klicu začete pripovesti. Iz toga je nastao ovaj roman, čudesna fuga smrti i života.

Junak romana Hans Kastorp, u stvari  nije nikakav junak već sasvim osrednji kolebljivi čovek, nesiguran u sebe, nesposoban  da nađe rešenje u sukobu ideologija Setembrinija i Nafte. On je prosečan čovek i to je ono što je moderno u njemu.

U svetlosti i atmosferi  Čarobnog brega, osećanja i doživljaji stoje s one strane uobičajenog, otuđeni oblicima društvenog ophođenja u ravnici. Hans Kastorp voli gospođu Šoša. On nosi na srcu njenu rengentsku sliku; ne ljupke crte života, već kostur uvijen u vlažna tkiva. Ova ljubav se ne ostvaruje, ona ostaje duh i želja. Ona je čudesna, kao ljubavna izjava u Valpurginoj noći, uoči Nove godine na Čarobnom bregu: „O, ljubav, znaš…Telo, ljubav, smrt – to troje čini samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt, da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija!“

[vsw id=“UqUecXceQqE“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Jedan običan  mladi čovek putovao je usred leta iz Hamburga, svog rodnog grada, u mesto Davos, u kantonu Graubinden. Išao je u posetu od tri nedelje.

[vsw id=“_GGeJSqmQYE“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

[vsw id=“m3v116bX1A4″ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Zdrav čovek gleda sa vrha brega u vreme koje korača napred. Bolesnik gleda iz perspektive stolice za ležanje u jedno ukočeno, zgusnuto vreme u kome nema razvoja ni uzročnosti, u kome se tesno prepliće sve što jeste i što je bilo. Nema radnih dana, postoje samo nedelje, meseci i godine začaranog vremena. Ono je podeljeno na obroke, šetnje, ležanje, brojčanik i kazaljke, krivulje i termometre.

„Ali vreme mora ovde brzo da vam prolazi“, kaže Hans Kastorp.

„Brzo i polako, kako god hoćeš“, odgovara Joahim.“Ono uopšte ne prolazi, velim ti, to uopšte nije vreme, a nije ni život…“

[vsw id=“Je3hvYyncRs“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Jedna dama prolazila je trpezarijom, žena, ili pre mlada devojka, srednjega rasta, u belom sviteru i šarenoj suknji, crvenkasto plave kose, koju je nosila prosto u pletenicama uvijenim oko glave. Hans Kastorp je video samo malo od njenog profila, gotovo ništa. Išla je bez šuma, što je čudno odudaralo od buke sa kojom je ušla, išla je neobično, kao prikradajući se, i sa nešto isturenom glavom, prema krajnjem stolu levo, naime „stolu boljih Rusa“, koji je stajao upravo prema vratima verande, pri čemu je jednu ruku držala u džepu svog pripijenog vunenog kaputića. A drugu pak za potiljkom, pridržavajući  i popravljajući kosu. Hans Kastorp pogleda tu ruku – imao je mnogo razumevanja i kritičkog smisla za ruke, i kada bi pravio nova poznanstva imao je običaj da prvo obrati pažnju na taj deo tela. Nije to bila neka naročito ženska ruka, ta ruka koja je pridržavala kosu, nije bila tako negovana i fina, kao što su obično ženske ruke u društvu u kojem se kretao Hans Kastorp. Prilično široka i sa kratkim prstima, imala je ona nečeg primitivnog i detinjeg, ličila na ruku kakve učenice, njeni nokti očito nisu znali za manikir, bili su kako-tako podsečeni, kao kod učenice, a sa krajeva koža je bila malo hrapava, gotovo kao da je ovde posredi jedan mali porok: grickanje noktiju. Uostalom, Hans Kastorp je ovo zaključio pre naslućujući nego što je zaista video – razdaljina je bila zaista velika. Klimnuvši  glavom pozdravi  ta zakasnela žena svoje društvo za stolom, i dok je sedala, sa unutrašnje strane stola, leđima okrenuta dvorani, pored doktora Krokovskog, koji je tamo sedeo u začelju, ona, i dalje pridržavajući rukama kosu, okrete glavu preko ramena i prelete pogledom publiku – pri čemu Hans Kastorp letimice zapazi da ima široke jagodice i uzane oči…Kad je to ugledao, nejasna uspomena na nešto i nekoga tače ga ovlaš i za trenutak.“

