Милчо Манчевски – Њујорчанин из Македоније

Милчо Манчевски – Њујорчанин из Македоније

Бикини Мун Дејвис је име Американке, повратнице из рата у Ираку која сад пролази пакао у Њујорку. Она је главна јунакиња најновијег, америчког филма Милча Манчевског који ће се пред публиком наћи током наредне године. Биће то пети дугометражни играни филм овог култног македонског сценаристе и редитеља, аутора филмова „Пре кише”, „Прашина”, „Сенке” и „Мајке”, за који је освојио и „Политикину” награду „Еритроцит” за најбољи филм београдског Феста 2011. године.

Одмах је по обављеном задатку председника жирија управо завршеног 31. Херцег Нови – Монтенегро филм фестивала, Манчевски је отпутовао за Македонију.

Одатле ће наставити за Русију, у Ростов на Дону, и продужити потом у Њујорк, град у којем већ 32 године живи, предаје студентима филма, ствара уметничке фотографије, приређује изложбе, пише есеје…

У разговору за „Политику” Милчо Манчевски (Скопље, 1959) открива неке филмске истине, свој однос према писању и према снимању филмова, али и према земљи чији је неодвојиви део…

После толико година у Њујорку шта сте ви: Македонац у Америци или Американац у Македонији?

Ја сам Њујорчанин из Македоније. Увек сам се осећао помало амбивалентно. С једне стране, у Македонији сам рођен и одрастао, с друге, кинематографски тамо никада нисам до краја припадао, али сам се увек трудио да будем одличан ђак. Мешају ми се осећања и то је увек и лепо и компликовано. Када год дођем у Македонију мени је веома лепо, тамо су моји пријатељи, имам тамо кућу и покушавам да помогнем, али на неке ствари гледам мало другачије.

Македонци су веома поносни на вас и ваше успехе, међутим било је ситуација када су се изговарале и реченице: „Манчевски нам је потрошио све паре за филм и нико други због тога не може да снима”? То је болело?

Културни естаблишмент и ја се никада нисмо волели. И када сам био млади панкер који покушавао да снима у Скопљу и када се ништа није снимало како се не би снимио мој први филм. Културни естаблишмент није био богзна како срећан ни после великог успеха филма „Пре кише”, ни после свих копродукција које сам тамо довео. Драго ми је што сте поменули „колико је то све коштало” јер сте ми пружили могућност да одговорим истином. У моја четири филма је македонска држава учествовала са око 20 одсто од укупног филмског буџета, а укупна сума је мања од суме коју је држава Македонија уложила, рецимо у филм „До балчака” (редитеља Столета Попова, прим. аут.). Дакле, та реченица за коју сте ме питали је чиста манипулација. Али, не смета то. Навикнеш се, када је врућина онда је врућина.

А колико је сада, у овом тренутку, у Македонији „вруће”?

Опште, политички?

Да.

Па, ствари се мењају и ја сам умерени оптимиста да ће бити мало више поштења и мало више стручности.

На основу чега тако мислите?

Не знам, али ево гледам наш Филмски фонд који је годинама вођен нестручно, а сада очекујем да ће га водити стручњак. То је то. У друге се области не разумем превише.

Онда да причамо филму, о томе како је Бергман говорио, а ви примењивали, да је проба креација, а само снимање филма ре-креација?

Јесте. Мени су људи у филму и структура самог филма најважнији. Људи у филму су глумци и ликови, а они се изграде на папиру и на пробама. Много је лепше и лакше радити пробе, а ја их у просеку радим три недеље пре него што почнем снимање јер тада радиш на миру, можеш да се играш и промениш нешто у репликама, што скриптер одмах прибележи. Само снимање, а ја покушавам да увек будем веома одговоран, јесте скупо, технички компликовано и више нема могућности за играње. Креативна игра је могућа током писања и за време проба, када добро одабрани глумци почињу да знају о ликовима више него ја који сам их написао. Када крене снимање то је онда егзекуција.

