Petar Popović: Davorina Popovića sam zvao „Predsjedniče“

Petar Popović: Davorina Popovića sam zvao „Predsjedniče“

Poznati jugoslavenski novinar i rok kritičar objašnjava zašto su četiri decenije Bijelog dugmeta važnije od obilježavanja stotinu godina od početka Prvog svjetskog rata, zbog čega je Davorina Popovića oslovljavao sa “Predsjedniče” i otkud u novembru 1994. Dobrica Ćosić na sahrani Milana Mladenovića

„2014. godina bila je godina jubileja. Ceo svet se, videli smo, potrudio da nas podseti na to da je, pre jednog veka, započeo do tada najveći ratni sukob u istoriji čovečanstva: Prvi svetski rat. Za šta, iskreno, nisam mnogo mario. Umesto toga, bilo mi je važnije da obeležim jednu neuporedivo značajiniju godišnjicu: četiri decenije Bijelog dugmeta” – kaže Petar Popović.

DANI: Zašto su četiri decenije Bijelog dugmeta tako značajan jubilej?

POPOVIĆ: Prvo, taj rat nikada nije završen; traje i danas. Drugo, šta Srbija u stvari slavi? Dan primirja, 11. novembar, čije rezultate – ovu tešku i nesrećnu istoriju – živimo i dalje. Najzad, ko je pobednik u primirjima, ima li ga? Nema. Čemu onda slavlje?

Za razliku od sumornog jubileja o kome govorim, svima nam je valjda jasno šta znače četiri decenije Bijelog dugmeta.

DANI: Šta znače?

POPOVIĆ: Rezultati su vidljivi: jedna civilizacija zauvek je promenjena; jedna generacija i jedna vrsta kulture koja se naslanjala na to što je radilo Bijelo dugme dobila je pravo da se oglasi, da postane partner, da participira u nekim događajima važnim za vreme i za državu u kojoj smo živeli. Ta zemlja prestala je da postoji kada i Bijelo dugme. Stih Branka Miljkovića koji je Goran Bregović citirao u pesmi Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo, a koji glasi Ko ne sluša pesmu slušaće oluju, e, baš to se dogodilo.

Negde 1989, uoči raspada Jugoslavije, razgovarao sam sa Goranom Bregovićem.

„Ne mogu svirat’ koncerte na kojima negdje iz pozadine počinje da se čuje: ‘Srbija, Srbija’, ‘Hrvatska, Hrvatska’. Svirke na kojima, umjesto lijepih cura, u prvim redovima gledam naložene aktiviste sa stegnutim pesnicama, ne čine me srećnim” – kazao mi je.

I to je bio suštinski razlog raspada Bijelog dugmeta: nestanak Jugoslavije. Ne to što nije bilo inspiracije, što više nisu imali velikih pesama.

DANI: U intervjuu koji spominjete, ispričali ste i kako su se upoznali Goran Bregović i Danilo Kiš.

POPOVIĆ: Upoznao ih je reditelj Aleksandar Mandić. Posle te pijane noći na Banjici – Kiš je svirao gitaru i divno pevao mađarske romanse – Bregović ga je pozvao da dođe na koncert Bijelog dugmeta. Gledajući okupljenu masu na beogradskom stadionu JNA, Danilo Kiš je, sećam se, drhtao kao prut.

„Ovoliko ljudi nije uspeo da okupi ni Josip Broz Tito”, rekao mi je zapanjen. „Bio si u pravu: Gorana Bregovića zaista je vredelo upoznati”.

A to kako se razišlo Bijelo dugme… Čovek nije programiran da nesmetano radi pod različitim okolnostima. Posebno ne naša generacija rođena i odrastala u velikoj zemlji kakva je Jugoslavija, taj naš lepi emocionalni zavičaj.

Bijelo dugme prvi put sam uživo video na Bum festivalu u Ljubljani 1974.

Slika-214

DANI: I?

POPOVIĆ: Sreo sam toliko različitih ljudi iz različitih profesija, od kojih sam sa nekima do danas ostao prijatelj. Govorim o generaciji momaka koja je, kao i ja, zahvaljujući Bijelom dugmetu osvojila prostor u medijima, dobila pravo da se potpisuje svojim imenima i prezimenima; kao i pravo da stari kao ni jedna generacija ranije. Pre pojave Bijelog dugmeta, niko od tih ljudi sebe nije smeo da nazove rok kritičarem, rokenrolerom, rok menadžerom. Bregović je svakome od nas omogućio da bude baš ono o čemu je sanjao. U tom smislu, ponosan sam na to što sam bio blizu te velike civilizacijske snage zvane Bijelo dugme.

