Pored najvećeg broja autora o kojima je, viÅ¡e-manje moguće govoriti racionalno, dakle empirijski obrazloživo, Tarkovski je autor koji ne trpi mnogo reÄi, koji se otima svakome sudu, ,koji zahteva metaforu da bi se svet u kome živi i duhovno egzistira pojasnio, koji jednostavno od gledaoca oÄekuje specifiÄni duhovni, misaoni pa i fiziÄki napor ukoliko ovaj naravno želi da prodre u strukture njegovih filmova, da oseti njihovu oniriÄnost i snoviÄ‘ajnost, da sa njima,konaÄno postane intiman, da im se ponovo vrati i prigrli ih kao neÅ¡to sto je deo njega samoga.
Kada govorimo o Stalkeru, reÄ je o autentiÄnom remek-delu, koje se samo naÄelno oslanja na svoj pra-izvor, fantastiku braće Strugacki,i koji od njih crpi iskljuÄivo okvir same priÄe, likove i karakteristiÄne odnose u koje stupaju, pa i neÅ¡to od scenografije u kojoj se film dogaÄ‘a. Sve ostalo, Å¡to se racionalno podvodi pod pojam „nadgradnja“ zamiÅ¡ljeno u srcu i glavi jednog izuzetnog stvaraoca, rezultat je rada koji je na terenu izvrÅ¡io sam Tarkovski, forme koju je, kako materijalno tako i duhovno, kako svedoÄe oÄevidci, sam obelodanio ne dozvoljavajući da mu se ma ko sa strane meÅ¡a u posao, Å¡to je vidljivo gotovo u svakom trenutku njegovog trajanja, u svakom kadru ponaosob, u svakom rezu, u svakoj sekvenci, dakle u filmu kao celini, njegovoj atmosferi, pitanjima i nedoumicama kojima nas zapahnjuje ali ne u tom smislu sto ih racionalno podastire pod nas koliko u tom smislu sto ih neposredno vizuelizira. VoÄ‘en tom linijom razvijanja osnovne atmosfere, hermetiÄan do ekskluzivnosti, postavlja se pitanje Å¡ta je dakle Stalker kao film i Å¡ta je i u Äemu je njegova osobenost?
Pre svega, Stalker je metaforiÄna priÄa o putovanju trojice ljudi u neizvesnost „tajanstvene zone“ u kojoj je pojam sreće neÅ¡to sto je nadohvat ruke, poput izazova, dakle neka vrsta zapisa o putovanju i njegovim posledicama. Ali samim tim jer je u film uveo dve reprezentativne liÄnosti nase civilizacije, nauÄnika i umetnika, koji zajedno sa Stalkerom zalaze u nepregledne prostore sveta za koji nisu ni znali da postoji, Tarkovski priÄi dodaje dimenziju traktata, kako o odnosu umetnika i sveta u kojem živi, tako i o odnosu pojedinaca, oblikujući na taj naÄin žestoku nedoumicu koja bi trebalo da ozakoni ili relativizira proboj u „tajanstvenu zonu“, proboj s onu stranu datog i postojećeg, tamo gde je sve, verovatno, na dohvat ruke i izvesno. U poslednjoj instanci stvari se opet izvrću na glavu jer Tarkovskog gotova reÅ¡enja malo ili gotovo nimalo ne interesuju ili ga interesuju tek kao neÅ¡to Å¡to je motivacijski ukljuÄeno u tokove filma kao moguće celine.
Stalker je pre svega auditivni i vizuelni pokuÅ¡aj proboja kroz koru velikog mozga ovog naÅ¡eg sveta, oliÄenog u nekim od svojih simboliÄkih projekcija, pokuÅ¡aj da se eventualno otvore sve vijuge na njemu, lavirint u koji se može ući ali izaći, da li je to uopste moguće? A samim tim, bez da će odgovor nametnuti sam po sebi, Tarkovski svoje ambicije sa plana naracije neposredno prebacuje na plan vizuelne transpozicije, kojoj sama priÄa služi kao relativno spokojan putokaz koristeći se pritom Äudesnim mogućnostima koje mu je sama scenografija pružala a Äija izuzetno složena simboliÄka svojstva Tarkovski koristi kao reperne taÄke razumevanja problematike. Tako struktuiran Stalker je film u kojem materijalni, Äulni simboli zauzimaju znaÄajno pa i presudno mesto, u kome se vlaga. osećanje truleži, miris i odreÄ‘eno stanje raspadanja susreću na svakom mestu i na svakom koraku a najneposrednije u trenucima kada Tarkovski svoje likove dovodi do sobe u kojoj se nalazi ljudska sreća i koja je naizgled nadohvat ruke.