[vsw id=“AwfB81pQdHI“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

[vsw id=“s8t4BHXzvd8″ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha izmeÄ‘u ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naÅ¡e muÅ¡kosti koja pred njom pobedi ili propadne – propadne, mladi čoveče, shvatate li Å¡ta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.“

[vsw id=“R4rPX0ag11Q“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Nije mogao da odmah razazna podatak: sjaj žive poklapao se sa refleksom staklenog omota, čas je izzgledalo da je stub sasvim gore, čas da ga uopšte nema; on prinese instrument očima, okretaše ga na jednu pa na drugu stranu, ali ništa nije razaznao. Najzad, posle jednog srećnog pokreta, slika postade jasna, on zadrža čvrsto ruku i brzo stavi u pokret svoj mozak. Zaista, živa je bila skočila, dobro skočila, stub se popeo prilično visoko, stajao je nekoliko crtica iznad granice normalne toplote: Hans Kastorp je imao 37,6. Usred bela dana, između deset i pola jedanaest, 37,6 – to je suviše“

[vsw id=“nryiGU2kwJU“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Jednoga dana – moglo je to biti deset ili dvanaest dana pošto je Hans Kastorp legao u postelju – zakuca neko na vrata u to vreme , to jest pre nego što se Joahim vratio sa večere i kratke zabave koja bi posle nastala, i na Kastorpovo iznenađeno „Slobodno!“ na pragu se pojavi  Lodoviko Setembrini – i u isti mah soba blesnu u sjaju. Jer prvi pokret toga gosta, još pre nego što će zatvoriti vrata, bio je da upali elektriku, i svetlost lustera, odbijajući se od beline tavanice i nameštaja, za tren oka ispuni sobu treperavim sjajem“

[vsw id=“1aglqqFe_ts“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Pa, šta je, onda, život? On je toplota, proizvod toplote nastao u nepostojanosti koja čuva svoj oblik, groznica materije, praćena procesom neprestanog raspadanja i ponovnog stvaranja molekula belančevine, beskrajno komplikovanog i beskrajno umetničkog sklopa. On je biće nečeg što u stvari ne može biti, što slatko-bolno balansira, jedva održavajući se, na ivici bitisanja, uvek i samo u tom neprestanom i grozničavom procesu raspadanja i obnavljanja.“

[vsw id=“b-7Q-3a9iJU“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„ On opet  ugleda sliku života, divan sklop njenih udova, njenu lepotu izraženu mesom. Bila je skinula ruke sa potiljka i raširila ih, i te ruke, na kojima su se, naročito na nežnoj koži pod lakatnim zglobom, plavičasto ocrtavali krvni sudovi, oba ogranka velikih vena – te ruke bile su neizrecivo ljupke. Ona se prikloni  k njemu, naže k njemu, naže nad njim; on oseti miris njenog tela, oseti nežne udare njenog srca. Neka blaga vrelina obavi mu vrat, i dok je, nestajući od požude i straha, stavljao ruke na njene mišice, tamo gde jedra koža, zategnuta nad tricepsom, odiše umilnom svežinom, on na svojim usnama oseti vlažno usisavanje njenog poljupca“

[vsw id=“c4j-3lbOIW4″ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Da nemaš ti možda olovku?“

Bio je bled kao smrt, tako bled kao što je bio onda kad se umrljan krvlju vratio sa svoje samačke šetnje na predavanje doktora Krokovskog. Živci krvnih sudova koji upravljaju njegovim licem tako su radili da se koža tog mladog lica, iz kojeg je izašla sva krv, skupila bleda i hladna, nos je izgledao šiljat, a duplje pod očima bile su sasvim olovno blede, kao u mrtvaca. Ali nervus sympathicus je učinio da srce Hansa Kastorpa tako zalupa da više nije moglo uopšte biti govora o nekom pravilnom disanju i mladoga čoveka prođe jeza celim telom – zahvaljujući lojnim žlezdama kože koje su se uzdigle zajedno sa svojim dlačnim meškovima.

