Enciklopedija mrtvih – poetička mapa; Danilo Kiš

Hteo sam da tu knjigu priča gradim kao celinu, da ne kažem kao roman u kojem bi pripovetke bile poglavlja. Raspored tih priča-poglavlja, koje se mogu čitati svaka zasebno, tako je zamišljen da svaka priča, promenom ritma, ima jednako odjeka u onima koje za njom slede i u onima koje joj prethode. No najvažnija je promena stava u muzičkom smislu reči; to je smenjivanje stavova.   (1985)

Pred tragedijom istorije utočište se nalazi u ironiji i humoru. Zahvaljujući tome pisac ostaje u literaturi koja je oblast duha.  (1985)

 Ta enciklopedija koja je opisana u pripoveci jednako je, kao što vi kažete, opsesija Knjige, kao i posledica jednog čisto tehničkog problema: kako u biografiju jednog običnog čoveka, ličnosti, uvesti književne, kulturne, pa i filozofske reference? Drugim rečima, kako podići na najviši nivo ono što se zove narativni horizont jednog književnog lika koji ima skroman kulturni horizont. Kako pripisati jednom zamišljenom biću deo sopstvenog kulturnog nasleđa. Najjednostavniji način jeste pretvoriti ga u enciklopedijski lik, ili tačnije, u enciklopedijski članak, što je samo po sebi kulturni čin.

Pored toga, taj postupak omogućio mi je da sažmem sadržaj celog jednog života u niz činjenica i slika, figura jednog određenog perioda Jugoslavije iz godina 1910–1970. Na taj je način materijal celog jednog klasičnog romana, žanra „životopis“, postao relativno kratka pripovetka, koja je, nadam se, zahvaljujući tome dobila na gustini. To nije samo književna igra i posledica moje lenjosti, već moje duboko ubeđenje da takva skraćena ili sažeta forma, forma pod najvećim mogućnim intelektualnim pritiskom, rađa sadržinu punu novih značenja i gotovo filozofske napetosti.  (1985)

Enciklopedija mrtvih bez sumnje je izašla iz polica biblioteke koju čuva znameniti Argentinac, jer kako on sam kaže, u njegovoj biblioteci se nalaze sve knjige sveta. Ali „u toj biblioteci ne postoje dve istovetne knjige“.

I u tom golemom obilju knjiga, u tom sećanju sveta, izabrao sam knjigu slika koju sam, budući da se ona ne može reprodukovati, opisao i komentarisao. Može biti da Bibliotekar nije uvrstio u svoju veliku biblioteku ovu knjigu slika koja mu se učinila beznačajnom i detinjastom zato što je više voleo filozofske knjige i enciklopedije u kojima se nalaze samo ljudi znameniti po svom duhu ili zločinima. (1985)

Enciklopedija mrtvih nadovezuje (se) na Mansardu.  (1986)

Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu „enciklopediju mrtvih“ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio… (1988)

Enciklopedija

Svaka svest teži ka idealnoj formuli. Ajnštajnova formula je takođe samo krajnji proizvod svih njegovih spekulacija. I bez obzira na to što su u pitanju dve različite oblasti, mislim da i pisac teži upravo tome da sažme na najmanjem mogućnom prostoru što veće iskustvo. I šta je drugo, na primer, stih… do pokušaj, stalno ponavljan pokušaj, da se u jednoj rečenici sažme, kao u kakvoj idealnoj formuli, bitnost nekog saznanja, ili osećanja? Japanski haiku je takođe samo pokušaj traženja idealne formule: da se jedno lirsko iskustvo iskaže idealno, i na najmanjem prostoru. Adekvatna pesnička formula evropske literature bio bi, glomazniji, barokniji, sonet.

Što se tiče same pripovetke „Enciklopedija mrtvih“ i njenog opisa kao stecišta svih ljudskih zbivanja, to je samo metafora moje sopstvene poetike u njenom idealnom, nikad dostignutom vidu.

Dajući opis te enciklopedije, ja istovremeno, dakle, govorim o jednom idealnom projektu sažimanja, a kao krajnji proizvod imamo samu tu priču – „Enciklopedija mrtvih“ – koja nije ništa drugo do jedan sažet roman, roman sveden na nekih četrdeset stranica. Uzgred budi rečeno, od tog bi „materijala“ neki drugi pisac, manje lenj i sa nekom drugom poetikom, bez sumnje napravio romančinu, nešto poput onoga što je klasični psihološki roman devetnaestog veka nazivao – i tu ne mislim samo na Mopasana – Une vie, „Jedan život“. Eto, to sam hteo: da građu čitavog jednog romana sažmem na prostoru jedne priče.

