Buenos Aires – Srce i duša tanga (1.deo)

Sedim u bašti restorana L’Etoile, sa gusto priljubljenim suncobranima jer je leto već uzelo zamah. I dok čekam svoj ručak i pijem sok od manga, odnekud dolazi omamljujući miris francuskog peciva koji osvaja ulicu, a okolne fasade, kafei i patiserije neodoljivo podsećaju na Pariz. Čitav kvart odiše atmosferom opuštenosti, ulice su prepune mladih parova sa kolicima, dama koje potpuno nonšalantno nose svoj bogat nakit, pasa svih rasa čiji se povoci neprestano mrse oko tuđih nogu, veselih i bučnih školaraca, muškaraca u besprekornim letnjim odelima i laganim kožnim cipelama, konobara koji, sa visoko podignutim poslužavnicima, kao žongleri uspevaju da se probiju kroz ovu košnicu i stignu do gosta koji skriveno dremucka na jedva primetnom povetarcu slušajući nenametljivu i prijatnu muziku koja je namenjena samo gostima tog restorana, jer u susednom neki drugi tonovi zabavljaju neke druge goste, i niko nikome ne smeta.

Ipak, ovo nije Pariz već njegov pandan dvanaestak hiljada kilometara južnije. Egzotične žakarande sa svojim ljubičastim cvetovima i džinovski fikusi u punom su sjaju, a sa njihovih grana u parovima pikiraju krupni papagaji ne dozvoljavajući objektivima da ih uhvate i izmamljujući uzdahe turista koji su, kao i ja, prešli pola sveta da bi se našli na ovom mestu. Nedaleko odavde, prostire se nepregledna reka Rio de la Plata, koja uz pomoć svojih pritoka formira deltu širine preko 200km pre nego što će se uliti u Atlantik. Ovo je božanstveni Buenos Aires.

Iako zauzima ogromno prostranstvo, prestonica Argentine je jedan od retkih megalopolisa koji ima moć da šarmira došljake i prvi susret sa njim predstavlja pravi kulturološki šok. Najevropskiji od svih gradova južnoameričkog kontinenta, sa svojim širokim bulevarima, velelepnim parkovima, divnim građevinama i raznovrsnim kulturnim i noćnim zivotom, s pravom je nazvan Parizom Latinske Amerike. Najveći broj doseljenika u 19. veku, došao je upravo iz Italije, Španije i Francuske. Njihova kultura i gastronomija još uvek dominiraju gradom što se može videti u mnogobrojnim muzejima, umetničkim galerijama, teatrima i sjajnim restoranima. U vreme intenzivnog razvoja grada angažovane su najbolje pariske arhitekte sa zadatkom da naprave grad lep i veličanstven kao Pariz. Pored kolonijalne arhitekture, mnoge avenije Buenos Airesa projektovane su u francuskom stilu, a krase ih maestralne građevine sa mnogo kovanog gvožđa, lukova i stubova, doprinoseći veličanstvenosti grada.

Buenos Aires (u prevodu doslovno „grad dobrog vazduha“) je treći po veličini grad Južne Amerike sa nešto manje od 4 miliona stanovnika u užem jezgru a više od deset sa okolnim mestima koja ekonomski gravitiraju ka metropoli, i sastoji se od 47 kvartova (barrios). Smešten je u nepreglednoj dolini poznatoj po imenu Pampas, na istoku Argentine i leži na ušću reke Rio de la Plata, kao i Montevideo, prestonica Urugvaja, koji je na njenoj suprotnoj strani. Ovde se život odvija neprekidno svih 24 sata, i iako je srce metropole zakrčeno i bučno kao i svaki drugi urbani centar, grad pruža izuzetno prijatnu atmosferu za šetnju i obilazak.

