Svetlo i senke nad arhitekturom

„Arhitektura je mudra, precizna i veličanstvena igra prostornih celina objedinjenih svetlošću… naše oči su načinjene tako da vide forme na svetlosti”.

(Le Korbizije)

I zaista. Arhitekturu, kao uostalom i sve drugo što nas okružuje, vidimo zahvaljujući svetlosti. Koja je njena prava priroda, pitanje je na koje je nauka, pre tri veka, dala svoj odgovor (u istoriji nauke poznata je polemika Isaka Njutna sa Robertom Hukom oko prirode svetlosti, talas ili čestica. Dilema koju je mnogo godina kasnije, nauka razrešila potvrdom da svetlost poseduje talasnu prirodu, ali i neke osobine čestice).

A za svakoga ko je imao privilegiju da uđe u nikada završenu katedralu „SAGRADA FAMILIA” u Barseloni, sunčevi zraci koji prolaze kroz neslućeno visoke staklene vitraže, sigurno ostavljaju impresiju „BOŽANSKOG SVETLA”.

Fascinantna igra lazurnih boja, u svojevrsnom efektu kaleidoskopa, koji je osmislio genijalni Antonio Gaudi, dodatna je čarolija u već čudesnom svetu tog legendarnog arhitekte.

Naravno, religiozna i sakralna arhitektura oduvek je kroz istoriju graditeljstva, polagala posebnu pažnju temi svetlosti. Starogrčki graditelji bi, u kolonadama stubova ispred hramova, prvi i poslednji stub suptilno uvećali, znajući da će ga sunčeva svetlost, kada obasja hram, svojim sjajem po obodu „istanjiti”, a oko zadivljenog posmatrača moralo je dobiti utisak savršenih dimenzija.

Inače, Njutn je sahranjen u u Vestminsterskoj opatiji u Londonu, a engleski pesnik Aleksandar Poup napisao je epitaf:

„Priroda i prirodni zakoni u noćnoj tami nalaze skrivenost.
Bog reče „neka bude Njutn” i sve postade svetlost”.

Današnja kvantna fizika potvrdila je Njutnove postavke o dualnoj talasno-čestičnoj prirodi svetlosti”.

„Postoji pukotina u svemu. Na taj način ulazi svetlo.”
(Leonard Koen)

Ali, kako svetlost u prirodi ne prestaje zalaskom sunca, i noćno zvezdano nebo takođe je oduvek ostavljalo svetlosni trag u arhitekturi. Od Stounhendža u Engleskoj, do hramova drevnih južnoameričkih kultura, zajedno sa suncem i mesecom, raspored zvezda formirao je i rušio čitave civilizacije, pa je imao uticaja i na brojne postavke gradograditeljstva. A ako sa monumentalnosti, npr. starog Egipta, gde je arhitektura u službi bogova i faraona (koji su posednici svega, pa i svetlosti, tj. sunca), usmerimo pažnju na običnog čoveka i njegovo neposredno okruženje, videćemo da je oduvek postojao trud da svetlost uvede u svoje stanište. Naravno, govorimo o vatri.

Od trenutka nastanka prvih otvorenih ognjišta unutar ljudskih nastambi, svetlost je postala i ostala neophodna u čovekovom domu.

Njena uloga se kroz vekove samo povećavala, zadobijajući različite forme zavisno od tehnološkog razvoja.

„Tamo gde je mnogo svetlosti, senka je izraženija.” (Gete)

Poslednje reči nemačkog književnog genija, autora gore spomenute sentence, bile su: „Više svetlosti !”

Uz isti vapaj, moglo bi se reći, čovek je prolazio put od senke do svetla, koji bismo saželi u sledećih nekoliko koraka, od kojih je svaki, u svom dobu, predstavljao svojevrsnu tehnološku revoluciju.

Od kasnog XVI pa do kraja XIX veka, nižu se izumi veštačkog svetla koji vremenom postaju masovni proizvodi i koriste se za noćno osvetljenje gradova, kao i pojedinačnih objekata.

Lampe na gas počele su da zamenjuju klasične izvore veštačkog svetla koji su bili u upotrebi vekovima kao što su sveće, baklje, fenjeri…

Zatim su se ređali brojni izumi veštačkog svetla, sve do pojave standardne električne sijalice sa niti ( gde struja prolazi kroz tzv. Volframovu nit, zagreva se, i isijava svetlost).

Druga polovina XX i početak XXI veka, donosi, uz globalno osvetljenje planete vidljivo iz kosmosa, i nove načine stvaranja kvalitetnog veštačkog svetla. Poslednji u nizu, čija ekspanzija još uvek traje, jeste LED (svetleća dioda) osvetljenje. LED sijalice su izvori svetla neuporedivo veće efikasnosti od uobičajenih vrednosti koje daju druge vrste veštačkog osvetljenja.

„Lepota ne leži u objektima, ali u interakciji između svetlosti i senke ti objekti nastaju…” (Junićiro Tanizaki,
japanski arhitekta)

Osvetljenje eksterijera predstavlja izuzetno važan aspekt u sagledavanju arhitekture iz ugla čoveka, naročito u gradovima.

Ambijentalna rasveta pojedinačnih objekata, znalački izvedena, može da obogati već poznate gradske forme, ali i da pretera u koloritnoj pompeznosti. Tehnološki sve pristupačnija, kompjuterizovana RGB LED rasveta, sve je prisutnija. I ne bavi se više samo pukim osvetljavanjem fasada starih i novih gradskih znamenitosti, već postaje integralni deo nove arhitekture, sastojak koji se učitava već u fazi samog projekta.

