Japanska kultura se, kako meÄ‘u samim Japancima, tako i meÄ‘u stranim posetiocima i posmatraÄima, skoro uvek smatrala jedinstvenom. Ova jedinstvenost se ponekad pripisuje geografskom položaju Japana kao ostrvske zemlje, koja je od azijskog kontinenta odvojena neobiÄno opasnim vodama. Sakoku kurs, ili nacionalna izolacija, politika koju su usvojili Å oguni u periodu od 1639. do 1854. godine, takoÄ‘e je, u celini gledano, doprinela japanskoj kulturnoj izolaciji; to takoÄ‘e objaÅ¡njava naroÄit stav Japana prema strancima.
Može se reći da je, bilo da govorimo o samoj zemlji ili o odnosima sa strancima, jedan od najsnažnijih tragova na japansku kulturu i mentalitet, koji se osećaju sve do današnjih dana, ostavila izuzetno duga vojna vladavina. Utemeljenje samuraja kao vladajuće klase izvršilo je dubok uticaj na kulturu i psihologiju japanskog naroda. Taj uticaj se ogledao u snažnim društvenim promenama nastalim upravo usled delovanja vojne vlade kao više sile koja je, vršeći neprekidnu indoktrinaciju društva, nametala svoju ideologiju kako bi ozakonila svoju vladavinu.
Samurajska klasa ponikla je kao naroÄiti izdanak aristokratije. UopÅ¡teno govoreći, poligamna viÅ¡a klasa obiÄno raÄ‘a mnogo viÅ¡e dece nego Å¡to je taj isti sloj druÅ¡tva kadar da apsorbuje. Å ta viÅ¡e, pravilo prvorodstva znaÄilo je da samo jedan sin može naslediti sve privilegije svoga oca.
Ovi Äinioci su izvrÅ¡ili prirodan pritisak u pravcu diferencijacije zanimanja potomaka viÅ¡e klase.
U Japanu, kao u Evropi i drugim zemljama, sinovi aristokrata koji nisu mogli da naslede oÄevinu, obiÄno su postajali ratnici ili monasi. U Japanu, oba ova zvanja su isprva zamiÅ¡ljena u cilju zaÅ¡tite države; drevni ratnici su najpre nazivani samuraji ili „pratioci“, budući da su bili naoružani Äuvari aristokrata. Kada su samuraji, kao nezavisna klasa, najzad preuzeli od aristokratije dizgine vladanja, jedan od naÄina na koji su potvrÄ‘ivali svoj status i dostojanstvo bio je da odustanu od naziva samuraj „pratilac“ i daju sebi naziv buÅ¡i „ratnici“ ili „vitezovi“.
Utemeljenje i snaženje ratniÄke klase u Japanu i njen postepeni uspon nagoveÅ¡ten je već za vreme ekspanzionistiÄkih ratova protiv naroda Ainu koji su naseljavali HonÅ¡u, glavno ostrvo japanske države, pre nego Å¡to su se danaÅ¡nji Japanci naselili na njemu. Raniji žitelji KjuÅ¡ua, južnog japanskog ostrva, koje se izgleda naÅ¡lo baÅ¡ na putu japansko-korejanskog zauzimanja ostrvlja, bili su desetkovani i rano asimilovani od strane Japanaca. Ali, narod sa glavnog ostrva, Ainu, lovci na medvede, dugo i srÄano su odolevali japanskoj ekspanziji. I tako je od japanskih ratniÄkih klanova koji su napadali narod Ainu i uspeli da prodru i nasele istoÄne granice nastala jedna nova rasa nadasve okrutnih i otpornih ljudi.
Napokon je narod Ainu potisnut na Hokaido, najsevernije od glavnih ostrva danaÅ¡njeg Japana, prepuÅ¡tajući prevlast japanskim ratniÄkim klanovima u istoÄnom Japanu. MeÄ‘utim, oni su i dalje vrÅ¡ili vlast u ime centralne vlade, kao Å¡to su to Äinili i ratnici u drugim delovima Japana koji su upravljali udaljenim posedima gradske aristokratije koja je doživljavala svoj procvat. Kada je narod Ainu nestao sa glavnog ostrva i kada je stepen nacionalne bezbednosti u dobroj meri bio ostvaren, okupatorska ratniÄka klasa i aristokratija su se, svako u svom pravcu, sve viÅ¡e razvijali, pri Äemu je aristokratija bila usmerena na kulturni razvoj, dok su ratnici mogli da se posvete vojnim i administrativnim poslovima.
