Na 74. dodeli nagrada Američke filmske akademije 2002. godine, Oskara za najbolji film na stranom jeziku dobila je satirična ratna drama “Ničija zemlja” debitanta Danisa Tanovića iz Bosne i Hercegovine. To je bilo veliko iznenađenje, ne samo zato što je „Ničija zemlja“ jedan osrednji antiratni film s elementima crnog humora, već i zato što je među nominovanim filmovima u istoj kategoriji te godine bila i francuska „Ameli“, u nas distribuirana kao „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, koja po opštem mišljenju predstavlja neuporedivo ostvarenje u odnosu na Tanovićev film. Popravljanje reputacije BiH, ratna tragedija ove zemlje, politička i nepolitička lobiranja navodili su se pojedinačno ili kumulativno kao razlozi zbog kojih je „Ničija zemlja“ odnela pobedu nad filmom kakav je „Ameli“.
Filmska kontroverza dobila je novu dimenziju pet godina kasnije kada je Savez logoraša Republike Srpske tražio od Američke filmske akademije da oduzme Oskara Danisu Tanoviću zbog navodne podvale u filmu “Ničija zemlja”. Prilikom snimanja i montaže dokumentarnog filma „Na Drini grobnica“, posvećenog srpskim žrtvama u ratu u BiH, otkriveno je da je Tanović Unproforove snimke posle masakra nad Srbima iz Goražda u filmu predstavio kao stradanje muslimana. To je među Srbima izazvalo ogorčenje i vodilo tumačenju da je Tanovićev film nastavak bošnjačke politike u kojoj se sve svodi na prikazivanje Srba kao jedinih negativaca.
Pre nekoliko dana kao grom je odjeknula vest da je Nobelovu nagradu za književnost za 2019. godinu dobio Peter Handke „za uticajan rad koji je lingvističkom genijalnošću istražio periferiju i specifičnost ljudskog iskustva“. Handke je, pored književne karijere, višestruko dokazani simpatizer Srbije, autor čuvenog eseja „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“ i neumorni kontrakritičar tendencioznih stavova o nepodeljenoj krivici Srbije za sukobe na tlu bivše Jugoslavije. To je bilo više nego dovoljno da „Majke Srebrenice“ javno zatraže od Komiteta za književnost Kraljevske švedske akademije nauka i Nobelove fondacije da oduzmu nagradu Handkeu jer „čovek koji je branio balkanske krvnike ne može dobiti tu nagradu“.
Šta nam govore ova dva slučaja moralne inkvizicije dvojice laureata važnih međunarodnih priznanja? Ljudi generalno imaju tendenciju da misle kako je zlo koje oni nanesu opravdano i razumljivo, a zlo koje pretrpe neizazvano i nepodnošljivo. Ovo moralno knjigovodstvo čini da dve strane u eskalirajućoj borbi različito računaju broj udaraca i nanesenu štetu drugačije odmeravaju. Jednostavna analogija načina na koji pogrešna predstava može dovesti do produbljivanja sukoba demonstrirana je kroz instruktivan eksperiment duhovito nazvan „dva oka za oko“.
Postupak eksperimenta je jednostavan. Učesnicima je rečeno da postave svoj prst ispod šipke koja može da ga prignječi precizno merljivom silom. Uputstvo je glasilo da posle tri sekunde drugi učesnik pritisne prst prvog učesnika istom jačinom koju je i sam prethodno osetio. Postupak se sukcesivno ponavlja i svaki od učesnika je naizmenično odgovarao na količinu sile koju je upravo primio od drugog sudionika. Posle osam ponavljanja, izmereno je da je drugi učesnik upotrebio osamnaest puta veću silu u odnosu na prvu rundu u kojoj je merenje započeto.
Razlog za ovu eskalirajuću spiralu je u tome što ljudi potcenjuju koliko sile oni primenjuju u odnosu na silu koju osećaju, tako da su učesnici sa svakom promenom povećavali pritisak za oko 40%. Isto važi i za sporove u stvarnom svetu kakav je bio i građanski rat u BiH. Neodmerene izjave i reakcije ne proističu iz iluzije žrtve, jer su žrtve na svim stranama nesporne, nego iz iluzije moralnog osećaja.
Kada je pre dve godine nemačka nobelovka Herta Miler kao gost 62. Beogradskog sajma knjiga na tribini u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu izjavila da je Srbija sama sebi nanela zlo i da njeni građani moraju da žive sa istinom da su sami sebi naneli patnju, njena konstantacija nije se dopala velikom delu srpske javnosti. U prve redove najžešćih kritičara stavova Herte Miler probio se Emir Kusturica koji je svoju žustru repliku Milerovoj „Jedan dan u životu Herte Miler“ na portalu Iskra zaključio sledećim rečima: „Jer, da nije tako i da ima pravde, Nobelova nagrada bi umjesto Herti Miler 2009. godine bila uručena najvećem živom austrijskom piscu Peteru Handkeu!“.