DANI: Bijelo dugme je, kažete, učestvovalo u nekim važnim događajima. U čemu, na primjer?

POPOVIĆ: Goran Bregović rekao je jednom nešto što je u prvom momentu zvučalo sumanuto; tek kasnije, shvatili smo da je bio u pravu: „Prije nas nije postojalo – ništa!” Drugim rečima, u jugoslovenskim okvirima, Bijelo dugme učinilo je upravo ono što su, desetleće pre njih, svetu uradili Bitlsi: dali su novu dimenziju muzici koja je postala prepoznatljiva na svakoj tački planete. Nije sporno – pre Bijelog dugmeta svirali su i Indexi, i Korni grupa, i YU grupa, ali je na jugoslovensku scenu velike brojeve uvelo tek Bijelo dugme.

DANI: Šta to znači?

POPOVIĆ: Prvi albumi Tajma i Korni grupe objavljeni su u pet stotina primeraka; antologijska ploča Josipe Lisac Dnevnik jedne ljubavi dostigao je tiraž od jedva tri hiljade. Prvi tiraž Yu grupe bio je nešto manje od dve. I Indexi, koji su prvi album objavili 1972, i to kao kompilaciju, takođe su imali male tiraže. Svoj prvi album Bijelo dugme objavilo je 15. novembra 1974. Tri meseca kasnije sam otišao u vojsku i sećam se da su dvadeset i nekog februara 1975. već bili prodali 75.000 primeraka.

DANI: Kako to?

POPOVIĆ: Možda je u pravu sociolog i filozof Miša Kulić koji je 1976. napisao kako je Goran Bregović prvi shvatio da se struktura gradova menja.

DANI: Jednom ste rekli da ste, do pojave Bijelog dugmeta, bili ubijeđeni u to da je rokenrol „urbana, gradska stvar”. E, onda Vam je 1975. Goran Bregović objasnio da je „i seljačka”.

POPOVIĆ: Znajući da i urbano ima neki svoj koren, Goran se nije stideo da spoji „gradsko” i „seljačko”. Pored toga, video je velike migracije, nasrtaje provincije na periferiju, kao i neugaslu žudnju periferije da dođe u centar. Svojom muzikom to je umeo i da objasni, čime je, sa svega dvadeset i četiri godine, uspeo ne samo da dosegne slavu Bojana Adamiča, Kalođere, Runića ili Kornelija Kovača, nego i da postigne da njegov jezik i njegov koncept budu razumljivi i u komunikaciji sa celom zemljom.

DANI: Kakav je konkretno bio taj koncept? Kako biste ga definisali?

POPOVIĆ: Prvo i najvažnije: kao i u svakoj vrsti umetnosti, ni u muzici niko nije uspeo da ostavi trag ako nije bio talentovan. E, Goran Bregović je pokazao da čovek mora imati dara da napiše pesmu od tri minuta, da u rokenrolu napravi uspeh. Kada povučete liniju, videćete da većinu onih koji su uspeli u jugoslovenskom rokenrolu ne vezuje samo to što su odrastali u sličnoj sredini, u porodicama sa očevima oficirima JNA, nego pre svega činjenica da su bili pismeni i da su u formatu pesme umeli da kažu šta misle i osećaju. Arsen Dedić je povukao jednu liniju; ali je tek od Gorana Bregovića – zahvaljujući, razume se, i Dušku Trifunoviću, koji je opismenio celu jednu generaciju – shvaćeno da ništa što je dobro nije skroz originalno.

„Jebeš ono što ni na šta ne liči”

rekao mi je jednom Goran Bregović. Uostalom, lopovi kradu kao lopovi, a umetnici kao umetnici. I za to treba imati dara. Kao i snage da taj stav odbranite, da se nosite sa takvim optužbama. Što je Goran Bregović uvek znao. U tom smislu, mogao bih čak da kažem da se Bregović, prvi u Jugoslaviji, bavio kriznim menadžmentom.

DANI: Kakvim kriznim menadžmentom?

