Јасеновац је балкански Аушвиц

Јасеновац је балкански Аушвиц

Сведоци смо покушаја ревидирања историје који се преноси с генерације на генерацију, индивидуалних инцидената неонацистичких група у разним земљама Европе и света. Али када се на јавним скуповима, омладинским концертима и на фудбалским утакмицама узвикује усташки поздрав „За дом спремни”, када се у Меморијалном комплексу „Јасеновац” поставља споменик с тим поздравом уз одобрење државних органа Хрватске, када се на нека од места у Влади Хрватске поставе министри-потомци који су симпатизери некадашњих усташа, а долазе углавном из Аргентине, онда је то забрињавајуће. Међународна заједница мора да реагује, каже у разговору за наш лист професор др Гидеон Грајф, водећи истраживач Института за Холокауст ,,Шем Олам” из Израела, институције коју је основао рабин др Абрахам Кригер.

Чињеница је и да архиви нису сасвим спремни да потпуно отворе фондове на ову тему. С друге стране, као да нико није ни дирнуо ту грађу од 1945, на њој има много прашине (Фото Ненад Неговановић)

Експерт за Аушвиц и зондеркомандосе, шеф Међународне експертске групе ГХ7-Стоп ревизионизму из Израела, професор Грајф наглашава да то више није локално, регионално питање које се тиче односа Срба и Хрвата, због чега подсећа да се главни правни саветник Светског јеврејског конгреса из Њујорка, Менахем Розенсафт огласио недавно у најутицајнијем америчком онлајн часопису ,,Таблет”.

У свом Апелу Розенсафт каже да у време када јеврејска, српска, ромска и друге мањинске заједнице и антифашисти у Хрватској бојкотују државну церемонију за Дан Холокауста и Дан пробоја из Јасеновца, онда они заслужују и поштовање и међународну подршку.

Ова подршка треба да дође не само од међународних јеврејских организација, већ и од институција из света које чувају сећање на Холокауст и друге геноциде. Ти мали и дуго очекивани корци су неопходни да би се спречило поновно стварање ксенофобичног, мржњом задојеног окружења које их је и изнедрило Холокауст и геноциде. Тиме се спречава и друга виктимизација жртава, то је у интересу заштите сећања на српске, јеврејске и ромске жртве Јасеновца и НДХ.

Професор Грајф је боравио у студијској посети региону, у оквиру припреме изложбе и међународне научне конференције о логору за истребљење Јасеновац, једном од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно осам логора за истребљење у Другом светском рату, које ће у децембру бити одржане у Јерусалиму. Разговарамо у Архиву Југославије, где је истраживао грађу о Јасеновцу.

Професоре Грајф, који су вас још мотиви водили у истраживању ове теме?

Срби и Јевреји су заједно страдали у Јасеновцу и другим усташким логорима у тзв. Независној држави Хрватској и крајње је време да осветлимо ову тему, уз наду да ће то бити прекретница у разумевању догађаја који су се одиграли између 1941. и 1945. године. У страдању Срба и Јевреја заиста има много сличности које све више откривам. Убијани су у истим логорима, у нацистичким и усташким фабрикама смрти, а данас су суочени са снажним настојањима да се број њихових жртава смањи, релативизује. Ја сам Јеврејин,  пореклом из Немачке. Мој народ има веома дугу историју страдања. Српске, јеврејске и друге заједнице и антифашистичке организације су и прошле и ове године бојкотовале у Хрватској државне церемоније Дана Холокауста и Дан пробоја из Јасеновца. У мени је тада укључен аларм. Сматрам да су експерти дужни да реагују снагом чињеница и међународних институција ради заштите универзалних вредности човечанства и Декларације о људским правима човека.