Vremenom je raskalaÅ¡nost u redovima aristokratije, dobro oslikana u Å¡aljivim priÄicama iz tog vremena, dovela u izvesnom stepenu do njenog slabljenja. Istovremeno, silina odgovornosti koja je ležala na ratnicima dala im je za pravo da zatraže veći udeo u poreskim prihodima od poseda kojima su upravljali u ime gradske aristokratije. Ovakve okolnosti napokon su dovele do cepanja aristokratskih poseda Äiji su delovi dodeljivani ratniÄkim klanovima, kao vid najneposrednijeg uÄešća u zajedniÄkom ubiranju poreskih prihoda. Napokon su posedniÅ¡tvo zemlje i vlast koju su držali ratnici u provincijama uÄinili mogućim uspostavljanje nacionalne vojne vlade, koja je, doduÅ¡e, delovala paralelno sa civilnom vladom, ali je sada bila moćnija i dominantnija od potonje, budući da je zadržala i upravu nad carskim i aristokratskim posedima.
Prva vojna vlada Japana, Bakufu, ili Å atorska vlada, bila je uspostavljena 1186. u Kamakuri, planinskoj tvrÄ‘avi nedaleko od danaÅ¡njeg Tokija, u istoÄnom Japanu. Ovo je bila prva od tri Å atorske vlade koje su vladale Japanom od tog doba pa sve do 1868., u razdoblju od skoro sedam stotina godina.
Postojanost režima Kamakure bila je odsudno poljuljana mongolskim upadima 1274. i 1281. godine. Mada su dostojan otpor i srÄanost samuraja zaustavili najezdu Mongola, cena ovih ratova bila je slabljenje japanske vojne vlade. U feudalnom sistemu kakav je vladao Japanom nagrade za vojnu službu dodeljivane su u vidu zemaljskih poseda od delova zauzetih teritorija. Meñutim, prilikom odbrane od tuñinskih upada nije dolazilo do zauzimanja novih teritorija, te prema tome nije bilo ni ratnog plena, tako da u ovakvim borbama ratnici nisu mogli biti plaćeni za svoju službu. Rastuće nezadovoljstvo meñu viteÅ¡kim klanovima koji su odbranili Japan od mongolskih zavojevaÄa presudno je uticalo na destabilizaciju režima Å atorske vlade Kamakure, koja je napokon pala 1333. godine.
Nakon razdoblja graÄ‘anskog rata, nova vojna vlada bila je uspostavljena 1336. godine pod voÄ‘stvom AÅ¡ikage TakauÄ‘ija. Nova Å atorska vlada bila je uspostavljena u oblasti MuromaÄi, u Kjotou, drevnoj carskoj prestonici i bila je viÅ¡e naklonjena kulturi i politici stare aristokratije. Tokom pedesetogodiÅ¡nje vladavine novog vojnog režima carska kuća bila je podeljena u rivalske tabore, a ovako stvorena napetost i politiÄka nestabilnost rasli su zbog nesposobnosti AÅ¡ikage da posreduje u uspostavljanju savezniÄkih odnosa izmeñu ratniÄkih klanova. Stoleće japanske istorije koje je usledilo nakon ovog graÄ‘anskog rata nazvano je Doba zaraćenih država i bilo je manje ili viÅ¡e odlikovano stalnim borbama za prevlast meÄ‘u zaraćenim stranama.
Poslednji šogun Ašikage je svrgnut sa vlasti 1574. godine, a zbacio ga je Oda Nobunaga, prvi u nizu od tri vojskovođe koje su napokon ujedinili Japan pod vojnom vladom. Nakon Ode, sledio je Tojotomi Hidejoši, a nakon njega Tokugava Iejasu, koji je uspostavio treću Šatorsku vladu 1603. godine. Uspostavljen u novom gradu Edo, koji je današnji Tokijo, nedaleko od stare vojne prestonice Kamakure, Tokugavin režim je vodio politiku zatvaranja Japana prema ostatku sveta, zadržavajući sopstveni sistem samurajskog vladanja više od 250 godina, sve do 1867. godine.