POPOVIĆ: Svaka ploča Bijelog dugmeta podrazumevala je skandal iz kojeg je, kao po pravilu, Goran Bregović izlazio kao pobednik. Sećam se koliko se samo nervirao kada je, krajem osamdesetih, objavljeno da je Zdravko Čolić u Ohridu uhvaćen da nelegalno menja devize. „Čovječe, kako se to meni dogodilo! Šta bih ja sa tim znao da uradim!”, žalio mi se, shvatajući koliko mu takva priča nedostaje da bi zaokružio sopstvenu biografiju „lopuže koju nikada nisu uhvatili”.

DANI: Džoni Štulić je svojevremeno govorio kako, osim Bijelog dugmeta i Azre, samo još Bitlsi i Rolingstonsi imaju po deset dobrih pjesama u karijeri. Imaju li?

POPOVIĆ: Kada sam pre nekoliko godina razgovarao sa Džonijem Štulićem, rekao mi je nešto slično. Doduše, govorio je o Arsenu Dediću: „Nije loš Arsen. Ima tri, četiri dobre pjesme…” Mislim da Bijelo dugme i Azra imaju mnogo važnih pesama kroz koje možete da pratite jedno vreme. Da je, recimo, Bob Dilan napisao Šta bi dao da si na mom mjestu… Hoću da kažem da smo deo jezika i kulture koja je imala sreću da živi uz Arsena Dedića, Bregovića, Štulića, Đorđa Balaševića, Boru Đorđevića, Milana Mladenovića, Dadu Topića, Indexe… Teško ćete u svetu naći toliko odličnih tekstova. Šta ćete, na primer, reći kada prevedete Satisfaction? U, al’ je to velika poezija! A u nama važnim pesmama teško ćete naći tu vrstu gluposti.

branimir-dzoni-stulic-570x300

DANI: Koje su to važne pjesme?

POPOVIĆ: Mnogo ih je… Ne sećam se ko je bio predsednik jugoslovenske vlade 1974, ali se veoma dobro sećam kako je te godine zazvučalo Bijelo dugme. Kao što se sećam svake nove pesme Indexa, Tajma, Josipe Lisac, Korni grupe, Yu grupe… To su datumi mog života. I to su te važne pesme. Zašto su važne? Džoni Štulić je, recimo, imao dar da kroz pesmu istovari sve ono što se kod njega, ali i kod nas koji smo živeli to vreme, akumuliralo dok je bio hipik, dok je studirao… Od 1979. do kraja osamdesetih, Džoni je osetio svaki društveni važan trenutak i o njemu se oglašavao na način na koji to niko u Jugoslaviji nije činio. Sa EKV-om, Milan Mladenović predvideo je sve što će se uskoro dogoditi toj nesrećnoj zemlji. Nakon Miroslava Antića i ostalih velikih pesnika ravnice, Balašević je poslednji koji je imao dara da uhvati ambijent i da ga svede na emociju. Lično, mislim da je Đorđe Balašević naš, jugoslovenski Dilan… U početku, posebno na prva tri albuma Riblje čorbe, niko bolje od Bore Đorđevića nije opevao beogradsku ulicu. Sve što je trebalo kazati o Beogradu, a da ga ne uvredite, rekao je Bora Đorđević.

Kada se oglasio, Dado Topić umeo je da otvori pitanje sudbine čoveka koji se bavi tom vrstom posla. Za koji život treba da se rodim… Arsen Dedić je prvi na veliku scenu izneo svoju privatnost…

DANI: A Indexi?

POPOVIĆ: Znate, Bijelo dugme jeste najvažnija jugoslovenska grupa, ali Indexi, Indexi su… Kada kažete „Sarajevo”, kažete – Indeksi. Bijelo dugme je mogao biti najveći bend na svetu, ali se znalo ko je za Sarajevo uvek bio neprikosnoven. Indexi su raskrčili teren, bili inkubator iz koga se sve zavrtelo. U Sarajevo su vukli najbolje iz Jugoslavije i isto to onda slali dalje. Pored toga, jedino su Indexi imali – Pjevača. Kada kažete „Pjevač”, mislite samo na jednoga. Zvao sam ga – Predsednik.

DANI: Zašto?

POPOVIĆ: Zato što je Davorin Popović umeo da sa mangupima bude magup, sa gospodom gospodin; sa svima imao meru. I bio – iznad svega. Istovremeno, oličavao je ono što je cela naša generacija mislila da je važno: o tome kakav život ćemo imati ne odlučuje novac; odlučuje dobrota, čestitost, ljudskost… Davorin je to znao. Koga je on priznao, taj je u Sarajevu mogao nešto i da postane. Zato je bio Predsednik. Sve najbolje što sam podrazumevao da je Sarajevo i što je volela cela Jugoslavija, to je bio Davorin Popović. Sećam se, 1975. sam otišao u vojsku, a Davorin je, kada god bi putovao od Sarajeva do Splita, svraćao u Sinj da me poseti. I uvek ostavljao flašu šampanjca. Kada sam izašao iz vojske, pozvao me je da govorim na promociji njegovog prvog solo albuma Sve su ljubavi iste osim one prave.

davorin

DANI: Kada?