Mislim da bi u jednoj idealnoj, u jednoj nedostižnoj platonovskoj formi, roman morao izgledati približno tako – kao kakva enciklopedijska jedinica. Ili, tačnije, niz enciklopedijskih jedinica, proširenih i razgranatih u svim pravcima i, istovremeno, sažetih. To i takvo viđenje romana posledica je mojih dugogodišnjih i nikad prekinutih sanjarenja nad enciklopedijama, koje su za mene idealan trezor romaneskne građe… Držeći se starinske formule romana, netačne naravno, da je roman „život jednog čoveka od rođenja do smrti“, najsažetiji roman bio bi, dakle, epitaf, nadgrobni natpis: ime, prezime, godine rođenja i smrti.

A ta težnja za sažimanjem vidljiva je mislim i u ostalim mojim knjigama. Odatle njihova kratkoća, fragmentarnost, menjanje registra itd. (1984)

Vi znate da ja ne izbegavam da o svojim knjigama govorim i teorijski, ali, kad je reč o ovoj poslednjoj, hteo sam da to preskočim, pa sam samo dopisao jedan post scriptum, u kojem sam ponešto o toj knjizi rekao. Međutim, hteo bih da kažem da moto te knjige jasno definiše – bar mi se tako čini – njen duh. On glasi: „Ma rage d’aimer donne sur la mort comme une fenêtre sur la cour“, što bi se moglo prevesti kao: „Mahnitost mog voljenja gleda na smrt kao prozor na dvorište.“ To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije. Određene veze sa Grobnicom postoje, ali moj osnovni cilj je da svakom novom knjigom nađem manje-više nov rukopis, novu ne samo tematsku celinu, nego i, ako hoćete, nov tehnički pristup stvarnosti. Mislim da spadam među one pisce koji moraju biti opsesirani temom, to jest pišem samo onda kad me neka životna prilika ili neka književna činjenica opsedne do te mere da osetim potrebu da o tome napravim knjigu ili barem više tekstova koji bi eventualno mogli sačinjavati knjigu. Dakle, to je osnovni podstrek. Drugi je – kako ne praviti autopastiš, kako ne ponavljati sopstveni rukopis, recimo Grobnica… ili ako hoćete, jedne knjige koja, govoreći sa izdavačkog aspekta, ima uspeha. To je valjda i objašnjenje, pored lenjosti, zašto pišem tako retko ili bar zašto tako retko objavljujem.  (1985)

Činjenica je, zapravo, da ova, kao i sve moje knjige, teže da na neki način budu enciklopedija, ne u smislu saznanja, nego pre – tehničkog prosedea. Ideal kojem teže je da se u njima, kao u muzici, smenjuju stavovi. Ja u knjigama drugih pisaca, mnogim knjigama drugih pisaca, često osetim kako je jedan stav završen i da bi sad trebalo, što je u muzici, kako da kažem, pravilo, promeniti stav, zauzeti neki drugi odnos prema materiji. To je takođe moja opsesivna tema, dakle, ne enciklopedija u smislu saznanja – jer u beletristici osnovni cilj nije saznajni momenat, mada nije ni zanemarljiv – nego enciklopedijski oblik u gotovo metaforičkom značenju, koji svu tu prozu sveta, tu mnogostrukost sveta može ponajbolje da pokaže, da prikaže, da odslika. (1985)

Najpre zato što iz te Enciklopedije opisane u naslovnoj priči izlaze zapravo svi likovi. A zatim što sam rečju Enciklopedija želeo da označim lažno eruditni prosede cele knjige, zamišljene poput enciklopedije u kojoj se nižu različite jedinice koje se odnose na razne ličnosti, mesta i epohe. Pridevski dodatak „mrtvih“ pretvara tu enciklopediju u tematsko delo. A ko kaže smrt, kaže ljubav.  (1985)

Zamišljam idealnu (i nikad dosegnutu) knjigu kao knjigu koja ima gustinu i preciznost koje, u enciklopediji, pruža beleška o cveću ili nekoj ličnosti. Najkraći i najzgusnutiji roman o jednoj ljudskoj egzistenciji jeste ime, datum rođenja i smrti, zapisani na grobu. Taj je epitaf dokument. Između dva datuma praznina, polje piščevog istraživanja.  (1985)