Sve avenije su projektovane pod pravim uglom i završavaju se trgovima, pa nema zbunjujućih okuka i ulica i vrlo brzo se stekne osećaj za orijentaciju. Dovoljno je pogledati mapu na kojoj se odmah uoči avenija „9. juli“ za koju kažu da je najšira na svetu jer na pojedinim mestima ima i po 16 kolovoznih traka i u čijem se centralnom delu, najčuvenijoj raskrsnici grada sa Avenijom  “Corrientes”, nalazi grandiozni Obelisk, koji je podignut u znak obeležavanja četiri veka od osnivanja grada. Mnogo više od spomenika, Obelisk je postao ikona grada i mesto gde se održavaju raznovrsni skupovi i koncerti. Smešten je na trgu « Plaza de la Republica », visok je 67,5m i završen je 23. maja 1936.

Impozantna Avenija 9. jul deluje vrlo prijatno za oko jer je celom dužinom oplemenjena drvoredima i travnjacima između mnogobrojnih kolovoznih traka. Jedna od najlepših građevina je opera “Teatro Colon” otvorena 25. maja 1908. izvođenjem Verdijeve « Aide ». Spada u jednu od četiri najakustičnije opere u svetu. Građena je u italijanskom renesansnom stilu i prima 2500 posetilaca, a u njoj su gostovali razni velikani scene kao što su dirigent Arturo Toskanini, italijanski tenor Karuzo, Maria Kalas, Lučano Pavaroti i Astor Pjacola.

“Avenija 9. jul” se seče sa najvažnijim gradskim arterijama i jedini problem je što su razdaljine ogromne, pa ono što je na mapi 2cm u prirodi zahteva 2 sata pešačenja. Interesantno je da mape Buenos Airesa ne postavljaju plan grada u pravcu sever-jug, već nekako obrnuto radi lakšeg sagledavanja. Ono što vidite na mapama je pogled na grad sa reke, tako da su strane sveta zanemarene, što stvara izvesnu konfuziju kada se ponovo baci pogled na mapu Argentine ili celog kontinenta. Kako bilo, mapa je obavezan rekvizit i bez nje se lako gubi orijentacija. Kada se kod nekog stanovnika argentinske prestonice koje zovu Portenjosi (Porteno – onaj koji je došao iz luke) raspitujete kako da stignete do određenog mesta, nepogrešivo će vam reći koliko blokova ste donde udaljeni i usput vam dati savet koje prevozno sredstvo bi bilo najbolje rešenje za vašu destinaciju.

San Telmo

Pored prisutne monumentalnosti u arhitekturi, grad ima i sasvim drugačije četvrti, sa malim kućama i pjacetama na kojima su milonge (ulični tango plesači) stalno prisutni, a lokalni restorani i kafeterije prepuni. Takav je kvart San Telmo do kojeg se stiže laganom šetnjom od trga Plaza de Mayo i koji još čuva šarm kolonijalne prošlosti, neodoljivo me podsetivši na beogradski Vračar sa svojim kafanama na ćošku, kaldrmisanim ulicama i dvorištima od kojih poneka još imaju bunare. Nedeljom je ulica La Defensa prepuna uličnih prodavaca, a u parkić Plaza Dorrego sjati se silan narod u vreme održavanja sajma antikviteta, koji podjednako privlači i Portenjose i strance.

Ova četvrt je inače poznata po svojim antikvarnicama, a nedeljom predstavlja mesto za ležerno tumaranje i obilazak tezgi prepunih svakakvih drangulija među kojima se nađe i neki vredan predmet. Zvuci tanga na otvorenom prate ovaj događaj do debelog mraka. Enterijeri kafanica i restorančića ostali su nepromenjeni od vremena svog nastanka i premali su da prime sve koji bi da se tu smeste i naruče roštilj ili popiju kafu. U San Telmu se nalazi i ruska pravoslavna crkva.

Na raskrsnici dveju ulica zatvorenih za saobraćaj zbog tradicionalne nedeljne pijace, zatičem čuveni plesački par milonga u već poznim godinama, ikone ovog dela grada, koji se mogu videti na svim razglednicama Buenos Airesa. Plesali su na improvizovanom podijumu od šperploče, ne većem od četiri kvadrata, što ih nije sprečavalo da se predaju zvucima uz koje su proveli ceo život.