Да ли су ти гласови усамљени или…

Нисам усамљен у том ставу. Осим бројних српских научних истраживача поменућу и светски признате експерте попут др Ефраима Зурофа, директора Центра „Симон Визентал”, затим Менахема Розенсафта, главног правног саветника Светског јеврејског конгреса из Њујорка, колеге историчаре из САД Роберта Мекормика и Велике Британије Рорија Јеоманса са Шоа академије, колеге с Филозофског факултета из Загреба и многе друге из Италије, Пољске, Немачке, Швајцарске, Аустрије и других земаља. Ово радим а да ми нико не држи пиштољ поред главе, нити ми диктира шта треба да радим.

Експерт сте за Аушвиц…

Страдање југословенских Јевреја у НДХ, Јасеновцу и на територији бивше Југославије није довољно истражено, па ћу их након 42 године посвећене Аушвицу сада ставити у фокус својих истраживања. Сведоци смо покушаја ревидирања историје. За време истраживања, на пример у Архиву Министарства спољних послова, наишао сам на чињенице о пребацивању усташа у Јужну Америку, нарочито у Аргентину, после Другог светског рата и о захтевима Владе Југославије за њихову екстрадицију. Гајили су дух усташтва, а Хрватска државотворна странка била је активна 1951. под руководством Анте Павелића у Буенос Ајресу. Данас дух усташтва оживљавају њихови потомци у Хрватској што је тужно и опасно по младе генерације. И немачки нацисти су бежали у Јужну Америку, али оживљавање нацизма у Немачкој није успело.

Каква је ваша процена броја жртава у Јасеновцу?

Већ годинама се борим против покушаја смањивања броја јеврејских жртава убијених од стране нациста, а сада се борим против смањивања броја жртава Јасеновца. Питање је врло осетљиво, али ја прихватам претпоставку најбољег израелског историчара др Менахама Шелаха. Он је у свом капиталном делу о историји Холокауста у Југославији навео да је у НДХ убијено „на стотине и стотине хиљада Срба и на десетине хиљада Јевреја”. Његова књига је објављена у едицији ,,Историја Холокауста” коју је издао Институт „Јад Вашем”, а на тој едицији сарађују само професионални историчари. Још има простора за истраживање, али је јасно да постоји разумљива дискрапанца између до сада именованих жртава и процењеног броја жртава. Он се креће између 700.000 и 800.000. Нестајала су читава села и породице, црквене књиге су спаљиване, евиденције и картотеке Јасеновца су уништене, а ликвидације су вршене масовно, тако да је могуће направити само експертске процене.

Сада радите на књизи ,,Јасеновац – Аушвиц Балкана”?

Мислим да је моја дужност да истраживању ове фабрике смрти дам свој допринос расветљавању Јасеновца. Мислим да је радни наслов моје књиге заслужен јер је Јасеновац био пакао на земљи. Јасеновац се разликовао од преосталих седам нацистичких логора за истребљење из два разлога. Први је да су, према сведочењима малобројних преживелих, мучења била много монструознија и демонскија него у Аушвицу, а други је да је постојао без и најмањег учешћа нацистичких војника, био је комплетно под усташком управом. Будући да је тема дуго била запостављена имате утисак да радите из почетка, а има и препрека које треба пребродити. То је за мене изазов, зато и радим без оклевања. Сарађујем на књизи, између осталог, с деканом Архитектонског факултета АФ Владаном Ђокићем.

На које препреке мислите?

Као историчар највише волим усмену историју, усмена сведочанства. Објавио сам књигу „Плакали су без суза” на основу које је мој пријатељ Ласло Немеш направио филм „Шаулов син” који је у Холивуду награђен Оскаром. Развио сам и неку личну технику интервјуа, интервјуисао сам и последњих 31 зондеркомандоса. Код Јасеновца, већина преживелих логораша старијих генерација је помрла, могу да сведоче само некадашња деца-логораши. Чињеница је и да архиви нису сасвим спремни да потпуно отворе фондове на ову тему. С друге стране, као да нико није ни дирнуо ту грађу од 1945, на њој има много прашине.

Како то објашњавате?