[vsw id=“Tbd5mb-rFHc“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Docnije, dok se jelo, održao je savetnik malo predavanje, podstaknut na to od Džemsa, koji mu je odjedanput, preko cele dužine stola, postavio pitanje šta se zbiva kada se čovek raspada. Savetnik je, reče, proučavao sve što se tiče tela, telo je njegova specijalnost, on je takoreći knez tela, ako čovek može tako da se izrazi, pa neka sada objasni šta se dešava kada se telo raspada!

„Pre svega, prsne vam trbuh“, odgovori savetnik, oslonivši se na laktove, sagnut iznad svojih sklopljenih ruku. „Ležite neko vreme na iverju i strugovini, a gasovi vas, razumete li, podižu, jako vas nadimaju, onako kao što mangupčići rade sa žabama kad naduvavaju u njih vazduh. Najzad se pretvorite u pravi balon i vaš trbušni poklopac ne može više da izdrži visoki napon, i prsne. Tras! Vi se primetno olakšate, ispadne vam utroba kao Judi Iskariotskom kad je pao sa grane. I posle toga možete opet u društvo. Ako vam odobre odsustvo, možete posetiti rodbinu koja vas je preživela, a da ne izazovete nikakvo zgražanje. To znači da je smrad izvetreo. Kad posle toga izađete na vazduh, vi ste opet pristojan momak, kao oni građani Palerma koji vise u kapucinskim podrumima pored Porta nuova. Suvi i elegantni, vise oni tamo i uživaju opšte poštovanje. Potrebno je samo da izvetri smrad.“

„Ra-sume se!“ reče konzul. „Najlepše hvala!“ A idućeg jutra je iščeznuo.

[vsw id=“GlWtt9Zesrk“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

Spuštamo zavesu, pretposlednji put. Ali dok ona sa šumom pada, mi ćemo u duhu, zajedno sa Hansom Kastorpom, koji je ostao na svom planinskom visu, oslušnuti i pogledati tamo daleko na vlažno groblje u ravnici, gde se jedan mač podiže i spušta, gde se čuju reči komande i najzad razleže  grohot tri puščana plotuna – tri junačka pozdrava – iznad vojničke humke Joahima Cimsena.

[vsw id=“0hb_P2BowZo“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Kukavico!“ viknu Nafta, priznajući tim uzvikom čovečanskom osećanju da je potrebno više hrabrosti da bi se pucalo u drugog nego da bi se sopstvene grudi izložile pucnju, a zatim podiže pištolj na takav način da to nije imalo više ničeg zajedničkog s ovom borbom, i ispali sebi metak u glavu.

Žalostan, nezaboravan prizor! I dok su se bregovi loptali oštrim fijukom njegovog pucnja, Nafta se zatetura nekoliko koraka unazad, izbacujući noge, zaošija se celim telom udesno i pade licem u sneg.

[vsw id=“r1ThHowP9Ew“ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

On privuče noge, ustade i pogleda oko sebe. Vide da nije viÅ¡e začaran, da je izbavljen i osloboÄ‘en, – ne sopstvenom snagom, Å¡to je sa stidom morao da prizna, nego da je izbačen elementarnim spoljaÅ¡njim silama, za koje je njegovo oslobaÄ‘anje bila sasvim sporedna slučajnost.

[vsw id=“UIRnKEGF7M0″ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“no“]

„Zbogom, Hanse Kastorpe, bezazleno mezimče života! Tvojoj priči je došao kraj. Mi smo je do kraja ispričali; ona nije bila ni zabavna ni dosadna, to je bila hermetička priča…Mi ne poričemo pedagošku sklonost, probuđenu u nama tokom pripovedanja, koja bi nas mogla naterati da vrhom prsta nežno brišemo krajičak oka, pri pomisli da te u budućnosti više nećemo videti ni čuti“

Tomas Man – ÄŒarobni breg