А играње филмском структуром? То је увек и играње емоцијама?

Структура је најтежи део играња, јер то подразумева контролисање емоције која ће се створити када је разбијеш. Људима није тешко да прате причу филма разбијене структуре, али је тешко мењати емоције ако то није урађено на неки конвенционалан начин. И то је управо највећа опасност филма разбијене структуре, најтеже али и најинтересантније за рад.

Да ли таква врста игре постоји и у фотографијама које радите и с успехом излажете?

Да. Последња књига и изложба „Пентаптих” садржи серију од по пет фотографија које, формално али не и наративно, функционишу само када су заједно. Иначе, у фотографији волим неку малу оптичку илузију, неку малу превару.

Да ли је део вашег бића сада више у фотографијама, а мање у филму или се филм не оставља тако лако?

Да будем искрен, филм је мени мало досадан. И за гледање и за прављење. Фотографија више узбуђује зато што може да буде инстантна, снимиш је и она негде постоји, па је онда откријеш после пет година током прегледавања онога што си снимио. И зато што фотографија није оптерећена објашњавањем, нити причом, нити парама. Она може да буде ближа и некој поезији него што то може филм.

Поменули сте новац, да додамо и свеопшту комерцијализацију која је веома присутна и у кинематографски малим, нискобуџетским филмовима?

Ту су ствари чак и опасније, јер се све чешће догађа да се снимају филмови који припадају „фестивалском жанру”. Постоји вестерн, постоји мјузикл, а ево већ дуже постоји и фестивалски филм – „Санденс филм”, па „европски фестивалски филм”. Другим речима, то је опасно јер је мање поштено. Код холивудског филма бар знамо да је то калкулација и манипулација, а овде сви глумимо неку уметност, а често правимо филмове како би они ишли на неки фестивал. Фестивали често калкулишу и пожељним филмским темама, а мислим да је чак и увредљиво ако се филм прави само због пожељности теме. Ако филм не буди осећања, ако нема и неку формалну страну, чак и формалну иновацију онда је то репортажа. Велики фестивали су заправо највећи кривци, јер они намећу ритам и филмску моду. Они то можда чине из најбољих побуда како би се дискутовало на неку важну тему, али то није довољно.

Да ли би вас изненадило ако бих рекла да ипак највише волим ваш „Мајке”?

И мени је то најдражи филм. Некако, много је концептуалних одлука донето у његовом настанку, већ у самом почетку, али и касније током снимања. Једноставно, тако сам осећао, а нисам имао објашњење или оправдање зашто је то тако. Знао сам само да три приче о мајкама треба да буду заједно и да документарна прича треба да буде најдужа. То је било некако као да пишеш поезију или сликаш апстрактно сликарство. Имао сам ту срећу или безобразлук да то тако и доведем до краја и зато ме то радује. Тек касније сам открио много разлога зашто сам повезао те три приче у једну целину, а често и најбољи начин стварања. У филму је то најтеже јер га ти увек прво продаш па га тек онда снимиш. Чим га продајеш мораш да га објашњаваш купцу, а чим га објашњаваш ти уништиш веома много од спонтаности.

Дуго се као професор дружите са студентима, колико им скрећете пажњу на то да је филм пре свега визуелна уметност, а не машина за причање?

Једна од првих ствари које им кажем, а које сам и ја увек имао на уму, јесте то да бих желео да мој филм разуме и гледалац у Монголији, ако се деси да се он приказује без титлова. Тај гледалац тада неће можда разумети све детаље приче, али ће уз помоћ слике разумети њен оквир, радњу и развој и што је најважније – осетиће емоцију. И то функционише и таква се филмска лекција памти. Док сам снимао филм „Прашина” с Џозефом Фајнсом он је у једном тренутку рекао како је дијалог у филму „ослобођен од масноће” и заједно се с осталим колегама такмичио у додатном избацивању реплика, што је невиђено за глумце. Другим речима, филм има толико елемената који гледаоцима могу да пренесу и концепт и емоцију: ту му је ритам, композиција, музика и надасве фотографија и претерана вербализација му није потребна…

Сценарио за филм „Прашина” је дуго писан, а и иначе ми се чини да дуго пишете?