Pre svega zato što niz tih pripovedaka, smeštenih u vrlo različito vreme, sasvim nalikuje tehnici enciklopedije. Zatim, zato što je pripovetka koja je dala ime knjizi baš povest jedne enciklopedije koja sadrži imena svih mrtvih, osim onih koja se već nalaze u drugim enciklopedijama. Dakle nema ni Ramzesa ni Ramsdena.  (1986)

Pod perom pisca manje lenjog od mene, klasičnog pisca, to bi verovatno bio veliki biografski roman, „životopis“… Izbor enciklopedijske formule dozvolio mi je da do krajnosti sažmem, sve čuvajući najveći mogućni broj detalja, što, po Nabokovu, predstavlja suštinu književnosti. A to je u isto vreme ilustracija moje ars poetica. Što se fantastičnih elemenata tiče, oni su mnogo manje fantastični no što sam mislio. Nekoliko meseci posle objavljivanja moje pripovetke, otkrio sam u jednom članku postojanje jedne takve namere – popisati ljudski rod – čije ostvarenje vode Mormoni iz Salt Lejk Sitija… Pisac ne može umaći realnosti.  (1986)

U toj noveli, između ostalog, govorim i o totalitarizmu. Zamislio sam život jednog običnog čoveka, jednog običnog jugoslovenskog čoveka. S druge strane, njegov se život nalazi u jednoj enciklopediji koju sam izmislio, koja postoji, jer bi jedna takva enciklopedija mogla da postoji, i u njoj se beleže životi i događaji koji se tiču svih umrlih ljudi, osim onih koji su zabeleženi u nekim drugim enciklopedijama. To je neka vrsta ljudske ili božanske pravde po kojoj svaki čovek nalazi svoje mesto u večnosti. Naravno, to je, ponavljam, jedna izmišljena enciklopedija. (…) Ono što sam ja želeo to je da u jednoj takvoj enciklopediji bude prisutan svaki čovek, jer svaki čovek zaslužuje bar toliko mesta u večnosti koliko zauzima jedna biografska beleška u nekoj enciklopediji.  (1986)

Dokument

„Svi tekstovi se temelje na postojećim izvorima“, kažeš, a ja mislim da su upravo one priče koje najviše nalikuju na dokumentarne, da upravo one imaju u sebi najviše izmišljenog. Jer je i tu, bez obzira na moj komentar u Post scriptumu, udeo fantazije prevashodan. Navesti čitaoca da poveruje u istinitost tvoje priče, da poveruje da se najveći deo onoga što čita zaista i dogodio, to i jeste, ponavljam, osnovni cilj svake literarne tvorevine. A za postizanje tog efekta svi su načini dobri ako su efikasni. Dokumentarni postupak služi, dakle, u prvom redu da uveri čitaoca ne samo u autentičnost priče nego i u autentičnost „dokumenata“ koje si mu prezentirao. A razabrati šta je tu krivo a šta je pravo, šta je pravi a šta lažni dokument – to jest napravljen po uzoru na pravi – sve je to irelevantno; bitno je da se postigne uverljivost, iluzija istinitosti. Dati čitaocu u ruke sve ključeve, značilo bi u prvom redu razrušiti iluziju koju si sam stvorio. Ili, kako kaže Borhes, nije uputno davati čitaocu odveć referenci koje bi ga odvele u minuciozno istraživanje detalja, jer se time slabi umetnički doživljaj. Cela je stvar, dakle, u tome… Što se tiče izvora, bila bi dužnost kritike, u prvom redu univerzitetske, da se time bavi, jer to može da dâ izuzetno zanimljive rezultate.  (1984)

U Enciklopediji mrtvih čak su i elementi fantastike dati postupkom koji bi se mogao nazvati, uslovno, dokumentarnim. U priči „Ogledalo nepoznatog“ fantastični siže je opravdan dokumentom: događaj o kojem je reč objavljen je navodno u jednim mađarskim novinama s kraja veka. To pozivanje na novine služi osnovnoj književnoj svrsi da uveri čitaoca u činjeničnost onog što čita, da ga stalno podstiče u uverenju da se to što čita zaista dogodilo. Jer, nema sumnje, moderni je čitalac skloniji da poveruje dokumentu, pravom ili lažnom, nego piscu na reč. (…) Nekoliko je kritičara naslovnu priču otpisalo kao borhesovsku, pozivajući se na „Vavilonsku biblioteku“. Potaknut time, ponovo sam pročitao tu Borhesovu priču. Ja nalazim da je „Vavilonska biblioteka“ sasvim različita, jer je čista apstrakcija, što sa pričom „Enciklopedija mrtvih“ nije slučaj. Pre bih rekao da „Enciklopedija mrtvih“ ima srodnosti sa Borhesovom pričom „Funes ili pamćenje“. Moglo bi se reći da je u „Enciklopediji mrtvih“ funesovska matematička formula izvedena do kraja: prevedena u slike. No pre svega morate imati na umu činjenicu da je priča „Enciklopedija mrtvih“ jedan sažet roman, ne samo po starinskim definicijama romana kao opisa čovečijeg života od rođenja do smrti.  (1989)