Preko nedelje je ovde znatno mirnije i tada se sasvim opušteno sedi po kafeima i restoranima gde često po neko zasvira bandoneon (mala harmonika) za svoju dušu. Ovo je deo grada u kome je rođen tango i gde se odlazi na tango show u neki od mnogobrojnih klubova. Pored snažnih evropskih uticaja, Buenos Aires je iznedrio i svoje specifične i autentične forme, na prvom mestu tango, najkompleksniji muzički i plesački žanr Argentine. Senzualan i strastan, tango izražava senzibilitet i mentalitet Argentinaca a njegova čudesna i milozvučna forma može se čuti i videti na svakom koraku.

Njegovo poreklo datira još iz 18. veka kad je nastao kao mešavina kreolskih, kubanskih, afričkih i urugvajskih ritmova. Najpre se izvodio polutajno među najnižim slojevima i u bordelima. U početku ismevan i karikiran, postepeno se peo uz društvenu lestvicu, sticao pristalice i konačno bio prihvaćen dvadesetih godina 20. veka, ali ne u Argentini, već u Parizu. Ubrzo potom, tango biva sve popularniji i u Buenos Airesu a uporedo sa njim i pevani tango, koji svoje zlatno doba doživljava sa pojavom Karlosa Gardela, koji je za kratko vreme postao nacionalni junak i to ostao do danas.

Vrtoglavom brzinom tango postaje važna karika argentinskog društvenog i političkog života. Izvodi se na više načina, kao orkestarska muzika, uz solo gitaru i jedan vokal, a najčešće kao sekstet, koji se sastojao od dve bandoneon harmonike, dve violine, klavira, kontrabasa ili čela. Pedestih godina, sa pojavom najuticajnijeg kompozitora i muzičara Astora Piacole, tango doživljava transformaciju uvođenjem avangardnijeg izraza, kao mešavine evropskih savremenih formi i američkog džeza. Piacola tako kreira legendarni argentinski tango koji ga jasno izdvaja od onog koji se izvodi u drugim zemljama sveta. Pored Karlosa Gardela, najpoznatijeg pevača tanga, Astor Piacola je bio jedan od retkih umetnika koji su potpuno bili posvećeni tangu, i on je jedini zaslužan što je ova muzička forma nastavila svoj razvoj u drugoj polovini 20. veka.

Muziku koja je nekad bila sinonim i obeležje nižih slojeva i polusveta, izvodi na svetlost dana i u velikom stilu uvodi u prestižne dvorane Buenos Airesa, gde preko noći biva opšte prihvaćena. Posle mnogih turbulencija i pregrmljene diktature vojne hunte kad je bio primoran da živi u izgnanstvu, Piacola je proglašen za istaknutog građanina Buenos Airesa, najsmelijeg inovatora tanga i međunarodnog muzičkog ambasadora. Ostavio je za sobom preko 750 kompozicija za koncertne dvorane, film, pozorište i televiziju.

Tango se pleše na dva načina, kao tango milonguero i revijalni tango po kome je i poznat u svetu. Popularnost je stekao zahvaljujući revijalnom izvođenju, sa atraktivnim i jasno izraženim pokretima u izvođenju profesionalnih plesača “tangueros” kojima je to zanimanje. Tango milonguero ne poseduje ovakav vizuelni efekat, ali umesto toga iskazuje veliku ritmičku izražajnost i pleše se iz zadovoljstva. Milonge mogu da plešu na sasvim malom delu nekog improvizovanog podijuma ili u milonga klubovima gde organizuju i takmičenja. Njihova kreativnost se ogleda u neprekidnom održavanju preciznog ritma i kontakta sa telom partnera, spajajući sve to u mešavinu tenzije i emocionalne relaksacije.