Samo dve godine posle skandalizovanja srpske javnosti izjavama Herte Miler o samoskrivljenoj srpskoj nesreći u sred Beograda, Handke je postao književni nobelovac. Za Kusturicu i javnost u Srbiji takav ishod je velika stvar za književnost i pravedan izbor. Za „Majke Srebrenice“ nagrađivanje Handkea je apsolutno neprihvatljivo i uvredljivo. Za bošnjačke, hrvatske i albanske političke elite je „razlog za zabrinutost“. Američki PEN izrazio je žaljenje zbog dodele Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu i ocenio da književna zajednica zaslužuje bolje od tog izbora. Primenom i variranjem Saidove “orijentalističke paradigme” na Balkan i reprodukcijom ‘orijentalizma’ u ‘balkanizam’, Handkea i njegove političke stavove među nekim autorima diskvalifikuje čak i Handkeovo austrijsko poreklo. U osnovi te zamisli, prema kojoj je austrijanstvo zatrovano Balkanom, leži zapažanje da nacizam ima i balkanske korene. U poznatoj knjizi „Balkanski duhovi“ pisac Robert Kaplan smatra da je Hitlerovo austrijsko poreklo u izvesnom smislu odgovorno za njegovu čudovišnu filozofiju. „Po bečkim ćumezima“, piše Kaplan, „rasadniku etničke mržnje bliske južnoslovenskom svetu, Hitler je naučio da tako zarazno mrzi“. Izbor reči – ‘rasadnik’, ‘zarazno’ – podrazumljivo određuje ‘balkanstvo’ kao zaraznu bolest čija je najozloglašenija, srpska metastaza zahvatila i Handkea i zbog koje je on moralno nedostojan Nobelove nagrade.
Takvim maksimalističkim ocenama svi zajedno upadamo u evolucionu klopku grupnog razmišljanja i pojedinačnog neznanja. Većina naših gledišta oblikovana je grupnim razmišljanjem, a ne pojedinačnom racionalnošću, i tih gledišta se držimo iz odanosti društvenoj grupi kojoj pripadamo. Moć grupnog razmišljanja toliko je sveprožimajuća da će joj se i izuzetni pojedinci teško otrgnuti čak i kada izgleda da su joj gledišta prilično proizvoljna. Za razliku od Kusturice, meni, recimo, ni najmanje nije jasno zašto je bilo pravedno da Nobelova nagrada za književnost 2009. godine, umesto Herti Miler, pripadne baš Peteru Handkeu, a ne, na primer, Mariju Vargasu Ljosi ili Mo Jenu koji će postati laureati kasnije, ili Harukiju Murakamiju, Margaret Etvud ili Laslu Krasnahorkaju koji, za sada, ostaju večiti kandidati za Nobela. Čisto sumnjam da je Kusturičina nominacija Handkea za, do skora, najuskraćenijeg pisca pred Nobelovim žirijem rukovođena njegovim uporednim čitalačkim iskustvima i književnoteorijskim znanjima.
Ljudi su retko svesni svog neznanja, zato što se zaključavaju u eho-komore s istomišljenicima i stalnim dotokom vesti koje se samopotvrđuju, tako da se njihova verovanja neprekidno potkrepljuju, a retko kada bivaju osporena. To podjednako važi za „Majke Srebrenice“, Emira Kusturicu, Hertu Miler ili PEN klub iz Bostona, jer na moć grupnog razmišljanja često nisu imuni ni naučnici, pisci ili predsednici država. Većina nepravdi u savremenom svetu proističe iz kolektivnih pristrasnosti velikih razmera, a ne iz predrasuda pojedinca. Svi smo mi saučesnici u barem nekoj predrasudi i nemamo dovoljno ni vremena, ni kapaciteta da ih sve otkrijemo jer svet postaje sve složeniji i zamršeniji.
Herta Miler je definitivno slabo obaveštena književnica o složenosti ratova za jugoslovensko nasleđe i njihovim višestrukim uzrocima. Ali čak i ako lično pripadamo nekoj obespravljenoj grupi, te smo iz prve ruke stekli duboko razumevanje za njihove poglede, to ne znači da razumemo poglede i drugih, posebno konkurentskih grupa. Samo po sebi to i ne mora da bude tako loše. Ono što je čoveku dalo prednost nad svim drugim vrstama, prema rečima Juvala Noa Hararija, nije bila naša pojedinačna racionalnost, nego naša neuporediva sposobnost da razmišljamo zajednički u velikim grupama i da se u složenim društvima ne nađemo zarobljeni u nemogućem naporu da sve shvatimo sami. To ima svoje dobre, ali i loše strane koje posebno dolaze do izražaja u savremenom svetu. Kao i mnoge druge ljudske osobine koje su s evolucijske tačke gledišta imale savršeno smisla u dalekoj prošlosti, nisu potpuno odgovarajuće za kompleksnost i dinamičnost današnjeg sveta. Svet postaje sve složeniji i veći, a ljudi ne shvataju do koje mere ne znaju šta se događa ili se događalo i heurističke prečice kojima nastoje da prevaziđu svoja ograničenja vrlo često ih odvedu u intelektualno slepilo.
Jedna druga nobelovka, Doris Lesing, zapisala je u „Zlatnoj beležnici“ da su pisci savest čovečanstva. To je kulturološki razlog koji je aktivirao i egzaltaciju i histeriju oko Handkea. Jedni u njemu vide savest zapada, a drugi, po principu halo efekta, prvenstveno pristrasnog srpskog propagandistu. Ono što je sigurno je da je Handke uložio mnogo više truda da razume problematiku jugoslovenskih ratova od velike većine njegovih kritičara. Ne tvrdim da je razumeo sve ili da je njegovo razumevanje sasvim odgovarajuća interpretacija krvave postjugoslovenske stvarnosti. Tvrdim samo da oni koji ne ulože trud da saznaju mogu mirno da ostanu u blaženom neznanju, a oni koji ulože trud brzo ustanove da je vrlo teško otkriti punu istinu ili da istina nije binarna dihotomija. To bi trebalo da bude osnovna odlika intelektualca u suočavanju sa stvarnošću. Zato je Handke ne samo junak našeg prostora nego i junak našeg vremena, što je mnogo važnije.
LITERATURA:
Juval Noa Harari, 21 lekcija za 21. vek, Beograd, Laguna, 2019.
Vesna Goldsvorti, Izmišljanje Ruritanije, Imperijalizam mašte, Beograd, Geopoetika, 2000.
Peter Handke, Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju, Podgorica, Oktoih, 1996.