Blow up – Mikelanđelo Antonioni

Dakle, „Uvećanje“ MikelanÄ‘ela Antonionija.

Prvi put, gledao sam ga krajem sedamdesetih, na nekom zagrebačkom Kino oku gde ga je Dr Ante Peterlić značajno stisnuvÅ¡i usne i napravivÅ¡i trougao prstima obe ruke najavio rečima „Å¡tovani gledatelji, večeras ćemo gledati antologijsko ostvarenje MikelanÄ‘ela Antonionija  Blow up – Uvećanje“.  I zbilja, ne samo te noći, nego i mnogo puta kasnije setio bih se njegovih reči i morao mu priznati da je bio u pravu.

Film je raÄ‘en na osnovu priče Hulia Kortasara „Đavolje bale“ koju sam godinama tražio i najzad pronaÅ¡avÅ¡i je, bio iznenaÄ‘en da je Antonioni dosta odstupio od duha priče. Ne mislim tako samo ja, Å¡taviÅ¡e, tako je mislio i sam Hulio Å¡to ga je nagnalo da napiÅ¡e novu priču „Apokalipsa u Solentinameu“ gde se pomalo cinično osvrnuo na Antonionijevu obradu njegove priče.

Kortasar se i pojavljuje u filmu na jednoj od fotografija koje Hemings pokazuje uredniku na ručku u restoranu.Tada Hemings izgovara rečenicu (posle fotosa izmorenih i razočaranih radnika)  „I got something fab for the end, very peaceful, very still. Rest of the book is pretty violent, so it’s better to end it like that.“

To što Hemings naziva smirujućim je u stvari ubistvo. Nesvesno zabeleženo i zatim, sledom događaja, rekonstruisano uvećanjem delova fotografija. Kada se rekonstruiše onda i nestaje. Istina je varljiva i najjasnije se otkriva u krupnom zrnu fotografije a opet bespovratno se gubi.

Cinično je što Hemingsu, na kraju, kada shvati da se desilo ubistvo i kada je pronasao leš, u studiju ostaje slika najkrupnijeg uvećanja, kojom ništa ne moze dokazati, a najviše sebi, da se dogodilo ono sto se dogodilo. Kada je otkrio ubistvo ono je jednostavno nestalo. Realnost nije nešto što je opipljivo i dokazivo.

Na kraju gledajući  partiju  tenisa pantomimičara i  let  nepostojeće loptice Hemings pristaje na igru, hvata je  i … čuje je kako odskače. Kod Kortasara objektiv fotografskog aparata ne samo da beleži, nego i menja stvarnost. A pitanje koje Kortasar stalno postavlja jeste ima li umetnost moć nad stvarnošću. Kortasarov junak nikada nije sa sigurnošću saznao da li je njegovo delo imalo ikakvog efekta već je ona užasna i mračna strana svakodnevnice razjapila svoje čeljusti da i njega proguta.

[vsw id=“2Xz1utzILj4″ source=“youtube“ width=“500″ height=“419″ autoplay=“yes“]

Kod Antonionija, Dejvid Hemings sa izvesnošću saznaje da nije postigao ništa i pred njim se ukazuje drugačija vizija fantazije uključene u svakodnevnicu.

Umetnost i život, realno i fantazija, sve je to jedno te isto i nijedno od to dvoje nema prednost, kažu nam i Kortesar i Antonioni. Danas, skoro trideset godina posle snimanja, na čisto vizelnom planu,  „Uvećanje“  je pomalo simpatično staromodno u prikazivanju swinging Londona. Uz muziku Herbija Henkoka vidimo Yardbirds-e, kao i onog tipa, Jimmy Page-a, koji će koju godinu kasnije stvoriti Zeppeline. Dejvid Hemings – prvi put na filmu pored Vanese Redgrejv.

Film je dobio Zlatnu palmu 67-me i zbog njega je ustanovljena nagrada žirija koja je otiÅ¡la filmu SaÅ¡e Petrovića  „Skupljači perja“.

Posle serije filmova o dehumanizovanim modernim druÅ¡tvima poput „Avanture“,“Noći“, „Pomračenja“, „Crvene pustinje“, Antonioni je dostigao svoj vrh „Uvećanjem“. Sledio je manje  viÅ¡e neuspeli pokuÅ¡aj kritike američkog druÅ¡tva Kota Zabriski i neÅ¡to viÅ¡e-manje uspeli film sa Džekom Nikolsonom „Profesija: Reporter“, sa onim čarobnim kadrom kada kamera izlazi i ulazi kroz prozor sa reÅ¡etkama hotelske sobe.

Na tragu „Uvećanja“, Kopola je snimio jedan od svoja četiri najbolja filma  PrisluÅ¡kivanje“ a Brajan De Palma  „Blow out“ sa Džon Travoltom.

I na kraju….da li postoji i srpska verzija Dejvida Hemingsa? …

….Å¡eta li sa aparatom u ruci i da li je doÅ¡ao do zaključka da u trci umetnosti i života niko nema prednost?

Boban Savković