После 1945. историчари су били суочени с бројним питањима: зашто то да радимо, зашто да отварамо болну прошлост, зар није боље да оставимо то поглавље историје за собом? Чини ми се да је то био случај и у бившој  Југославији, када је владао дух заједништва и опраштања. Прошлост се, међутим, врати. Зато је боље суочавање с истином о прошлости и свим њеним негативним странама. Мислим да би и жртве волеле да причамо о томе, да опишемо њихова страдања. Глас жртава више не може да се чује, али смо ми живи њихов ехо.

Шта је из вашег истраживачког угла посебно важно?

Није то смрт сама по себи, смрт је тренутак, секунд или две… За мене је важније да истражим систематичну примену садизма, дехуманизацију којом су се управљали нацисти и усташе, изазивајући људске патње и страдања. Зашто своје жртве нису одмах убили, зашто је било потребно да их изложе недељама и месецима патњи и тортури? Злочинци су у томе очигледно садистички уживали.

Свакако сте чули за ону спомен-таблу с натписом ,,За дом спремни!”, постављену у Јасеновцу?

Шта да кажем него да је то довољно да експлодирате од беса, као кад на путу до Аушвица видите кукасте крстове. Није то само друго убиство жртава, него и бацање проклетства на те жртве.

Чиме сте још руковођени у истраживањима?

Од првог дана своје каријере нисам имао намеру да се било коме свидим. Истина је увек била мој водич, она је на неки начин мој Бог. Неким читаоцима се можда неће свидети ово што ја говорим, али ја никада нећу мењати своје ставове због притиска или због нечије интервенције. Не желим да будем популаран, нисам политичар, све што изговарам то су чињенице, односно истина. Не дајем политичке изјаве – мада се ваше новине зову ,,Политика” – пошто себе сматрам једним часним историчарем. Нико ми не диктира оно што ћу рећи, такав се још није родио. Када би то био случај престао бих да се бавим историјом.

Велика подршка

Каква је подршка вашој иницијативи?

Морао сам да затражим од различитих институција дозволу за истраживање ради реализације иницијативе Института за Холокауст „Шем Олам”.

Да бих започео истраживања у региону, обавио сам консултације код амбасадора Дана Оријана, директора Департмана за Балкан у Министарству спољних послова Израела, затим био сам у контакту с врсним дипломатама у Мисији Израела при УН у Њујорку, срео сам се прошле године и с Кимберли Ман у Уједињеним нацијама, јер је она програмски директор за едукацију о Холокаусту, а ја се бавим истраживањем и едукацијом о Холокаусту 42 године. Посебно добру сарадњу имам са Савезом јеврејских општина Србије, председником Робертом Сабадошем, с Музејом историје Јевреја и колегама Шоа академије из Загреба, као и неким колегама филозофског факултета из Загреба и Србије.

За организовање истраживања у Србији имао сам контакте с амбасадором Милутином Станојевићем у Тел Авиву, а за реализацију истраживања Дипломатског архива Министарства спољних послова имао сам огромну помоћ амбасадорке др Љиљане Никшић, која је и сама научни истраживач културе сећања. Њена мотивација и енергија су ми добродошли. Срео сам се и с министром Ивицом Дачићем који је још прошле године, 7. октобра, с др Алоном Фишер Кам, амбасадором Израела у Београду, подржао моја истраживања, као и мој домаћин, министар просвете и науке Младен Шарчевић. Срео сам се и патријархом Иринејом, јер имам намеру да истражујем и Архив СПЦ. Поменућу и државног секретара у Министарству просвете и науке професора др Ану Ланговић Милићевић која је испратила мој студијски боравак.

У плану ми је да наставим темељно истраживање и у другим земљама региона, као и у светским архивама, с колегама из групе ГХ-7 Стоп ревизионизму. Припремам изложбе и конференције од којих ће прва наредна бити у Јерусалиму, а потом и у Њујорку.

Аутор: Слободан Кљакић

Политика

You must be logged in to post a comment Login