„Прашина” је посебан случај. Нисам ја то толико дуго писао колико ми је било потребно времена да склопим тај филм. Код мене ствари иду овако: најпре имам осећања, онда склопим причу коју срочим на неких четири-пет страна, па онда то причам пријатељима. И док је причам ја је рафинирам. То тако траје или „седи” у компјутеру, рецимо годину дана, можда и две. Крчка се. А онда када је спремно седнем и напишем сценарио веома брзо. Потребно ми је само две-три недеље да он буде комплетно готов. И онда су моји филмови које гледате у биоскопу буквално оно што је било написано у сценарију. Крчкање је дакле, најважније. И писање је за мене најлепши део филмског стваралаштва.

Али и најусамљенији део?

То је добро, ја сам у суштини стидљив и не смета ми када сам сам. Када треба да радим с великом екипом или треба да представљам, продајем свој филм, што све урадим јер ми је то домаћи задатак, то баш и не волим превише.

Завист и љубомора не питају за партијску припадност

Ваши последњи филмови су само амерички?

У Америку сам отишао с 19 година зато што нисам припадао кликама које су владале културом у тадашњој Македонији. И после толико година и после међународних успеха мојих македонских филмова, за које сам чак 80 одсто средстава донео из иностранства, ништа се није променило. Већ седам година сам на црној листи, сви моји ауторски пројекти су замрзнути у Македонији, па сам последња своја два филма снимио на другој страни света. Краткометражни „Тhe Еnd of time” на Куби и дугометражни играни „Bikini Moon” у Њујорку.

Сада се променила влада у Македонији, али однос културне елите према мени није, што ме не изненађује и не узнемирава, јер завист и љубомора не питају за партијску припадност и веома су јак извор енергије у оваквим устајалим и пакосним срединама.

Аутор: Дубравка Лакић

Политика 12.08.2017

[vsw id=“aDAJpsmjhrA“ source=“youtube“ width=“465″ height=“384″ autoplay=“no“]

Mančevski: Danas nema novog Bergmana

JEDAN od najznačajnijih reditelja i scenarista nekadašnje velike Jugoslavije Milčo Mančevski, koji više od dve decenije živi i radi u Njujorku, na ovogodišnji “festival festivala” stiže kao predsednik žirija Glavnog takmičarskog programa, a u selekciji “Fest predstavlja” premijerno ćemo videti njegov novi igrani film “Bikini Mun”.

– Cela moja generacija u onoj bivšoj domovini odrasla je na Festu. Ovaj festival bio je praznik za sve na ovom prostoru, i velika filmska akademija pre akademija na kojima smo studirali. Još se sećam emisije “Obraz uz obraz”, u kojoj Arsen Dedić peva Mileni Dravić: “Imam za tebe strašnu vest, hajdemo ti i ja na Fest”, a ona odgovora: “Ah, taj Fest, ah taj Fest, pašću, ah, u nesvest”. I to je zaista bilo divno vreme – kaže makedonski reditelj, koji je za debitanski film “Pre kiše” osvojio Zlatnog lava u Veneciji i bio nominovan za Oskar, i čija su kasnija ostvarenja osvajala prestižne nagrade međunarodne kritike,FIPRESCI, Independent spirit… Sa dramom “Majke” bio je pobednik takmičarskog programa 39. Festa “Evropa van Erope”.

* Šta je ono što danas najmarkantnije obeležava evropsku i američku kinematografiju?

– Ono što je možda najvidljivije je renesansa televizije, posebno scenarija za nove serije. “Striming” je takođe uzeo zamaha, mada se to još uvek ne odražava značajno na kvalitet filmova. U današnjoj kinematografiji, primera radi, ne vidim gigante poput Bergmana, koji iskreno istražuju filmsku formu, emociju i narativ, ali primećujem i jednu konzistentnost u kinematografijama Irana, Rumunije, Turske i Tajvana.