Tokugavin režim je, u poreÄ‘enju sa prethodnim vojnim vladama, imao Ävršću organizaciju držeći do veće politiÄke i druÅ¡tvene kontrole. Stoleće graÄ‘anskih ratova je od strane japanskih istoriÄara oznaÄeno kao doba gekokuÄ‘o, ili doslovno „oni odozdo svrgavaju one odozgo“. Mnoge vojskovoÄ‘e koje su se pojavile tokom ovog razdoblja bili su skorojevići, budući da su izbili na povrÅ¡inu iz nižih klasa, Äak i iz seljaÄke. Sam Tokugava Iejasu bio je neuglednog porekla, i kada se proglasio za prvog Å¡oguna nove Å atorske vlade u Edou, njegova vlada preduzela je mere radi spreÄavanja ma kojih daljih druÅ¡tvenih promena ili neželjenih kretanja.
Jedan od najznaÄajnijih poteza Tokugavinog režima bio je preobraćanje klasnog u kastinski sistem. Japansko druÅ¡tvo oduvek je bilo hijerarhijski ustrojeno, ali je liÄno i porodiÄno nasleÄ‘e kroz generacije bilo podložno rastu i opadanju. U novom sistemu, Äetiri glavne klase ratnika, zemljoradnika, zanatlija i trgovaca bile su zakonski odreÄ‘ene kao nasledne klase, a naÄin života svake od njih je bio odreÄ‘en posebnim zakonima koji su suzbijali raskoÅ¡ i rastroÅ¡nost. Ispod ove Äetiri klase bile su dve klase otpadnika, nazvane neÄisti i neljudi. Mada su bogati trgovci imali pravo da uspostave braÄna savezniÅ¡tva sa ratniÄkim porodicama, i mada su slobodni ljudi mogli da budu odbaÄeni iz klasa zbog zlodela, Äetiri klase su uglavnom bile jasno razdvojene.
JoÅ¡ jedan veliki novitet Tokugavinog vonjog režima bilo je odstranjivanje samuraja sa zemlje. U ranijim feudalnim sistemima, gospodar je plaćao svoje vazale tako Å¡to im je odobravao upravu nad svojim zemaljskim posedima. Tokugavin sistem bio je osmiÅ¡ljen tako da potkopa mogućnost obrazovanja nezavisnih ratniÄkih pojaseva u provincijama nagoneći samuraje da žive odreñenim podruÄjima utvrÄ‘enih gradova svojih gospodara i primaju svoju platu u pirinÄu, umesto da neposredno žive na zemlji u provincijama.
Ovakva organizacija pružala je veću mogućnost nadzora ratniÄke kaste u celini od strane centralne vojne vlade, a takoÄ‘e i naÄinila samuraje u najvećoj mogućoj meri administrativnom klasom. Da bi urbanizacija i birokratizacija ratniÄke klase imala kompenzaciju, barem na psiholoÅ¡kom planu, borilaÄke veÅ¡tine razvijane su u visoko teatralne, filozofski usavrÅ¡ene sisteme umnog i moralnog treninga.
Samuraji su, takoÄ‘e, postajali uÄenjaci i lekari. Oni skromniji, koji nisu radili za bogate kuće, malo po malo, poÄeli su da zaraÄ‘uju za život poduÄavajući decu u osnovnim Å¡kolama konfucijanskim klasicima ili radeći kao tutori. Veliki broj sinova iz siromaÅ¡nijih samurajskih porodica odlazili su u religiozne redove, poglavito u red Rinzai, ogranak zen budizma. Neki novi uÄenjaci iz doba Tokugave Äak su poÄeli da daju nova tumaÄenja Å intoa, drevne religije, postavljajući tako temelje japanskog imperijalizma.