POPOVIĆ: U februaru 1976. Došao sam na promociju, ali sam se izvinio zbog toga što ne mogu da govorim. „Nisam dostojan Davorina Popovića”, rekao sam. Naravno, kasnije smo se napili, unakazili se od alkohola. Davorin me je na kraju odveo u Mis Irbinu broj 5 gde je stanovao da bi me upoznao sa ocem.

„Odakle su tvoji Popovići” – pitao me je čika Stjepan.

„Negde iz Like”, rekao sam.

„A, ne, ne, niste vi iz Like”, odmanuo je rukom.

Mnogo godina kasnije, ovde, na Obilićevom vencu, sreo sam čoveka koji mi je objasnio da su moji Popovići došli sa Korčule. Setio sam se čika Stjepana Popovića, oca najboljeg i jedinog jugoslovenskog Pjevača, Davorina Popovića.

Davorin i ja smo i sledećeg dana nastavili da bazamo Sarajevom, da se brukamo. Sutradan ujutro imao sam avion za Beograd. Međutim, došavši u sobu hotela Bristol, shvatio sam da sam izgubio torbu u kojoj je bio i kasetofon sa snimljenim intervjuom koji mi je Davorin bio dao za Džuboks. Onako pijan i u panici, pozvao sam Predsednika. „Ne brini, stari, naći ćemo”, obećao je.

DANI: I, jeste li našli?

POPOVIĆ: Ujutro, kada sam sišao da platim račun, na recepciji me je čekao Cigančić koji je ispred Bristola držao „radnju” za čišćenje cipela. U ruci je imao moju belu torbu. Eto, i zbog toga je Davorin Popović bio – Predsednik. Sa njim biste se ne samo u Sarajevu, nego i u bilo gde u Evropi osećali kao kod kuće. Uvek je znao ili najinteresantnijeg ili najuspešnijeg ili najbogatijeg čoveka u gradu. Sa svima je umeo i svi su ga voleli. Naprosto, bio je – naš. Zato me je toliko i pogodilo… Znate, posle rata, prvi put sam u Sarajevo otišao na Davorinovu sahranu. A čuli smo se nekoliko dana pre nego što je umro.

„Kako izgleda ta nova hala u Vršcu” – raspitivao se. „Zvali su me da pjevam…”
„Tvoje je da dođeš u Beograd, a ja ću te na leđima nositi do Vršca” – rekao sam.

Naravno, nije došao. I nisam ga nosio. Dva, tri dana kasnije je umro. Otišao sam na sahranu i moram da kažem da me je veoma povredilo kada je ta žena…

DANI: Koja žena?

POPOVIĆ: Predsednica udruženja muzičara. „Umro je najveći pjevač Sarajevskog kantona” – rekla je.

„Nije,  draga gospođo!”, odgovorio sam joj kasnije. „Davorin Popović je bio najveći pevač našeg jezika. Ne možete ga svoditi na – kanton.”

Da je mogao, Davorin bi je, siguran sam, šutnuo iz sanduka.

Cela Jugoslavija, sve ono što je od nje preostalo, sahranila je tog dana svog Pjevača i Predsednika.
Beogradom su se devedesetih širile odvratne spletke o tome da je Davorin Popović postao šef sarajevskog zoološkog vrta u kome su lavovima bacana srpska deca. Gostovao sam u drugoj ili u trećoj po redu emisiji Utisak nedelje Olje Bećković na Studiju B.

„Preuzimam na sebe sve ono loše što je Davorin Popović ikada uradio – i u Sarajevu i van njega. Neka se za svaki Davorinov ‘zločin’ sudi meni u Beogradu” – rekao sam.

Znao sam da čovek napravljen od takvog materijala nikada nikome nikakvo zlo nije bio u stanju da učini. Uostalom, naučeni smo da uvek čuvamo jedni druge i da, ako želimo da za sobom ostavimo neki trag, to što radimo mora biti zasnovano na dobrom, na međusobnoj lojalnosti… I tu niko nije mogao biti izuzet, biti iznad, biti zvezda.