Postupak

Enciklopedija mrtvih (…) mi je, opet, pomogla da se odmaknem od Grobnice. Ona se, po mom mišljenju, malo više bavila homo politicusom. Ono što me zanima prilikom rada na knjizi jeste da prevaziđem prethodnu, čime se mogu objasniti dugi razmaci između mojih knjiga. Više se plašim samoponavljanja nego bilo koje druge klopke u književnosti. Ne volim da čitam pisce koji rade jedno te isto u svim svojim knjigama. Ja za to nisam sposoban jer kada jednom usavršim neku tehniku, ona prestaje da me zanima. Posle Grobnicemogao sam da napišem još pet knjiga u potpuno istom maniru. (Hvala Bogu, nijedan od mojih izdavača nije me na to terao!) Kada počnem da razmišljam o novom projektu, najviše me uzbuđuje tehnika koju ću upotrebiti. Osećam potrebu za promenom tema, a sa njima menjam stilove koliko god je to mogućno. Naravno, postoji zajednički senzibilitet u svim mojim knjigama.  (1984)

U Enciklopediji mrtvih mislim da je promena registra takođe vidljiva. Kad čovek isprobava jednu temu, hoću da kažem na hartiji, pišući, ostaje mu da otkrije jedan od mogućnih prosedea, najpogodniji za određenu temu. A koji za neku drugu temu, drugu priču, nije pogodan. To je, to permanentno preispitivanje forme, tipična osobina moderne, da ne kažem „dekadentne“ literature. Pisci devetnaestog veka, otkrivši jednom svoj osnovni stilski postupak, ostajali su pri njemu, dosledno. A s Floberom je došlo do poremećaja vrednosti; Flober je prvi posumnjao u taj idealni projekt, i počeo je da traži nova stilska rešenja; nastupilo je „vreme sumnje“. Sumnje koja dovodi do traganja. Krajnji proizvod te sumnje je, naravno, Džojs. Njegova razvojna linija od Dablinaca, preko Uliksa doFinnegans Wake je samo bolna ilustracija tog traganja za apsolutnom Formom. To je, mislim, jasno. A to neprestanopreispitivanje ne samo forme nego i celokupne literature pri pisanju svakog novog dela, svakog romana, svake priče, jeste, rekoh, osobenom crtom moderne literature. To traganje za formom, to je njen distinktivni znak.   (1984)

Što se tiče pojavljivanja žene-pripovedača u dvema pričama Enciklopedije mrtvih, to je takođe posledica traganja za promenom, traženje novog ne samo psihološkog nego i glasovnog registra.  (1984)

Ljubav

Što se tiče odsustva ljubavi u mojim knjigama, tačno je to, izuzev možda Enciklopedije mrtvih, jer je to knjiga o ljubavi i smrti, to je jedan potpuno metafizički koncept. Pokušao sam koliko god sam mogao da izostavim politička pitanja, ali ipak je i ono političko prisutno.  (1986)

Smrt

A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu Erosa i Tanatosa. Ta opsesija je pre svega prisutna u mojoj poslednjoj knjizi Enciklopedija mrtvih.

(1987)

U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. Priča se završava ovako: u fiktivnoj enciklopediji koju lista i koja do u najmanje detalje opisuje život njenog oca, na poslednjoj stranici članka spominje se cvetni motiv koji je njen otac slikao u poslednjoj fazi svog života.

„Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ. M. počeo da slika u času kad se u njemu pojavio simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi moga oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama.“

Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sâm sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.  (1987)

Teško mi je da se izjasnim. Da, smrt je jedna od mojih tema koje se vraćaju. S druge strane, smrt zauzima središnje mesto u svakom filozofskom istraživanju, u svakom religioznom pitanju, iako filozofija i religija ove naše dekadentne epohe ne razvijaju refleksiju o smrti i još manje daju rešenje. Uostalom, literatura to čini oduvek, jer suština čoveka, crta koja ga odvaja od životinje, jeste svest o sopstvenoj smrti. Dakle, literatura apsolutno ne može da izbegne smrt.  (1988)

Danilo Kiš

Arhipelag