Mnogo toga u naÅ¡im životima potiÄe iz zastraÅ¡ujuće svesti o smrtnosti. NaÅ¡a sposobnost, da za razliku od životinja, zamislimo sopstveni kraj stvara u nama ogroman psihiÄki pritisak; bilo da to hoćemo da priznamo ili ne, svakom Äoveku se stegne u grudima od straha kada ova konaÄna spoznaja poÄne da nagriza njegov ego i osećaj smisla. Na neki naÄin smo sretni Å¡to naÅ¡e telo i zadovoljavanje njegovih potreba i funkcija imaju tako zapovedniÄku ulogu u naÅ¡im životima. Ovaj fiziÄki oklop predstavlja tampon zonu izmeÄ‘u nas i spoznaje koja paraliÅ¡e um, spoznaje da samo nekoliko desetina godina postojanja deli naÅ¡e roÄ‘enje od smrti. Kada bi Äovek zaista seo i poÄeo da razmiÅ¡lja o svom bliskom nestanku i svojoj zastraÅ¡ujućoj beznaÄajnosti i usamljenosti u kosmosu, sigurno bi poludeo ili pokleknuo pred paraliÅ¡ućim osećajem besmisla. ZaÅ¡to bi se uopÅ¡te, mogao bi da se upita, bavio bilo Äime u životu, težio da zaradi za isti, Äak da voli nekoga, kada nije niÅ¡ta viÅ¡e od trunke praÅ¡ine koja se kreće kroz nezamislivu nepreglednost kosmosa?
Oni meÄ‘u nama koje senzibilitet nagoni da vide svoje živote iz ovakve perspektive, koji priznaju da nema smisla koji bi mogli da shvate i da meÄ‘u nebrojenim mnoÅ¡tvom zvezda njihovo postojanje prolazi nezapaženo i nezabeleženo – mogu lako da postanu žrtve konaÄnog rastrojstva. U tom sluÄaju može se razumeti pesnik kada svoj život opisuje kao „“Čistinu na koju se spuÅ¡ta mrak…gde se neuke vojske sudaraju u noći…i gde ne postoji ni ljubav ni nada, ni sigurnost, ni vera, ni uteha od bola“. ÄŒak i oni koji imaju sreću da im senzibilitet omogućava viÅ¡e od pukog maglovitog shvatanja sopstvene prolaznosti i trivijalnosti, svest o konaÄnosti oduzima znaÄaj i smisao; zbog ovoga toliko mnogo nas smatra svoje živote besmislenim, kao i svoje smrti.
Religije sveta su, sa svim svojim ograniÄenostima, donele neku vrstu utehe za ovaj veliki bol; ali kako se sada deÅ¡ava da i poneki sveÅ¡tenici propovedaju smrt Boga, moral vere opada uz dugi i odustajući huk… I Äoveku ne preostaje nijedna Å¡taka na koju bi se oslonio – i nema nade, makar iracionalne, koja bi dala smisao njegovom postojanju. Pretpostavljam , sa razlogom, da je razarajuće priznavanje sopstvene smrtnosti uzrok mnogo većem broja mentalnih oboljenja nego Å¡to su psihijatri svesni.
I, onda, ako je život tako besmislen, kako je moguće doći do toga da je, ipak, vredno živeti. Jedino ako uspemo da se suoÄimo sa sopstvenom smrtnošću. Potpuna besmislenost tera Äoveka da stvori sopstveni smisao. Deca poÄinju život sa nezatamnjenim osećajem za Äudo, sa sposobnošću za potpunu radost zbog najjednostavnijih stvari….meÄ‘utim, kako rastu, spoznaja smrti i raspadanja poÄinje da prodire u njihovu svest i suptilno izjeda njihovu radost življenja, njihov idealizam i njihovu predstavu o besmrtnosti. Kako dete odrasta, vidi svuda oko sebe smrt i bol i poÄinje da gubi veru u suÅ¡tinsku dobrotu Äoveka.Ali, ako je umereno jako, i ako ima sreće, dete može da izaÄ‘e iz tog sutona duÅ¡e sa preporoÄ‘enim osećanjem životnog elana. Zbog svesti o besmislu života i uprkos njoj, ima mogućnost da iskuje novi osećaj smisla i afirmacije. Možda neće biti u stanju da ponovo postigne onako Äist osećaj za Äudo sa kakvim je roÄ‘eno, ali će moći da uobliÄi neÅ¡to daleko trajnije i Ävršće. ÄŒinjenica koja najviÅ¡e ispunjava strahom, kada je u pitanju univerzum, jeste to Å¡to on nije neprijateljski već ravnoduÅ¡an; ali ako možemo da se pomirimo sa tom ravnoduÅ¡nošću i prihvatimo izazove unutar granica smrti – koliko god da je Äovek u stanju da ih uÄini pomerljivim – naÅ¡e postojanje kao vrste, ima istinski smisao i ispunjenje. Koliko god da je ogromna tama, mi moramo da stvorimo sopstveno svetlo.
Stenli Kjubrik