Na dva primera gradova-simbola zapadne civilizacije, evropske metropole Pariza, i američke metropole Njujorka, pokušaćemo da prikažemo preplitanje dnevno-prirodnog, i noćnog-veštačkog osvetljenja ovih gradova, i značaj koji ima u sagledavanju formirane ikonične slike o njima.

„Grad svetlosti” sa svojih 12 miliona stanovnika u širem okruženju, i istorijom od dva milenijuma, najbolji je primer koliko je za prepoznavanje gradske arhitekture i ambijenata neophodno prožimanje dnevne, prirodne svetlosti, sa ljudima i događajima u njemu.

Sve što Pariz nosi sa sobom, sve vekovne naslage likovne umetnosti, književnosti i muzike, sve ljudske sudbine koje su se slivale kroz šest železničkih stanica i bezbroj puteva, i sve gradske boemske četvrti (koje godišnje zapljusne talas od 30 miliona turista), osvetljeno dnevnim sunčevim zracima, samo je deo pariske priče. Nedostajuća dimenzija koja kompletira sliku grada, stvara se noću, uz gradska svetla.

Magična lepota priobalja Sene, i svih drugih nebrojenih urbanih bisera u noćnom sjaju, u kome uživaju svi koji su imali sreće da se nekada u životu nađu na takvom mestu, razlog su i opravdanje za nadimak po kome je Pariz poznat u celom svetu.

Smiraj dana sa vidikovca zgrade „Krajsler” (visina 319m, autor Vilijan Van Alen) i zapanjujuć pogled na Menhetn, simbol „vertikalnog” Njujorka.

Megalopolis koji teži da dostigne oblake stvara atmosferu koja oduzima dah, ali je na žalost nedostupna iz vizure posmatrača na zakrčenim ulicama „Velike jabuke”.

Stremljenje graditelja ka visinskim rekordima (pre jednog veka, doduše, uslovljenih i uskim gradskim parcelama) vidljivo je samo sa velike udaljenosti.

„Empajer Stejt Bilding” (visina 443m, autori Šrev, Lem i Harmon) ponovo je, posle rušenja „Kula Bliznakinja”, najviša zgrada Njujorka.

Munje i gromovi udaraju je više od 100 puta godišnje, a dekorativno osvetljenje same kupole, svakodnevno opslužuje ekipa koja, uprkos orkanskom vetru, ručno menja transparentne kolorne filtere na spoljnim reflektorima.

„Prostor je tačka susreta materijala, svetla i senke”
(Kengo Kuma, japanski arhitekta)

Zakonitosti osvetljenja u arhitekturi odavno su ispisane. Načini prodiranja dnevnog svetla u objekte poznati su svima, ne moraju biti stručnjaci da bi prepoznali kvalitet dobro osunčane kuće sa velikim prozorima ili sale sa zastakljenim krovom.

Takođe je opšte prepoznatljiva i podela prirodnog svetla na hladnu koja dolazi sa severa, i toplu, kada je sa juga. Od umešnosti arhitekte zavisi koliko će biti pravilno određene dimenzije i položaj zastakljenih otvora u objektu. I podložna je proveri kroz vreme.

Dobar primer je gradska stambena arhitektura Beograda u periodu između dva svetska rata koja je iznedrila tzv. „beogradski prozor”, opšteprihvaćen u praksi, a zapažen u tipologijama arhitektonskih elemenata kao izuzetno uspeo.

Moglo bi se reći da, bez obzira da li je reč o prirodnom svetlu, ili veštačkim izvorima svetla, u enterijeru važe sledeće funkcije koje može i treba da ostvari kvalitetno osvetljenje:

• – funkcija generalnog osvetljenja prostora
  – funkcija naglašavanja, isticanja pojedinih zona ili elemenata u prostoru
  – funkcija efektnosti, gde je svetlost sama po sebi atrakcija u prostoru.

Uloga generalnog osvetljenja nekog prostora slična je ulozi dobrog sudije na sportskim nadmetanjima- najbolje je kada nije u centru pažnje, a obezbedio je uslove da utakmica protekne kako treba.

Različiti tipovi objekata sa različitim funkcijama i aktivnostima koje se odvijaju u njima, zahtevaju da generalno osvetljenje zadovolji specifične kriterijume (nivo svetla u industrijskim objektima nema iste vrednosti kao u trgovačkim ili ugostiteljskim objektima).

Po pitanju drugih funkcija svetla, mnogi arhitekti preuzeli su neke od slikarskih principa u stvaranju dobre kompozicije, kao što su:

• – ritam
  – dominanta
  – harmonija
  – kontrast

Čini se da je u praksi najprepoznatljiviji kontrast.

U madridskom muzeju „Prado”, u paviljonu Pabla Pikasa, jedna od monumentalnijih originalnih verzija svevremene „Gernike”, prikazana je osvetljena u potpuno zamračenoj sali kroz koju pažljivo koračaju posetioci.

Refleksija od korišćenih materijala u enterijeru (različit nivo upijanja svetla), indirektna, difuzna svetlost, efekti senke i polusenke, spektar boja koju nudi RGB LED rasveta, bela boja u rasponu toplo-hladno, sve su to svetlosni alati koji arhitekti stoje na raspolaganju dok stvara određenu atmosferu, ili ispunjava specifične funkcije tretiranog  prostora (scenska rasveta ima svoje zakonitosti, filmska takođe). A kada je zadovoljen i funkcionalni, i estetski kriterijum, preostaje da se skrene pažnja i na aktuelni aspekt energetske efikasnosti. Odgovorna arhitektonska rešenja osvetljenja objekata, danas moraju da prate ekonomske parametre štedljivosti energije i u što većem obimu da se okreću obnovljivim izvorima energije.

Autor teksta: Aleksandar Marković, arh
Autor svih fotografija: Rade Kovač

Tekst je objavljen u časopisu „Arhitekta“- maj 2018. godine