Prema tome, samurajska ratniÄka klasa izvrÅ¡ila je veliki uticaj na Äitavo japansko druÅ¡tvo, ne samo kroz svoju vladajuću i zakonodavnu, već i kroz pokroviteljsku ulogu koja se ogledala u kulturnim delatnostima usmerenim ka prosvećivanju neratniÄkih sledbenika. Budući da je potrajao viÅ¡e stotina godina, ovaj element japanske civilizacije dobio je neobiÄan zamah i snagu, kako na politiÄkom tako i na psiholoÅ¡kom planu. ÄŒak i danas konvencionalna japanska kultura i mentalitet ne mogu se shvatiti bez prepoznavanja uticaja koji su zaostali iz ovih samurajskih stoleća.
Poslednji izazov za Tokugavin režim bila je hrišćanska pobuna koja je uguÅ¡ena 1636. Nakon toga, hrišćanstvo je odbaÄeno i Japan izolovan od dodira sa strancima, sa izuzetkom jednog trgovaÄkog broda koji je jednom godiÅ¡nje dolazio iz Kine i jednog iz Holandije. Sa izmakom graÄ‘anskog rata i progonom zapadnjaÄkog imperijalizma, Japan je napredovao unutar krutih struktura sopstvenog feudalnog naÄina života, dosežući nivo nacionalne discipline koji će ga prilagoditi savremenom svetu brže od ostalih azijskih naroda. Ali, za samurajsku klasu ironija Tokugavine vladavine ogledala se u tome Å¡to je sa krajem neprekidnih ratova koji su donosili i materijalno blagostanje doÅ¡lo do primetnog slabljenja ratniÄkog duha. PoÅ¡to su nasledili ratniÄku tradiciju u kojoj su i sami vladari bili ratnici, stareÅ¡ine su kopnjenje viteÅ¡tva mogle da protumaÄe samo kao pretnju moralnom i druÅ¡tvenom poretku. Zbog toga su, shvatajući to kao deo svoje kulturne misije, u razdoblju Tokugave stareÅ¡ine nastojale da ozakone tradicionalne praktiÄne filozofije.
Kodeks samuraja, knjiga Äiji je japanski naziv „BuÅ¡ido Å¡oÅ¡inÅ¡u“ i koja se može prevesti kao „BuÅ¡ido za poÄetnike“ bila je napisana za vitezove poÄetnike novog doba. Njen autor, Tajra Å igesuke, konfucijanski uÄenjak i ratni ekspert, bio je roÄ‘en 1639. godine, godinu dana nakon implementacije nacionalne izolacionistiÄke politike, a umro je 1730., Å¡to znaÄi da je živeo u zenitu Tokugavinog perioda. Ovaj priruÄnik, napisan nakon pet stotina godina vojne vlade u Japanu, saÄinjen je tako da pruži praktiÄna i moralna uputstva za ratnike, ispravljajući ratoborne težnje i ocrtavajući liÄne, druÅ¡tvene i profesionalne uzore ponaÅ¡anja svojstvene buÅ¡idou, ili stazi ratnika, japanskoj viteÅ¡koj tradiciji.
U danaÅ¡nje vreme, pojava kulturne izolacije Å¡irom sveta nastaje dugujući pogreÅ¡nom informisanju i nerazumevanju. U tom smislu, Kodeks samuraja predstavlja izuzetno verno ogledalo mnogih odlika i navika savremene japanske civilizacije, predstavljajući srž tradicije dugogodiÅ¡njeg prestiža i moći. LiÄne odgovornosti, porodiÄni odnosi, javne dužnosti, obrazovanje, finansije, etika idt. – svi ovi aspekti života razmotreni su u ovom tekstu sa stajaliÅ¡ta ratniÄkog duha japanskog viteÅ¡tva. ÄŒak i oblici profesionalne i politiÄke nesposobnosti i korupcije, sa kojima se Japan danas bori, opisani su sa nepogreÅ¡ivom preciznošću u ovoj knjizi staroj 300 godina, pokazujući koliko duboko su u Japanu ukorenjeni feudalni i ratniÄki naÄini vladanja. Prema tome, ovaj priruÄnik je glavni izvor za sve one koji žele da steknu realnu sliku o Japanu i japanskom narodu.
nastaviće se…