Ali da li ju je moguće i dohvatiti, da li je uopÅ¡te moguće preći njen prag ukoliko smo i dalje ostali ono sto jesmo, ono cÄga se ne možemo osloboditi, ukoliko je naÅ¡a potreba za prodiranjem u „tajanstvene zone “ nas samih pokazuje iskljuÄivo kao trenutni hir, kao granica preko koje ni materijalno ni duhovno nismo u stanju da preÄ‘emo? I, uostalom ne liÄi li ta mogućnost koja se junacima Tarkovskoga pružila kao neÅ¡to nadohvat ruke, na sve moguće ideologije, na sve Å¡to se propoveda sa propovedaonica ovog naÅ¡eg sveta i svega Å¡to on jeste ili Å¡to bar svi mi koji ga živimo mislimo da jeste?
StraÅ¡na kao mora, nedoumica o kojoj je reÄ prepliće samu sebe sa ljudskim gestovima i reakcijama da bi se, porazivÅ¡i Äoveka u nama, iznova vratila u ono prvobitno stanje u kojem jesmo kao ljudi ali ne u onoj meri u kojoj to zamiÅ¡ljamo koliko u onoj meri u kojoj smo to ljudsko u sebi izgubili. Svestan te nemogućnosti Tarkovski film zavrÅ¡ava na zakonit naÄin i stavlja sve nas u prostor u kome se kao nemoguć pokazuje svaki od naÅ¡ih individualnih pokuÅ¡aja da preÄ‘emo granice sveta koji nas objaÅ¡njava po meri svojih principa a sa kojim je verovatno i lepÅ¡e i stvarnije komunicirati.
Boban Savković
Tarkovski:
„Å¡ta je, dakle, tema koja odzvanja kroz Stalkera? NajopÅ¡tije govoreći, to je tema ljudskog dostojanstva; Å¡ta je dostojanstvo i na koji naÄin covek pati ukoliko nema samopoÅ¡tovanja.
Dozvolite mi da podsetim Äitaoca da se likovi u filmu nalaze na putu u Zonu, njihov cilj je jedna soba u kojoj će, kao sto nam je reÄeno, svakome biti ispunjena njegova najtananija želja. I za vreme riziÄnog probijanja preko Äudnih prostranstava Zone, predvoÄ‘eni Stalkerom, Pisac i NauÄnik u jednom trenutku sluÅ¡aju istinitu priÄu ili samo legendu koju im priÄa njihov vodiÄ, o jednom drugom Stalkeru, kome je dat nadimak Bodljikovac. On je otiÅ¡ao na tajno mesto da moli da mu brat, koji je ubijen njegovom krivicom, bude vraćen u život. MeÄ‘utim, kada se vratio kući, Bodljikavac shvata da je postao basnoslovno bogat. Zona je ispunila onu želju koju je on u stvarnosti poželeo svim srcem, a ne onu za koju je mislio da mu je najdragocenija.
I Bodljikavac se obesio.
I tako su dva Äoveka postigla svoj cilj. ProÅ¡li su kroz mnogo toga, razmiÅ¡ljali o sebi, doÅ¡li do nove samoprocene: i nemaju hrabrosti da prekoraÄe prag sobe do koje su, da bi doÅ¡li, rizikovali živote. Shvatili su koliko su nesavrÅ¡eni na tragiÄnom, najdubljem nivou svesnosti. Oni su skupili snagu da pogledaju u same sebe – i bili užasnuti; ali im je nedostajalo duhovne hrabrosti da u sebe poveruju.
Dolazak Stalkerove žene u kafanu u kojoj se odmaraju suoÄava Pisca i NauÄnika sa zagonetnom i njima neshvatljivom pojavom. Tu, pred njima je žena koja je prosla kroz neÄuvenu bedu zbog svoga muža a ima sa njim i bolesno dete; ali ga ona i dalje voli istom nesebiÄnom, nepromiÅ¡ljenom odanošću kao kada je bila mlada. Njena ljubav i njena odanost su ono poslednje Äudo koje može biti postavljeno nasuprot neverovanju, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje moderni svet, Äije su žrtve i Pisac i NauÄnik.“
Â