Naći se u Buenos Airesu znači iskoristiti priliku i osetiti duh ovog fascinantnog izraza za šta postoji bezbroj mogućnosti. Podjednako je uživanje posmatrati par milonga na nekoj pjaceti u kvartu San Telmo kako zaneseno plešu, gotovo potpuno nesvesni radoznalih očiju stranaca, ili u piktoresknoj četvrti La Boca na podijumu nekog od mnogih restorana.  A onda kad se zađe duboko u noć, oživljava na stotine noćnih klubova koji prikazuju tango show sa profesionalnim izvođačima. Celom dužinom ulice Balcarce nižu se klubovi sa vrhunskim tangom i tu na samom uglu sa ulicom Indepedencia nalazi se klub Almacen. Program počinje vrlo kasno, nekad tek oko ponoći, ali ovo je grad koji ne spava, jer se u pozorišta i na večeru ionako ne kreće pre 22 sata. U klubovima se pleše atraktivan, ekstravagantan tango, uz veliki orkestar, ponekad i sa nekoliko izvođača na bandeneonu. Ovaj mali ali moćni instrument daje tangu osobitu dramatičnost, posebno kad u repertoaru dominira muzika Astora Piacole.

La Boca 

Druga četvrt koja predstavlja kontrast otmenoj metropoli je živahna i neobična turistička atrakcija La Boca (La Boka), sa malim sirotinjskim kućicama šarenih fasada često od talasastog lima, konopcima za veš i čudnim skulpturama koje vas posmatraju sa prozora i balkona. U boemskom centru ove zajednice nazvanom Caminito bezbroj restorana se nižu jedan za drugim, svaki sa svojim orkestrom, uz mnoštvo otvorenih galerija, suvenirnica, folklornih izvođača i plesača tanga na svakom koraku .

Upravo u suvenirnicama La Boke ima nečega što se ne može sresti u Evropi. Reč je o galanteriji izrađenoj od kože capibare, najvećeg južnoameričkog glodara. Tekstura ove kože je vrlo interesantna a predmeti lepo i precizno urađeni i idealni za poklone ili uspomenu. Ovaj kraj je poznat i po fudbalskom klubu Boca Junior u kome je karijeru započeo Maradona, čija skulptura turistima maše sa balkona najčuvenije zgrade La Boke. Kad turisti odu, La Boka ostaje deo grada gde žive najsiromašniji. Kućice od raznobojnog lima koje turisti frenetično slikaju zapravo su nečiji domovi.

I da se vratim na početak priče. Pošto su mi udovoljili i pristali da porciju bifteka smanje na prihvatljiviju meru, jer sa argentinskim šniclama retko koji stranac može da se izbori, mogla sam da uživam i u najpoznatijem slatkišu Buenos Airesa – “Crepe con Dulce de Leche”, palačinkama sa nadevom koji je mešavina krema od žumanaca i karamela. Krem je prilično sladak ali specifične i interesantne arome. Uz šolju kraljevskog kapućina užitak je bio potpun. Osim toga, društvo mi je pravio jedan argentinski mačak. Pričali smo na srpskom i nije mu smetalo. U Buenos Airesu se govori kastiljanskom varijantom španskog, koji je vrlo jasan, tečan i prijatan za uho. Ukoliko se makar malo služite španskim koristite ga bez ustručavanja jer ovde engleski ne prolazi, osim u retkim prilikama.

Imajući ovo u vidu, morate se snaći kako god znate i umete na mestima gde je potrebna komunikacija. Prodavac će radije dozvoliti da izgubi mušteriju nego što će se potruditi da se sa njom sporazume. To je verovatno stvar ponosa. Rane koje je ostavio za sobom Foklandski rat (ovde nazvan Malvinski, jer Argentinci Foklandska ostrva zovu Malvinima) nisu zacelile iako je od ovog sukoba sa Englezima prošlo više od 20 godina.

Kad sam najzad odlučila da krenem, iskoristila sam šansu i kelnericu koja je govorila engleski pitala kako da dođem do avenije Santa Fe. Kao iz topa mi je odgovorila: “To je 15 blokova odavde, najbolje je da uzmete taksi, ne bi trebalo da izađe više od 12 pezosa.” Bilo je baš onako kako mi je rekla – 15 blokova, desetak minuta vožnje, 12 pezosa. Ali, to je već druga priča.

Nastaviće se…

Lola Kilibarda