DANI: Kako nije? Zar nije bilo…

POPOVIĆ: Nije. „Zvijezda?!” – smejao se jednom Goran Bregović. „Evo, baš sam jutros na Bjelavama u samoposluzi kupio sto grama salame”. Niko nije glumio zvezdu! Bilo je to pitanje stila, vaspitanja i, ako baš hoćete – stvar inteligencije. Pritom, njihov talenat nikada nije doveden u pitanje.

DANI: Zašto je Goranu Bregoviću taj talenat nekako uvijek osporavan?

POPOVIĆ: Zato što se ljudi obično trude da onome kome zavide sve i ospore. U Beogradu se govorilo: lako je njemu kada krade iz inostranstva. Nastavili su da gunđaju i kada otišao i vani napravio uspeh: krade od nas i prodaje njima.

DANI: A ta nenapisana optužnica da je otac turbo-folka?

POPOVIĆ: Kovanicu turbo-folk izmislili smo Rambo Amedeus i ja… Znate, i nedrealizam i novi talas u francuskom filmu upropastili su netalentovani, oni bez kapaciteta da nešto unaprede sopstvenom poetikom, načinom ili nabojem koji nose. Tako je i sa Bregovićem: kada neškolovani primitivci, ne shvatajući da ti filteri nisu isti i da to nije isti kod, krenu da na svoj način tumače nešto što su videli ili čuli, e, onda dolazimo do turbo-folka. Ko je za to odgovoran? Onaj ko je originalan, koji je nešto pokrenuo? Ne bih rekao. Meni trubači idu na živce, ali to je… Okreni-obrni, vratismo se na talenat. Svaka kreativnost, svako nastajanje ovde je skupo plaćeno. Goran je imao sreću da živi u vremenu u kome je tako nešto moglo biti i naplaćeno. Zato je pobednik. A pobednicima nisu potrebni prijatelji.

DANI: Nego?

POPOVIĆ: Potrebna im je pobeda… Goranov pastirski rok je, kažu, bio uvod u turbo-folk. Da, ali kako onda da objasnimo svetski uspon etno-muzike? Kada čujem Amiru Medunjanin… Mislim da niko na svetu ne peva bolje od Amire Medunjanin. Voleo bih kada bi pristala da peva na mojoj sahrani… Hoću da kažem da u kičmi, u kostima, u mozgu i krvi svi nosimo isti zvuk od koga naprosto ne možemo da pobegnemo.

Koncert-Amira-Medunjanin-u-Sava-centru-Foto-Marko-Todorovic18

Sevdalinka je pesma bola. Ili Zajdi, zajdi… Ima li šta bolnije? I šta istinitije? Svi to prepoznajemo. Druga je stvar, kažem, kada neki netalentovani idiot uzme to i protumači na svoj način. Međutim, kada to uzme majstor i obradi, onda je – etno. Šta radi Sting? Hoću da kažem da je upravo na taj način u svetu prepoznato ono čime se bavi Goran Bregović. Izvinite, kada dođe Erik Klepton i kaže da mu se divi, kada Vangelis prizna da mu zavidi na tome što radi, kada Donovan kaže – to niko ne ume kao ti, kada Džoan Baez izađe na binu i otpeva Ima neka tajna veza, a Dejvid Brn izjavi da voli Bregovićevu muziku za filmove Emira Kusturice, onda valjda te poruke nešto znače. To više nije zajebancija. I, koga posle ovde da u to ubeđujete? Koga?! Uostalom, hajde da vidimo kako bi Jugoslavija i sve države nastale njenim uništenjem zvučale da nije bilo Bijelog dugmeta i Gorana Bregovića.

DANI: Kako bi zvučali?

POPOVIĆ: Ne bi postojale mnoge stvari koje vrede.

Kada su se pojavili, Bitlsi su ohrabrili mlade ljude; Sex pistols je izašao i demokratizovao scenu, posle čega je iznikla nova generacija klinaca koja je rekla – kada mogu oni, možemo i mi. Tako je i Goran Bregović ljudima poručio da ne moraju da se stide onoga u šta veruju, onoga odakle su, otkuda potiču. Iako sredinom sedamdesetih nije bilo lako stati iza tog zvuka. Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac! Cela se Jugoslavija smejala. Jer, da ste rekli „kad ljubi Srbin” ili „kad ljubi Hrvat”, to može. Ali Bosanac, onaj iz vica, e, to je bilo… Bregović je promenio taj nakaradni ugao gledanja i ponudio novi. Evo, setite se samo koliko je bendova kasnije pokušavalo da zvuči kao Bijelo dugme.