* Na Festu ćemo gledati vaš novi film “Bikini Mun”, prvi koji ste snimili u Americi. Znači li to da ste “odustali” od Balkana i naših teških balkanskih priča kojima ste se do sada bavili?

– Čitav svoj profesionalni vek proveo sam u Americi, a na Balkan dolazim kao “gastarbajter”. I da se malo našalim, ja sam “američki emigrant” na Balkanu. Filmsku školu sam tamo završio, tamo sam počeo da režiram i da pečem zanat, a tek posle toga sam došao u Makedoniju da snimam igrane filmove. Dovodio sam sa sobom i filmske ekipe, obezbeđivao finansijska sredstva, iako su priče, glumci, muzika, emocije bili naši. Mnogo putujem i često snimam u Njujorku, radio sam, recimo, na seriji The Wire, a na Kubi kratki eksperimentalni film “Kraj vremena”, koji je pobedio na četiri međunarodna festivala, uključujući i beogradski festival “Alternative”. U filmu “Bikini Mun” se fokusiram na ulice Njujorka, koje su mi veoma drage, i deo su mene.

* Poznati ste po angažovanim pričama, a “Bikini Mun” ispituje granice između fikcije i stvarnosti. Gde su te granice sada, zašto se stvarnost koju globalno živimo čini kao da je virtuelna i kao da je fikcija koju nam serviraju razni moćnici?

– “Bikini Mun” je priča o ženi koja je bila vojnik u Iraku a sada živi u Njujorku i traga za svojom ćerkom. U filmu se prepliću istina i iluzija, dokumentarno i izmišljeno, i tako dolazimo do tačke kada se pitamo kako današnje društvo, a posebno mediji, utiče na pojedinca, kako ga podjarmljuje. Ali i tehnološka i digitalna revolucija, koje poslednjih godina čine da ljudi širom planete ne žive u stvarnoj nego u virtuelnoj komunikaciji i da budu kontrolisani putem mobilnih telefona, interneta…

PORTRET UMETNIKA
U PROGRAMU “DokuFest” videćemo i dokumentarac “Portret umetnika” posvećen Milču Mančevskom, u režiji naše rediteljke Katarine Vražalić. Kroz njenu priču o procesu stvaranja filma, od ideje do realizacije, upoznajemo Mančevskog, autohtonog umetnika čiji su ostvarenja hrabar iskorak iz poznatih klišea, koji nas podseća na to da film može biti originalno umetničko delo.

* Gde je danas ta iskonska ljudska potreba za intimnošću, ličnom slobodom, zašto ljudi pristaju na nadzor?

 Zbog pogodnosti. Naviknemo se na to da nam je lako, a usput se lišimo onoga što nas vodi bliže nama samima i onima oko nas. Ljudi se na sve naviknu, pa tako i na odsustvo prave intimnosti. Samo je pitanje da li je kvalitet života bolji zbog pogodnosti ili se gubi nešto što čini čovekovu suštinu.

* Uprkos životu u Njujorku, čest ste gost i Festivala autorskog filma, i Beograda, gde dolazite i privatno. Koliko je ovaj prostor i dalje vaša domovina?

– Naravno da jeste – i Beograd, i Srbija, i čitava nekadašnja Jugoslavija, kao i Makedonija, deo su mene i mog bića, mog ličnog bogatstva i moje radosti. Poslednjih godina sam čak i “začestio”, pored starih stekao i nove prijatelje, pa se radujem svakom dolasku ovde. Ponekad je teško, sad dolazim samo na šest dana, pa se vraćam pravo u Kaliforniju, onda odmah idem u Oslo, a posle Festa, “Bikini Mun” će imati i bioskopsku premijeru po Srbiji.

Radmila Radosavljević 

Večernje Novosti

You must be logged in to post a comment Login