DANI: Gorana Bregovića zbog takvih i optužuju.

POPOVIĆ: Najveći civilizacijski talas u XX veku dogodio se posle prelaska Bitlsa u SAD, nakon čega je nastalo na stotine njihovih klonova koji su izmenili muziku. Kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, niko nije hteo da bude tamo neki neuspešni pisac iz Valjeva; svi su hteli da budu Andrić. Pa, je li za gomilu netalentovanih odgovoran Ivo Andrić? Nije, žao mi je. Zato su se upravo takvi kasnije i trudili da Andrića na sve načine ospore. Kao i Bregovića. S tim što je Goran Bregović uvek znao da se sa tim osporavanjima izbori i što mu sve to više nije ni važno. Jer, ako je već prepoznat u celom svetu, ako ima dva počasna doktorata…

thumb

DANI: Zar ne mislite da mu je ipak važno? I da je ta želja da nam, uprkos svemu, i dalje dokazuje kako je uspio u velikom svijetu, nešto što je dirljivo, što je ljudski?

POPOVIĆ: Možda ste u pravu: važno mu je. To dokazuje i ova turneja povodom četiri decenije Bijelog dugmeta. Ne znam da li ste videli nastup Gorana Bregovića 29. novembra 2014. u Torontu, onu jugoslovensku zastavu sa petokrakom koja je išla od ruke do ruke po celoj sali koja je u glas pevala Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo. To je, nekako… Šta je to? A onda se opet neko nađe i kaže – upropastio je roknerol, krade; ta muzika ne valja, slušali smo EKV… Imam utisak da se te dve stvari namerno stavljaju u pogrešan kontekst.

DANI: Koje dvije stvari?

POPOVIĆ: EKV i Bijelo dugme… Sećam se poslednjih dana života Milana Mladenovića, koji je rođen u Sarajevu i čiji je deo biografije bio namerno prećutan. Bio je bolestan… U Beogradu je skupljan novac za njegovo lečenje, a deo je dao i Goran Bregović. Koji je, novembra 1994, stajao tik pored Dobrice Ćosića i mene koji sam na sahrani Milana Mladenovića održao govor.

DANI: Dobrica Ćosić na sahrani Milana Mladenovića?!

POPOVIĆ: Da, da, tačno, to je teško razumljivo. Otac Milana Mladenovića bio je odnekud prijatelj sa Dobricom Ćosićem. Sve u svemu, potenciranje teze o Goranu Bregoviću i Milanu Mladenoviću kao nekakvom antipodu… To su tumačenja iza kojih se krije pokušaj da se po svaku cenu negira činjenica da je Goran Bregović naš najveći kompozitor. Većeg nemamo niti ćemo ga u degledno vreme imati. Mislim na sve jugoslovenske narode. Naprosto, Bregović je Mokranjac XX veka. On je naša sudbina.

DANI: Ako zaista jeste, jesmo li imali sreće?

POPOVIĆ Jesmo. Ponavljam: zamislite kakav bi devedesetih bio zvuk te zemlje u raspadanju da nije bilo Gorana Bregovića.

DANI: Da ne zaboravim: rekli ste da dosta toga logičnog ima u činjenici da je Bijelo dugme prestalo da postoji kada i Jugoslavija. Čega konkretno?

POPOVIĆ: Sve što je ostalo da se bori za ono što je Jugoslavija predstavljala i što je afirmisala kao vrednost, čim je raspad te zemlje počeo, bilo je podvrgnuto podsmehu, ismejavanju, besmislenoj torturi izjašnjavanja o tome jeste li „naš” ili „tuđi”. A Bijelo dugme, Indexi, Džoni Štulić, neke važne pesme EKV… Žao mi je, ma koliko se trudili svi naši nacionalisti, ove ljude niko neće uspeti da podvede pod bilo šta osim – jugoslovenskog. Njihova muzika, njihova poetika ne postoje izuzev kao jugoslovenska. I takva će ostati i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i u Makedoniji, u Crnoj Gori, Sloveniji, u Srbiji. Svi oni će jednom biti prepoznati kao klasična vrednost jugoslovenskog XX veka. Zapamtite šta sam vam rekao.

Preuzeto iz magazina Dani.

You must be logged in to post a comment Login